Efekat domina u Piranskom zalivu

Kako je Hrvatska u Jadranu nadigrala Italiju i Sloveniju, zgazivši „pravno obavezujući sporazum“

Da li je bolje biti „štreber“ u očima međunarodne zajednice, poštovati međunarodno pravo i uvek se pridržavati svega što država potpiše, ili bolje prolaze zemlje čiji se lideri rukovode krilaticom da „ugovori služe zato da se krše“ i u tom duhu bezobzirno i po svaku cenu slede isključivo svoje interese, ne mareći za kompromise? Najnovije dešavanje o pitanju deobe Jadranskog mora otkriva sumornu činjenicu da su u prednosti češće ovi drugi nego oni koji se čvrsto oslanjaju na zapovesti međunarodnog prava, pa u borbi za pravdu najčešće ostaju praznih ruku.

SLEPA ULICA Uzmimo najnoviji slučaj – u trenutku kada je Sabor 18. decembra potvrdio predlog vlade premijera Andreja Plenkovića o proglašenju hrvatske isključive privredne zone u Jadranskom moru, to je sistemom domina izazvalo proglašenje i one italijanske (s druge strane crte sredine u Jadranu), a najkraći kraj je izvukla Slovenija. Tako je Slovenija u miru defakto izgubila ono što je smatrala da je dobila otcepljenjem od Jugoslavije, tačnije, tokom „desetodnevnog rata“ protiv snaga savezne vojske i policije 1991. Ukratko, 30 godina kasnije, sve ono za šta se proteklih decenija ustrajno borila što diplomatskim, što sudskim putem, a pre svega za neposredan kontakt svog teritorijalnog mora s međunarodnim vodama Jadrana – otišlo je u bespovrat.
Neočekivanim potezom službenog Zagreba sada se uzak pojas „kontakta“ slovenačkog mora s međunarodnim vodama pretvara u „slepu ulicu“, odnosno kontakt s isključivom privrednom zonom Hrvatske. Zagreb je lukavo tempirao tajming te „operacije“: pošto je Hrvatska već sedam godina punopravna članica Evropske unije, Ljubljani nije preostalo ništa, ili gotovo ništa, čime bi mogla da blokira i time „privoli“ drugu stranu da odustane od svojih namera. Jeste da Hrvatska žarko želi da postane deo Šengena i da je Slovenija već pretila opstrukcijom te želje, ali nije tajna da Ljubljana rado popušta pod pritiskom Berlina ili Vašingtona koji, kada moraju da biraju između dve strane, preferiraju Hrvatsku.

KOLATERALNA ŠTETA Uz sve to je i slovenačka diplomatija priredila seriju pogrešnih poteza, zbog čega više nema efikasnu protivmeru kojom bi pritisnula Hrvatsku da odustane od namere da svoj naum sprovede iz reči u dela. Zagreb koristi bezizlaznost situacije u koju je potisnuo Ljubljanu, pa joj je čak velikodušno ponudio „džentlmenski izlaz“ iz poraza u vidu utešnog zajedničkog proglašenja svoje isključive privredne zone u Trstu, gde je pokušao da isposluje potpisivanje zajedničke izjave trojice ministara spoljnih poslova upletenih država. Što je bila gorka pilula, kako za slovenačkog premijera Janeza Janšu, koji neguje dobre odnose sa HDZ-om i hrvatskim premijerom Andrejem Plenkovićem, tako i za italijanskog Đuzepe Kontea, s obzirom na to da italijanska strana Jadranskog mora ni izdaleka nije bogata ribom kao komšijska.
Nevolja po Sloveniju je ipak mnogo veća, jer su njeni ribari u toj političkoj ujdurmi postali kolateralna šteta, obaška što država ostaje s manje mora nego što je imala pre 30 godina.
Zagreb je uz sve to Sloveniji dao „ponudu koja se ne odbija“, imajući u vidu da je Ljubljana u poslednje vreme pretrpela više uzastopnih i teških poraza na međunarodnim sudovima u tužbama protiv Hrvatske, pa se na talasu tih uspeha Plenkovićeva vlada ponadala da će izvojevati „tihi pristanak“ suseda i na iznenadnu promenu režima u Jadranu.
Nije sporno da Hrvatska ima pravo da u skladu s konvencijom UNCLOS proglasi svoju „isključivu ekonomsku zonu“, ali u tom slučaju mora u poluzatvorenom moru (što Jadran jeste) da osigura dogovor sa svim državama koje takva odluka pogađa. Hrvatska diplomatija je u tom pregnuću umalo uspela. Uveravala je neiskusnog slovenačkog ministra spoljnih poslova Anže Logara da i Slovenija, zajedno s Italijom i Hrvatskom, svečano potpiše zajedničku izjavu u Trstu kojim bi potvrdila svoje slaganje s proglašenjem isključivih zona u Jadranu.
Jednosatni sastanak u Trstu, međutim, nije urodio plodom, iako je Gordan Grlić Radman, hrvatski ministar spoljnih i evropskih poslova, dao sve od sebe. Italijanski ministar spoljnih poslova odjurio je sa sastanka zaobišavši novinare, a onda im je Logar otkrio da ni Luiđi di Majo ni on nisu potpisali hrvatski papir, već je to diplomatski odloženo za januar. Logarova privremena odbijenica hrvatskih zahteva nije utešila slovenačke ribare jer su male šanse da će dva puta izbeći da potpiše ono što mu Zagreb „nudi“, a što domaćim ribolovcima zauvek oduzima mogućnost lova u Jadranu.

(NE)VAŽEĆA PRESUDA Sve to je posledica slovenačke politike za koju su slovenačke vođe verovale da nije naopaka jer su se uzdale u „pravno obavezujuće sporazume“ sklapane s hrvatskim kolegama, koji su iste potpisivali kao „nužno zlo“ da bi ih ubrzo potom Sabor ili vlada pod raznim izgovorima – odbacili. Slovenija je sebe saterala u ćošak zahvaljujući jednoj od naopakih odluka iz prošlosti, kada se posle proglašenja sopstvene ekonomske zone u Jadranu 2005. godine iste odrekla u korist dogovora s Hrvatskom o rešavanju pograničnog spora pred Arbitražnim sudom u Hagu. A potom je Hrvatska, pod izgovorom da je Slovenija prekršila arbitražni ugovor, jednostrano odustala od procesa i obznanila da ne priznaje ni sud ni presudu, posebno jer su sudije dosudile Sloveniji „kontakt“ s međunarodnim vodama Jadrana.
S druge strane, Hrvatska slovo iste presude ističe kao merodavno kada ona nešto zabranjuje Sloveniji – na primer da (ponovo) proglasi vlastitu ekonomsku zonu u Jadranu što bi joj omogućilo da tamo podiže svoje vetrenjače, gradi veštačka ostrva, traži naftu… Hrvatska je opisanim potezima uspela da nadigra Sloveniju, prvenstveno prilikom potpisivanja „pravno obavezujućeg sporazuma o arbitraži“ (čime je zaobišla slovenački „veto“, prvo na svoj ulazak u Evropsku uniju), a potom, čim je isposlovala punopravno članstvo u EU, poručila je vladi u Ljubljani da je arbitražna presuda suda u Hagu za nju nevažeća i da je ničim ne obavezuje. Uz to je Sloveniji nametnula teret astronomskih troškova postupka u Hagu, problem nerešene granice na kopnu i u Piranskom zalivu i, povrh svega – nemogućnost da uzvrati jednakom merom i sama proglasi svoju ekonomsku zonu. Sloveniji je nedavno propao i poslednji „kvisko“ u diplomatskom duelu s Hrvatskom – tužila ju je Evropskom sudu zbog neispunjavanja obaveza koje proizlaze iz arbitražne presude, ali se sud u Luksemburgu proglasio nenadležnim.

EVROPSKO ILI HRVATSKO MORE Da li nam ovi primeri iz okruženja govore da se oni koji se „drže kao pijan plota“ pravno obavezujućih sporazuma – na kraju nađu na gubitničkoj strani istorije? Očito je da „pravno obavezujući sporazumi“ obavezuju države, ali samo do trenutka dok ih jedna od njih ne odbaci. A sankcije za takvo, hajde da ga nazovemo „piratsko ponašanje“ u međunarodnim odnosima, kao što pokazuje primer Hrvatske, zapravo ne postoje.
S druge strane, Hrvatska je svojim odlukama ponukala i Italiju da okuša istu taktiku i proglasi svoju zonu u Jadranu, što u praksi znači da je u pretežnom delu Jadrana preko noći nestalo „međunarodno more“. Od januara je bezmalo čitav Jadran deo italijanskog ili hrvatskog teritorijalnog mora ili isključive ekonomske zone prve, odnosno druge zemlje.
Pri čemu je vlada premijera Janše ignorisala predlog slovenačke opozicije da zahteva da se uoči proglašenja hrvatske, odnosno italijanske zone sazove međunarodna konferencija o Jadranu, gde bi dobile mogućnost da brane svoja prava i ostale zainteresovane države, pre svega Crna Gora i Albanija. Jer nijednu od njih niko o Jadranu ništa nije pitao, ali tu Hrvatska kao smokvin list koristi pozivanje na politiku EU. To je glavni adut kojim razoružava argumentaciju i slovenačkih ribara, ogorčenih jer trajno gube važna ribolovna područja a samim tim i šansu za egzistenciju. Da travestija bude potpuna, hrvatske diplomate ih čak otvoreno lažu kako nova „isključiva ekonomska zona“ (IEZ) podrazumeva uključivanje, a ne isključivanje Slovenije, uz verbalne balone kako je „hrvatsko more zapravo deo evropskog mora, i deo evropske ribolovne politike“, te da stoga hrvatski ribari mogu da love i u španskim ili francuskim vodama, pa će tako i slovenački u hrvatskim.

PITANJE KOMPENZACIJE Sve to su, naravno, bajke. Jeste „hrvatsko more“ i „evropsko“, ali to ne znači da će slovenački ribari ubuduće smeti slobodno da love u tom delu Jadrana. Hrvatska je prećutala da polaže pravo da joj se za izlov ribe u njenoj ekonomskoj zoni zauzvrat plati kompenzacija. A upravo pare su krajnji cilj hrvatskog zaključavanja Jadrana.
Do sada je u hrvatskom delu Jadrana lovilo ribu i oko 800 italijanskih ribara. U ista lovišta su nedavno počeli da zalaze i albanski ribari, koji su Italijanima i Hrvatima postali gadna konkurencija. Ali stvari će se preokrenuti kada Zagreb implementira svoj IEZ, jer će tada Italija i Albanija morati da odreše kesu, pa će kompenzacijama za pravo ribolova puniti hrvatsku državnu blagajnu. Slovenački ribari su tu najgore prošli – zbog skromne površine raspoloživog mora u Piranskom zalivu, koje je predmet stalnih trvenja između slovenačke i hrvatske strane, oni ni sada ne love na području koje je Arbitražni sud dodelio Sloveniji jer se plaše agresivnih kolega s druge strane granice, a nemaju ni adekvatnu zaštitu jer su slovenački (gumeni) policijski čamci mnogo manji od hrvatskih razarača koji rado saleću slovenačke brodice. Zato sa setom evociraju uspomene kada su bezbrižno bacali mreže u more sve do Visa, u doba Jugoslavije.
Sloboda ribolova i plovidbe počela je da se urušava odmah posle otcepljenja Slovenije, kada su „Delamarisove“ velike ribarske lađe (simptomatičnog imena Riba 1 i Riba 2) proglašene neekonomičnim i razrezane u staro gvožđe. Danas „Delamaris“ prerađuje sardine iz uvoza, duboko na slovenačkom kopnu, u pogonu u Ptuju, poznatom po preradi – piletine. Možda laiku zatvaranje međunarodnog mora za slovenačku privredu i ne izgleda kao naročit gubitak, ali ribari upozoravaju da im je jedini spas da prežive ukoliko budu mogli da zaplove u deo mora koje će potpasti pod hrvatsku IEZ. U suprotnom, ako im Slovenija ne izbori posebna prava u spornom delu mora u kome su stolećima lovili – osuđeni su na propast. Na stranu što bi i turistička ponuda primorskih varoši poput Izole, Kopra, Pirana izgubila šmek bez ribarskih mreža i sveže ulovljene ribe.
Slovenački ribari su još koliko devedesetih godina prošlog veka uživali posebnu zaštitu u malograničnom sporazumu sklopljenom između Ljubljane i Zagreba, pa su carovali u svom tradicionalnom lovištu, sve do Novigrada. Hrvatska je to tolerisala sve dok pomenuti sporazum nije otkazala. Očekivalo se da će i taj problem biti rešen arbitražnom presudom, ali pošto Hrvatska presudu ne priznaje, i to je propalo.
Višak cinizma je da slovenački ribari, dok čekaju da se dve države dogovore, primaju „kompenzaciju“ za izgubljenu zaradu što od Slovenije, što od Evropske unije. Ali ta „milostinja“, kažu, ne može da zameni ono što najviše žele, a to je da rade, da idu u ribolov. Ljuti su na državu, na pravdu, na Brisel. Slovenija se našla u bezizlaznom položaju – ustrajno štuje presudu Arbitražnog suda a to je koči da na jednostrane korake Hrvatske uzvrati svojim jednostranim potezima.
Italija nema sličnih prepreka, iako je njeno proglašenje sopstvene ekonomske zone samo kozmetičko i u funkciji spasavanja obraza, jer time uopšte ne šteti Hrvatskoj, naprotiv. Na kraju, vredi se zapitati zašto je Hrvatska čekala 30 godina i nije sve to uradila odmah po raspadu Jugoslavije? Odgovor je jednostavan – nije se usudila, jer joj je tada bila potrebna podrška Italije, a potom i Slovenije za ulazak u EU. Okuražila se tek pošto je ušla u Uniju, pa je tada povukla prvi, oprezan korak i proglasila „ekološku ribolovnu zonu“ u Jadranu, ali uz napomenu da lokalna pravila ne važe za članice EU. Sada je sve to okrenula naglavce.
Zato primer Hrvatske ukazuje ne samo na svu prljavštinu politike nego i kakvu prednost može da isposluje država koja se ne libi da pogazi zadatu reč ili da potpisan sporazum proglasi ništavnim, služeći se svim mogućim smicalicama kako bi se izborila za svoje interese. Prvo pristane i potpiše sporazum kojim skine s dnevnog reda jedan od problema, a koliko sutradan cepanjem tog istog papira rešava niz drugih, samo da izvuče što veću korist. Jeste da teoretičari međunarodnih odnosa upozoravaju da takva država ovakvim postupcima uništava svoju reputaciju i da joj na duži rok to šteti, ali kako sada stvari stoje, Hrvatsku za to nije naročita briga. zaйm onlaйn na kartu bez otkaza zaйm na kartu onlaйn bыstrozaйm deneg onlaйnsročnый zaйm na kartu kotorый odobrяet na 100