Dimitrije O. Golemović – Pevati, živu dušu spasavati

Kako je stih, kao osnovni element pevanja, svojom strukturom presudno uticao na oblikovanje teksta?

Dimitrije O. Golemović u okviru svoga bavljenja tradicionalnom muzikom obišao je više stotina sela na teritorijama Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije, sakupivši vrednu zvučnu, video i foto građu. Autor je 123 naučna rada, od toga 17 knjiga iz oblasti etnomuzikologije, objavljenih od strane više izdavača, kao i niza audio-izdanja. Komponovao je niz horskih kompozicija, solo pesama, ali i kompozicija većeg obima, liturgije, oratorijuma, kantate i opere. Libreta za oratorijume i operu napisao je sam. Autor je jednog romana i knjige pripovedaka za decu. Povod za razgovor je njegova nova knjiga „Svaka ptica svojim glasom peva“.

Kažete u svojoj knjizi „Svaka ptica svojim glasom peva“: „U narodnom pevanju tekst se uvek javlja u zajednici sa napevom (melodijom), što je uslovljeno njihovim zajedničkim poreklom. Iako je, nesumnjivo, poezija kao ’samostalni entitet’ nastala izdvajanjem teksta iz pevanja, u tradicionalnoj narodnoj praksi tekst i napev (melodija) neraskidivo su povezani.“ Kako je došlo do ove bitijne zajednice?
Neurologija svedoči o tome da centri za muziku i govor u čovekovom mozgu iako rade nezavisno, imaju zajedničke neuronske izvore, te da su na početku života neizdiferencirani. Kasnije dolazi do njihove diferencijacije sa stvaranjem odvojenih muzičkih, odnosno jezičkih puteva. Ta povezanost ostaje i tokom života, u šta se uverio skoro svako od nas kad zaboravi reči neke pesme, a onda ih se seti, kada počne da je pevuši.
U svojoj knjizi izneli ste uverenje (svojevremeno je, u „Alhemiji reči“, Jan Parandovski to ustvrdio) da pevanje prethodi „proznom“ govoru. Prvi religiozni tekstovi i zakoni bili su stihovani, što je imalo veze i s mnemotehnikom i s mistikom. O čemu je reč?
Još je i Žan-Žak Ruso, iako na svojevrstan romantičarski način, govorio o poreklu govora koje se nalazi u pevanju. On navodi i reči čuvenog Strabona, koji tvrdi da je poezija „izvor rečitosti“, ukazujući na zajedničko poreklo govora i pevanja. Tako, ako se setimo najstarijih pesama čija je funkcija bila obredna, nesumnjivo je da je uloga melodije bila da „omuzikali reč“ i tako je odvoji od njene profane funkcije. Slično se desilo i s drugim elementima obreda, gde su uobičajene svakodnevne radnje, kao što je to hodanje, ili čovekovo ponašanje, u obredu doživljavale promenu, postavši igra ili gluma. Kad je obredno/religijsko pevanje u pitanju, dovoljno je setiti se da je ono svojstveno svim narodima sveta, o čemu rečito govori i izreka: „Pevana reč je i Bogu milija“. Stih, kao osnovni element pevanja, svojom strukturom presudno je uticao na oblikovanje teksta. On je, to zna svako ko je makar pokušao da stihuje, istovremeno postao svojevrsno vrelo inspiracije, kao i „čuvar“ smisla teksta koji predstavlja. Je li i to jedan od razloga što su najstariji epovi pevani, a ne kazivani?
Smatrate da je najstariji sloj pevanja vezan za pčelarenje, prizivanje matice i roja, tzv. „matkanje“. Zašto bi to mogao biti najarhaičniji nivo „maternje melodije“?
O tome svedoči nekoliko stvari. Ako se pođe od funkcije, onda pčelarenje sa sakupljanjem meda kao svojim „početkom“, nesumnjivo govori o pripadnosti „matkanja“ (izvođenje pčelskih pesama) periodu koji je nesumnjivo stariji (lovačko-sakupljački) od onog karakterističnog po stočarskom i zemljoradničkom privređivanju. Istovremeno, o starosti matkanja svedoče i njegove tekstualne i muzičke osobine. Ako se posmatraju razni njegovi oblici, jasno se može videti evolucija teksta, od primera u kojima on sadrži samo onomatopejsko ponavljanje rečce „mat“, kao imitacije zvuka matice, preko primera u kojima dolazi do „rađanja“ stiha, u kojima rečca „mat“ postaje pripevni refren. „Hajd’ u kuću, mato“, „Tvoja kuća, mato“ i druge poruke, upućene pčelinjem roju, prvi su četverački stihovi, koji su se vremenom spojili, tvoreći osmerački stih, koji je inače najčešći u srpskom obrednom pevanju. Taj proces nije tipičan samo za pčelske pesme već su tako sazdane i mnoge obredne (koledarske, tužbalice, dodolske…). „Svedok“ rečenog jesu i osobine melodije, koja na „početku“ praktično ne postoji, već se ispoljava kao svojevrsni govorni oblik, da bi vremenom došlo do pojave tonova, pa čak i minijaturnih melodijskih formula, koje su vremenom postale osnova za stvaranje pesama različitih žanrova, od obrednih do lirskih.
Iznosite i tezu da žene prve pevaju, a muškarci od njih pesmu preuzimaju. To je u skladu sa stavom Vuka Karadžića da su ženske pesme starije od muških, lirske od epskih, pri čemu je Miodrag Pavlović ukazao na činjenicu da su srpske i litvanske lirske pesme o žendibi i udadbi nebeskih tela najstarije među lirskim pesmama evropskih naroda. Zašto žene pevaju prve, a muškarci pesmu preuzimaju?
Osnovna osobina pevanja jeste komunikacija, pa je zato i prirodno da je pevanje svojstveno ženi. Žena komunicira s „plodom“ u svojoj utrobi. S detetom koga pokušava da uspava, ali da s njim „razgovara“, neretko i da ga nečemu poduči. Ona komunicira i s višim silama, u okviru raznih obreda, kao i u okviru uže i šire društvene zajednice. Muškarcu je, s druge strane, bliži instrument i taj odnos takođe pokazuje svojevrstan razvoj, uslovljen društvenim razvojem: od „zvučnog oruđa“ (u obrednoj praksi), signalne sprave, sve do sprave za muziciranje. Kada je muškarac počeo da peva? Verovatno tek pošto je u ženskoj pesmi spoznao lepotu, a onda shvatio da ona može da postane još jedno od sredstava da se približi ženi. On tada preuzima pesmu, a onda počne da je razvija, pomerajući akcenat s njene funkcije na estetiku. Zašto to žena nije učinila pre njega (?), zapitaće se neko. Verovatno joj to nisu „dozvolile“ „obredne stege“, odnosno verovanje da će bilo koja promena u okviru obreda učiniti da on prestane da bude delotvoran. A potom… Žena se vremenom ponovo okrenula pevanju, verovatno pošto je nastupio proces desekralizacije pevanja, gajeći uspešno i oblike koji nisu obredni.

„Pevati, živu dušu spasavati“, kaže Momčilo Nastasijević, koji je govorio da, ako čovek ne zna odakle je, pa putuje svetom, na koju melodiju zadrhti, te je majke sin. Istovremeno, on se plašio doba u kome će čovečanstvo pasti pod diktaturu nekoliko „emisionih vrela“. Vi ste naš ugledni etnomuzikolog, koji je Srbe melodijski izučavao gde god ih ima. Čije smo majke sinovi i kćeri? Pamtimo li svoj muzički iskon?
„Takav si, kakvu muziku voliš“, kaže narodna izreka, koja se nesumnjivo odnosi i na nas. Kultura nesumnjivo poznaje razne oblike, ali i načine na koji živi. Seoska je nekada bila u velikoj meri izolovana, pa je pokazivala razlike čak i kada su u pitanju susedna sela. Gradska je bila pod uticajem iz velikih centara, bilo iz Evrope ili s Istoka, pa je tako pokazivala velike međusobne sličnosti krajeva koji su bili veoma udaljeni jedni od drugih. Novo vreme s razvojem komunikacija, a posebno sredstava javnog informisanja, prouzrokovalo je značajna kulturna mešanja, ali pre svega uticaj „velikih“ na „male“ kulture, sa svojevrsnim unificiranjem kao posledicom. Neku vrstu „kulturnog otpora“ predstavljaju nova nastojanja naročito od strane mladih ljudi, kod koji se javila želja povratku sopstvenim korenima. Zato se oni sve češće laćaju tradicionalnih narodnih instrumenata, pevaju narodne pesme, igraju narodne igre. Zanimljivo je, mada ne i čudno, da je taj proces posebno živ u gradu, dok je na selu ređi, što je rezultat njegovog odumiranja.
Od stanja muzike u jednoj državi zavisi stanje te države, govorili su i Platon i Konfučije. Kakvo je, profesore, stanje kod nas, danas?
Uloga muzike u odnosu na onu koju je ona imala u prošlosti nesumnjivo je promenjena, i od nečega što bi se moglo smatrati uzrokom, ona u stvari postaje „posledica“ – svojevrsni lakmuspapir, tako da se na osnovu njenog sagledavanja jasno vidi kakva je kultura jednog naroda. Rekoh: lakmus papir, a to je važno zbog onih koji, na primer, hoće da optuže novokomponovanu narodnu muziku da je kriva za sve loše što se dešava u našoj kulturi. Ona to sigurno nije već je samo jedan od najizrazitijih vidova „novokomponovane kulture“, a razlozi su drugi. Oni nesumnjivo počivaju na ekonomiji i „politici“ nerešavanja problema, već svojevrsnom zamenom koja se najbolje može opisati onom čuvenom izrekom: „Hleba i igara“.
Kada bismo spasavali poj u nekoj srpskoj Nojevoj lađi, sa čime bi se vredelo ukrcati pre no što nastupi apokaliptični potop?
Sve audio-zapise, a i one sačuvane u obliku nota nemoguće je poneti, a da ne ostavite neke koji su isto tako vredni, a možda i vredniji. Duboko verujem da je spasavanje čoveka najbolji „recept“ za spasavanje onoga što je on stvorio. Čovek je tvorac, ali i baštinik svega najvrednijeg. On je to stvorio i opet će to učiniti u skladu s određenim društvenim uslovima, jer je prirodu u kojoj je živeo odvajkada oblikovao po „svom liku“ i potrebama. Spasti čoveka nesumnjivo je važnije od svega. On u sebi čuva sećanje na sopstveno poreklo, sećanje koje će se kad-tad ponovo pojaviti i pomoći mu da (p)ostane čovek.