Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Čeka li Srbiju ultimatum u vezi s Kosovom i Metohijom?
Kada je pre nedelju dana, prošlog petka, 15. januara, Evropska unija sa zadovoljstvom pozdravila odluku pet država da se pridruže novoj rundi njenih sankcija Belorusiji, uvedenih u sklopu nastojanja Zapada da ukrajinizuje i ovu zemlju na granici Rusije, dobili smo priliku da osetimo naročito zadovoljstvo, na granici ponosa, usled toga što među ovih pet zemalja – Severna Makedonija, Crna Gora i Albanija, Island i Norveška – nema i naše Srbije. Kao što nas nema ni u NATO-u koji sve njih lepo spaja baš kao i ove EU sankcije.Nismo se priključili ovom grupnom šutiranju pojedinca na šta nas huškaju kao što su nekad druge huškali na nas, ponovo smo na ispravnoj strani morala i istorije. I ponovo u tome poprilično usamljeni, naime, među EU kandidatima sa Zapadnog Balkana samo se Srbija nije pridružila ovim EU sankcijama; ni Bosna i Hercegovina kao potencijalni kandidat, opet, i ona samo zahvaljujući Srbima.
POHOD NA STALJINGRAD Što znači da, od prošlog petka, i za ovu nijansu više štrčimo nego dosad, uostalom, nije li isto tako bilo i 1941. Čini se da, zbilja, nije sasvim lišen sadržine neprijatni kontinuitet dva pakta oličen u Adolfu Hojzingeru, načelniku Generalštaba Hitlerovog Vermahta i potonjem predsedavajućem NATO Vojnom komitetu koji okuplja načelnike generalštabova svih članica ovog pakta. I u generalu Hansu Špajdelu, i Erihu fon Manštajmu, Johanesu Štajnhofu, Johanu fon Kilmanzegu, Ernstu Ferberu…
A to pak naše (ponovljeno) odbijanje da se pridružimo njihovom pohodu na Staljingrad koji mora da vodi preko Kijeva i Minska – i ovaj će se okončati kao i svi raniji, istorija je dovoljno dobra učiteljica života – naše će dakle odbijanje da im se povinujemo i pridružimo neminovno kod njih pojačati onu potrebu koju su navikli da imaju. Da pokušaju da nas slome do kraja iako bi dosad morali da znaju da to nije moguće.
ZAJEDNIČKI PRITISAK Ovaj nagon da to pokušaju ponovo pojačan je promenom u Vašingtonu koja će ga, posle četiri godine lutanja pod Donaldom Trampom, vratiti u onaj obrazac ponašanja na ovim prostorima koji je u dobroj meri oblikovao upravo Džozef Bajden.
Povratak baš tom obrascu mogli smo da uočimo prilikom sastanka EU izaslanika za Kosovo i Metohiju Miroslava Lajčaka i pomoćnika američkog državnog sekretara Filipa Rikera, prošlog utorka u Briselu.
„Dogovor iz Vašingtona niti je sporazum niti je obavezujući“, ritualno se Trampovog nasleđa odrekao Lajčak, da bi potom poentirao diplomatskim rečnikom, a zamislite šta bi sve rekao da je rekao baš ono što misli: „Tandem EU–SAD nije dobro funkcionisao, posebno u poslednjih godinu dana, kada je reč o dijalogu Beograda i Prištine. Bilo je jasno da postoje dva pristupa, a to nije bilo ono što je EU odlučila niti je to želela. Optimističan sam povodom nove administracije u SAD, jer se vraćaju ljudi sa kojima je EU već radila i koji poznaju Zapadni Balkan. Njima ne moramo da objašnjavamo stvari o regionu i njegovoj evropskoj budućnosti.“ Onoj budućnosti u kojoj i mi uvodimo sankcije Belorusiji da bismo time napali Rusiju.
Kako god, nije potrebno mnogo umešnosti u čitanju između redova i tumačenju okolnosti u kojima živimo da bi se zaključilo da ćemo ubuduće (opet) biti izloženi njihovom sinhronizovanom umesto neusaglašenom pritisku.
Štaviše, s obzirom na njihova neslaganja po drugim pitanjima – od odnosa s Kinom do težnje da evro preuzme deo uloge dolara – usuđujemo se da prognoziramo i da će (o)lako pasti u iskušenje da upravo na našem slučaju, na kome im nije teško da se usaglase jer naša koža njih ne košta ništa, demonstriraju svoje transatlantsko jedinstvo i pokažu kako ono ipak nije poljuljano.
ALBANSKI FAKTOR Problem se sastoji u tome što će im za ovakvo izražavanje jedinstva, da bi delovalo uverljivije, biti potrebne ekstremnije prilike od ovih relativno mirnih u kojima se već izvesno vreme nalazimo.
I eno je, izaslanica Evropskog parlamenta za Kosovo Viola fon Kramon-Taubadel – udata inače u finu familiju nemačkih plemića iz koje je i Hans-Jirgen fon Kramon-Taubadel, dobitnik dva Gvozdena krsta i Nemačkog krsta u zlatu 15. avgusta 1944 – baš sada podgreva situaciju na jugu Centralne Srbije. Tvituje kako postoji „ogroman problem“ koji mora „pod hitno da se rešava“, ovo nakon što je gradonačelnik Preševa Šćiprim Arifi ustvrdio kako se sistematski brišu adrese Albanaca u Srbiji…
I eno ga Ramuš Haradinaj da opet zapreti stvaranjem Velike Albanije. I pri tome nije najekstremniji na Kosmetu već se najekstremniji – „Samoopredeljenje“ Aljbina Kurtija i predsednica Skupštine Vljosa Osmani – ujedinjuju pred izbore 14. novembra, s dobrom šansom da osvoje natpolovičnu većinu a Vljosa Osmani će im u tom slučaju biti kandidatkinja za predsednicu samozvanog Kosova. Oni će biti taj treći član njihovog pakta protiv nas.
A čim im se kockice slože kako su i zamislili, uslediće ono što nam najavljuje nekadašnji saradnik Ričarda Holbruka, Bajdenov albanski lobista Dejvid L. Filips: „Zapad bi Srbiji trebalo da ponudi sporazum i to bi trebalo da bude poput stavljanja pred svršen čin… Strane se moraju usredsrediti na konačni sporazum koji će biti obavezujući. Nije teško predvideti šta bi taj sporazum značio (…) ali drugog izbora nema. U suprotnom, Srbija bi morala da bude isključena iz integracije u evroatlantske institucije i ostala bi problematična država. Vreme je da se krene napred i da se postigne obostrano priznanje. Sporazum bi zaista bio postignut kada bi SAD i EU blisko sarađivali.“
Tako da pre treba očekivati da ćemo nekakvom ultimatumu biti izloženi, nego da će prevladati razum koji će ih od toga odgovoriti. U tom slučaju, na nama je samo da pružimo odgovor kakav smo im pružali uvek kada su nam izdavali ultimatume i ponude da se priključimo njihovim paktovima. Ali uz svest da ubrzano prolazi ono vreme u kome su ti njihovi ultimatumi i ponude koje ne smeju da se odbiju delovali uverljivo…
Ovakvoj “Međunarodnoj zajednici” koja trenutno bezdušno dominira svekolikom scenom, suprotstaviti se u bilo čemu, a pogotovu u pitanjima slobode, delo je veličanstveno. Prijatan je osećaj pripadati takvoj junačkoj zajednici, još ako je nevelika . Na žalost, ako se prisetimo gde smo sve popustili oko vitalnih interesa, posebno u vezi naše svete zemlje, onda nam za radovanje i nije ostalo previše argumenata.
No budimo realni ; koliko pritiska od strane jedne takve gromade, mi objektivno možemo složno da otrpimo ? Čega sve smo spremni u većini da se odreknemo ma i zbog našeg svetog Kosova ? U kojoj meri smo onaj isti narod koji je Cer, Suvobor, Albaniju, Kajmakčalan. . . zatrpao leševima ? Da me kogod ne shvati nepravilno, nikako nisam za masovnu izgibiju, jer dobro je znano da najčešće ginu najbolji. Oni koji su spremni da žrtvuju život za ideale. I znam da nakon izgibije, jedan narod ne ostaje isti, kao što ne ostaje ni šuma u kojoj se poseku glavni izdanci. Još se šuma obnavlja i mladi junaci najčešće ne.
Zaista koliko možemo i želimo da se odupiremo i u miru ? Koliko mi obični, a koliko rukovodstvo ? Gde sve popustiti a da uz kredite tlačitelja ipak ostanemo u svojoj suštini ?! Kažemo da su se stvari izmenile, da je stalo nešto lakše, ali mi znamo da smo sada opkoljeniji nego ikad. Svetska alternativa nasilju Zapada zaista raste, no koliko je to i kakvim načinom za nas bitno ?!
Poštovani Toplica, jako smo rastuženi Vašim komentarom. Podsećaju nas na “mi mali, teški oblaci se nadvili, pritisci sa svih strana… ali Srbija će znati da odgovori.” Mi smo mala zemlja geografski i demografski, ali mi smo ovde vekovima, hiljadama godina. mi smo takođe zemlja Svetog Save, hrabrih vitezova i žena koje su negovale porodice, štitile decu i preuzimale mač iz ruku oalih muževa, sinova i braće. Mi vam možemo reći da se u nama ništa nije promenilo. Sredićemo kredite – kažemo mi (ne olako,), važno je da ne ne napustimo svoju kulturu, jezik, istoriju, pismo. pogledajte na čašu kao da je uvek half-full, a ne half-empty, ne verujte lažnim vestima. Ne unosite sumnju u svoju dušu i duše svojih čitalaca, to je pogubno. [Komentar pisala Jelena Pantelić, supruga pretplanika.]
“ Tako da pre treba očekivati da ćemo nekakvom ultimatumu biti izloženi, nego da će prevladati razum koji će ih od toga odgovoriti. U tom slučaju, na nama je samo da pružimo odgovor kakav smo im pružali uvek kada su nam izdavali ultimatume i ponude da se priključimo njihovim paktovima. Ali uz svest da ubrzano prolazi ono vreme u kome su ti njihovi ultimatumi i ponude koje ne smeju da se odbiju delovali uverljivo…” G. Vrziću, bez obzira na poštovanje koje su tekstovi potpisani vašim imenom do sada kod nas izazivali zbog izuzetne argumentacije i inteligentnom analizom, na našu žalost razočarani smo Vašim zaključnim rečenicama koje smo gore citirali, a naročito (ponavljamo, ne slučajno!): “… na nama je samo da pružimo odgovor kakav smo im pružali uvek kada su nam izdavali ultimatume i ponude da se priključimo njihovim paktovima. Ali uz svest da ubrzano prolazi ono vreme u kome su ti njihovi ultimatumi i ponude koje ne smeju da se odbiju delovali uverljivo…” Ako dobro razumemo pretposlednju rečenicu – umesto da jasno kažete “ne, nećemo savijati kičme ….”, mi bismo bismo zadovoljni čitalac Vašeg štiva, kaoi uvek dosada. I to na dan ili, oko svetog, datuma kada je Vojvoda Mišić preminuo. Šta se sada dogodilo? Nova administracija u samozvanoj Imperiji? Ne, mi G. Vrziću odbijamo da poverujemo u Vašu “naivnost.” Parcijalnu neobaveštenost (konačno, niko od nas ne zna sve!) da, razumemo o čemu se radi. Svako saobe strane Okeana je u najmanju euku zbunjen, zgađen. Ali Vi, Vi G. Vrziću po pomenu čijeg imena u Pečatu (zajedno sa neuporedivom Gđom Bogdanović i G. Anđelkovićem) mi odmah “znamo”da je taj Pečat ne samo “dobar” kao i uvek, no izuzetan, ovo nas je teško iznenadilo. Budite orator, govorite istinu na način kao i do sada i danas Srbima i srpstvu, nastavite da sa svojim kolegama i redakcijom nosite barjak srpske slobode i našeg inata. Pobedićemo! [Autor komentara je Jelena Pantelić ([email protected]), supruga pretplatnika Pečata.] Kao i uvek, celoj redakciji ovog izuzetnog svetskog lista (koji možemo po kvalitetu porediti jedino sa Jeune Afrique od pre desetak godina), i Vama lično želimo Hristos se rodi i Srećnu Novu Godinu.]
@ Jelena Pantelić
Uvažena gospođo,
Vaši komentari obradovali su me kao ozeblog sunce, i evo, kao što gore možete da vidite, prvi glasam za njih.
U drugom je Vaš cenjeni prigovor autorskom tekstu velikog novinara i čoveka, po mom mišljenju također preteran, ali to ne razvijam jer ima ko da Vam odgovori.
Moje malenkosti što se tiče, sve ono o čemu govorite, ostaje u pozadini, kao recimo ikona u kući, konstanta našeg bića. To nije za iznošenje niti licitiranje, – to se podrazumeva. Od toga polazimo kad krećemo u bilo koji pokušaj da dublje razumemo stvari. Možda ćemo se bolje razumeti aki Vi pročitate moj komentar ispod intervjua koji je Nataša Jovanović napravila sa retkim Srbinom po umu i časti, naučnikom Mišom Đurkovićem. Naprosto, moramo razmišljati o svemu što nam se može naći na putu, ili na nesreću već tu jeste.
Da ste mi Vi i Vaša porodica živi i zdravi !