Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Tu smo gde smo, to smo što smo. Nastojanja da uđemo u volju moćniku-osvajaču su samoubilačka, žalosna ludorija. Tamo, gde je iz opštenja isključena ravnopravnost, nema uslova za razumevanje i prijeteljevanje. Šta god silnici preduzmu, iziđe na ponižavanje slabijeg. Njihova drskost je zadivljujuća
Pomiriteljska kampanja Američke ambasade, pod parolom Vi ste svet, pozvala je u pomoć i pokojnog Borislava Pekića, da pri tome počini neke grube omaške, da ne rečem krivotvorine. U želji da nas uvere kako smo i mi svet, Pekić je proglašen za svetskog pisca, iako je u anglosaksonskom kulturnom području slabo poznat, što je, uzgred budi rečeno, slučaj i sa Andrićem i Crnjanskim. Mi smo na to navikli, znamo koliko ko vredi, i otvoreni smo prema velikom svetu i pored njegove zatvorenosti. Reciprociteta tu ne može biti, ali pristojnost se, i ovde, podrazumeva. A nepristojno je, i nedopustivo, istrgnuti, iz jednog Pekićevog dela, rečenicu Čast neće zavisiti od toga odakle dolazite, nego kuda idete, kao i Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih, i to predstaviti kao piščeva duboka uverenja, lične poruke i svečana zaveštanja. Ovako, u prozi „Kako upokojiti vampira“, mudruje bivši esesovac Rutkovski, gestapovac na službi u osvojenoj zemlji, dakle, okupator. Prosto rečeno, savetuje nam da se pomirimo sa okupatorskom stvarnošću. Iz svetskih centara moći upravo nam se to neprestano poručuje. Nije čudo što su američkom propagandisti upravo ovi saveti privukli pažnju. On je, svesno ili nehotice, zanemario njihov kontekst. Prihvatimo novonastalu „realnost“, zaboravimo istorijsku kolevku svoje države, obezbedimo ugodan život sve malobrojnijem potomstvu u vanistorijskoj mondijalističkoj pustinji. Očarana ovim savetima, jedna ljupka devojčica je, u ime rođene i nerođene dece, navedena da poljubi bronzanu piščevu glavu na isturenom punktu Cvetnog trga. Kičerski, neukusno, pa šta? O ukusima i bojama se ne raspravlja, ali je dopušteno nešto gađenja.
Pomirenje sa svršenim činom, normalizacija nenormalnog stanja, okretanje ka obeščašćenoj budućnosti, odbacivanje mitova koji su nas vekovima držali na nogama, da bismo se danas, kao bezoblična masa, utopili u svetsko ništavilo – to je smisao ovog propagandnog propovedanja. Na Kosovu nema naše vojske, dakle, ono nije naše. Vojske nije bilo ni u četvorovekovnoj pomrčini, a naši su preci o tom komadu rodnog tla pevali kao da im je juče otet, da bi Njegoš njihovoj pesmi podario nebeski kliktaj. Silom, i na prevaru, svaka stvar se, za časak, čoveku može oteti iz ruku; mnogo je teže iščupati mu je iz srca.
Inače, Pekić je robijao kao borac za slobodu govora i mišljenja. U tamnicu su ga oterale sudije izvesnog maršala koga je Amerika pomagala šakom i kapom. Vođena geostrateškim računima, trpela je nepoštovanje osnovnih ljudski prava kod nas. Što se tiče golootočkih stradalnika, njih bi Makarti smestio u pravi pakao.
Previše zbrke i protivrečnosti za sirotu glavu dežurnog pi-ara. U nameri da nam pruži dokaze dobre volje, on nas je, bahatim neznalaštvom, podvalama, falsifikatima, i gospodarskom uobraženošću još jednom ponizio. Nekima je, kod nas, i ovoliko dovoljno. Nije lako pronaći dobru meru između poštovanja jačeg, i samopoštovanja.
* * *
Ima realnosti, i realnosti. Realno je i ono što sagledava mrav u potrazi za mrvicama hrane. Sa realnošću se svakoga jutra suočava crvendać na isturenoj grani jabuke u mojoj bašti. Kako samo radoznalo i živahno merka sve oko sebe, neprestano vrteći glavom levo-desno. Razumem njegovo oduševljenje onim što gleda – svet je čudo! – ali ne verujem da u njegovoj lepoj glavi pritom sazreva neka mudra misao, nešto što rasvetljava nedokučivu tajnu postojanja.
Svako sudi prema obimu i dubini svojih intelektualnih i duhovnih mogućnosti. Vidokrug crvendaća je kobno, i srećno ovozemaljski. Svako od nas se, u trenucima umora, prepušta nemislećoj, blaženoj tuposti. Sva sreća da uvide, do kojih u takvom stanju dolazimo, zadržavamo za sebe, ne saopštavamo ih kao velika saznanja. Gola stvarnost, bez oslonca na istorijsku vertikalu, bez metafizičke dimenzije, beznadežno je pusta i nestvarna. Zaključci, na koje nas takvo gledanje upućuje, nužno su površni i pogrešni.
Očiglednosti su spoljašnji vid skrivene i duboke istine. Očito je da je Kosovo okupirano, da naša država nema punu vlast na njemu. Nije je imala ni tokom četiri stotine godina, čemu narodni pevač nije pridavao poseban značaj. Kosovski usud mu je bio lična karta u Kosmosu. Tako i danas, na grdnom sudilištu, naš čovek svedoči prema visini svoje pameti i boji svoje osećajnosti. Gde god ko stajao, u pravu je onoliko koliko je u krivu. Razlika je jedino ko kome i čemu, svesno ili nehotice, služi. Kratkovidi ne zapažaju dalje od nosa, a dalekovidi, često, razbijaju noseve o tvrde bedeme Istorije. U likovanju ljubitelja „realnosti“ ima sramote, a u porazima zanesenjaka, lepote i veličine.
* * *
Tu smo gde smo, to smo što smo. Nastojanja da uđemo u volju moćniku-osvajaču su samoubilačka, žalosna ludorija. Tamo, gde je iz opštenja isključena ravnopravnost, nema uslova za razumevanje i prijeteljevanje. Šta god silnici preduzmu, iziđe na ponižavanje slabijeg. Njihova drskost je zadivljujuća. Istrebili su domoradački živalj severne Amerike, usaravili Hirošimu i Nagasaki, u crno zavili Vijetnam, Siriju i Libiju, dok su njihovi najverniji evropski saveznici umorili 6 miliona Jevreja, usmrtili pola miliona iračke dece, natopili nam zemlju otrovima, da bi sada ratni zločin u Srebrenici proglasili za genocid, kao da time mogu oprati ljage iz sopstvene istorije… E, neće ići…
* * *
Glavni sudija Haškog tribunala Teodor Meron (1930), veliki poštovalac Šekspira, bio je veoma iznenađen kad mu je jedna naša novinarka rekla da je tvorac „Hamleta“ cenjen i u našoj sredini. „Šta, zar su Srbi čuli za Šekspira!“ Bio je ubeđen da sudi divljacima neuključenim u kulturni svet. Nije, naravno, znao da su prve pozorišne predstave velikog pisca igrane sredinom 19. veka najpre u Novom Sadu, potom u Beogradu. Prevodili su ga Laza Kostić, Giga Geršić, Milorad Šapčanin, Svetislav Stefanović, Živojin Simić, Sima Pandurović, Stevan Raičković, pa i pisac ovih redova. Verovatno je sudija Meron bio skupljač retkih izdanja, ali je i kao kolekcionar ispao provincijalno ograničen. Nije mu padalo na um da bi u našem 19. veku mogao pronaći neku dragocenu retkost.
* * *
Tradiciju loših britansko-srpskih odnosa narušavaju, povremeno, prijatni izuzeci. Takva je pesma Džordža Krolija (1780–1860) posvećena pogubljenju vožda Karađorđa. Pesma je štampana u oktobru 1817, dva meseca nakon zločina u Radovanjskom Lugu. Stihovi su objavljeni u The Literary Gazette; journal of Belles Lettres, Arts, Politics, etc. Pesmu mi je predočio profesor Čedomir Antić, sa molbom da je prepevam za časopis koji uređuje. Džordž Kroli očigledno nije znao da je Crni Đorđe ubijen mučki, na spavanju, po nalogu naših vlastodržaca. On je, logično, zamislio da je pobunjenik pogubljen na Kalemegdanskoj tvrđavi. Junak njegove pesme ide u smrt dignute glave. U samrtnom času srce mu je mirno; jedino mu se dolama od udarca zatresla.
Kako se desilo da stihove, natopljene bratskom sapatnjom prema vođi Prvog srpskog ustanka, napiše podanik Imperije saveznički naklonjene Turskoj, a neprijateljski raspoložene prema pobunjenicima? Odgovor je jednostavan: Džordž Kroli je bio hrišćanin, protestantski sveštenik, poreklom Irac. Carevi razumeju careve, a porobljeni raju.
* * *
Pismo, za Božić, i povodom Andrićeve nagrade, od Petera Handkea. Moje ime je u vokativu ispisao ćiriličkim slovima. Nada se da ćemo se, i pored ograničenja kretanja, sresti kako sa Andrićem, tako i međusobno, pre nego što večnost počne otkucavati svoje rokove. Dirnula me je poruka na kraju pisma: „Budi pozdravljen u Poatjeu kraj Ljiga!“ Sjajno određenje mog, a i sopstvenog položaja u životu i svetu. Fizički, tu smo, u vidljivoj stvarnosti; duhovno, negde drugde. Ravnopravni u meri u kojoj smo dobrovoljni izgnanici. Kosmopolite, takoreći.
