Zečevizija – Moderniji od bilo koga modernog

Šta smo mogli saznati o novom životu filma Marš na Drinu povodom Dana primirja tj. Dana pobede 2020. godine

Na sam Dan pobede, 11. novembar, odnosno na „dan primirja“, kako se ova godišnjica od 2012. naziva šiframa političke korektnosti, Javni servis Srbije (dva puta!) prikazao je igrani film Marš na Drinu Žike Mitrovića iz 1964. godine, obeležavajući time veličanstvenu pobedu Srbije u Prvom svetskom ratu, što se, inače, događa o svakoj prilici kada treba filmski označiti najveću kolektivnu žrtvu srpskog naroda u novijoj istoriji ili upriličiti njenu apoteozu. To je zato što je već više od pedeset godina Marš na Drinu Žike Mitrovića jedini igrani film iole dostojan ove žrtve. Prvo, jer su za pola veka avnojske Jugoslavije golgota i pobeda srpske vojske bila filmski tabu, nešto o čemu se nisu smeli snimati filmovi. Drugo, zato što su se drugi filmovi i TV serije, snimljeni poslednjih godina, ispostavili kao sasvim nedostojni ove teme. Tačnije: bolje da nikada nisu ni bili snimljeni. (Inače, „dan primirja“ je u potpunosti deo istorijskog inžinjeringa uvedenog posle prećutnog dogovora Makrona i Merkelove da već jednom „zakopaju ratnu sekiru“ i stogodišnjicu kraja Prvog svetskog rata, 2018, obeleže zajedno, u evrocentričnom duhu; ne kao dan pobede jednih, a poraza drugih nego kao dogovorni dan primirja; kao da se ova pobeda i poraz mogu dogovarati kroz istoriju, odnosno, kako je sada poželjnije reći, kulturu sećanja. Kakvo je mesto Evropska unija odredila Srbiji u ovom istorijskom inžinjeringu moglo se iste godine videti ispod Trijumfalne kapije, gde na počasnom mestu nije sedela Srbija nego sadašnji haški optuženik za ratne zločine Hašim Tači. A pravi doprinos Srbije u kontekstu „dana primirja“ definisala je tek pre neki dan TV stanica N 1 usred Beograda: „Srbija je dala naročit doprinos ovoj svetskoj klanici“, ili tako već nekako. Što se pak tiče nemačke kapitulacije 1918, ova propast je, sasvim suprotno nalazima većine svetskih istoričara, bila – nepravedna. Potpuno saglasno revanšističkim teorijama iz doba Trećeg rajha, novinar N1 Petar Gajić sada se usudio da napiše: „Nemačka nije poražena u bici… Papir potpisan na današnji dan bio je zapravo surova kapitulacija. Takav ponižavajući mir nije bio dugog veka. Usledila je još veća katastrofa za čovečanstvo. I druga scena u vagonu u Kompijenju.“ Od Soluna do Drave, 1918, Nemačka, po Gajiću, nije trpela vojnički poraz za porazom nego je srpska vojska tek tako ušetala u „meki trbuh“ Evrope, a u Kompijenj s Marsa pao taj „ponižavajući papir“; to piše danas ovaj novinar sa srpskim imenom i prezimenom!)

Drama celog naroda

Ako se izuzme film Tri Saše Petrovića, koji zbog svoje naročite građe i niza specifičnih znakova i ne pripada žanru u užem smislu reči, Marš na Drinu je, u najmanju ruku, najbolji naš ratni film. Postoje, međutim, istraživači koji tvrde da je ovo delo najbolji srpski film svih vremena, da od njega uopšte nastaje novija srpska kinematografija, te da bi u tom smislu trebalo izvršiti valorizaciju cele njene istorije. Da ne idemo tako daleko, možemo mirne duše reći da je Marš na Drinu klasik akcionog, istorijskog filma kojim se na dostojan, filmski način ostvaruje apoteoza srpskog trijumfa na Ceru 1914, prve savezničke pobede u Svetskom ratu. To je celovito i temeljno strukturisano umetničko delo ispričano jezikom akcije, za koji jezik je još Pazolini rekao da otkriva samu prirodu filma. Bilo kog umetničkog filma. Film i nije drugo do jezik pisan akcijom, naučavao je Pazolini, a mi ovde želimo da pokažemo da Marš na Drinu govori jednim takvim jezikom i da je u tome tajna njegove aktuelnosti. Jer ne treba izgubiti iz vida da je napravljen pre više od pola veka, a sto godina od samog istorijskog događaja kome je posvećen i da je junački odoleo zubu vremena, pa se netremice i sa uzbuđenjem gleda i danas. O tome svedoči ponovna recepcija ovog filma od pre dve nedelje, kada je već ne znam koji put prikazan na televiziji (iz opisanih razloga, a i činjenice da drugog još nemamo) i da je delovao kao da je snimljen juče. Uprkos činjenici da ga mnogi već znaju napamet, da non-stop kola društvenim mrežama i da se i dalje vrti na brojnim kućnim ekranima, Marš na Drinu se gleda svaki put bez daha i postiže najvažniji cilj filmske umetnosti: da budi i razvija emocije.
Jednostavna ali čvrsto uobličena priča o ratnom doživljaju jedne artiljerijske baterije srpske vojske, sastavljene od raznih predstavnika tadašnjeg našeg društva, od seljaka do poslovnog građanina, intelektualca i oficira vrhunske spreme, iskustva i etike, razvija se i prožima u radnji punoj tempa, ritma i audiovizuelne punoće. To je drama celog jednog sabora uhvaćenog u krvavo kolo pred surovim dušmaninom, koga zahvaljujući svojoj unutrašnjoj snazi uspeva da slomi i izbaci s kućnog praga. Taj rat nije neka apstraktna svetska klanica frazera i evromudrosera nego izraz odlučne borbe jednog naroda za osnovno ljudsko pravo na postojanje. Čvrsto osećanje zajedništva i sudbinska povezanost ovih ljudi govori o kratkom, ali intenzivnom zlatnom dobu srpskog društva između 1903. i 1914, razdoblju u kome je zajednica uspela da upozna mnoge vrednosti pravedno uređene države. Imajući vazda pred sobom ikonu hiljadugodišnje odbrane, Srbin je, drugim rečima, dobro znao šta brani i koja je cena njegove slobode.

Život odjednom moćno poteče

Pored svega, Marš na Drinu zna za bit filmske umetnosti, kako su je videli Flaerti u Nanuku i Andre Bazen u svom fundamentalnom delu „Šta je film“: borbu za opstanak (survival) pod kapom nebeskom. I Žika Mitrović ima ovde posla sa golom, grubom stvarnošću koja se, Božjim čudom, preobražava u umetničku fikciju. Tu je na delu susret s magijskim dejstvom filmskog prizora, koji postaje novi vid samog života i stoga pleni neuporedivom snagom. Između ostalog, film ima moć da evocira, vrati u svest iskustva sticana hodom generacija, nasleđene forme opažanja i razumevanja, koje Jung zove arhetipovima. Arhetip je, dakle, nevidljivi koren svesti. Hteli mi to ili ne, pobeda na Drini postala je jedan ovakav arhetip, a film ponovno oživljavanje arhetipskog tkanja svega što je u vezi sa ovim događajem, koji je postao žleb kolektivnog iskustva i mita, slivenih u jedno. „On je kao neko u ljudskoj duši ukopano rečno korito gde život odjednom moćno poteče kad dostigne osobitu lančanost okolnosti koje su od vajkada doprinosile ostvarivanju praslike“ (Jerotić). Arhetip, stoga, često zaživi snagom slepog pevača i počinje svoj nezavisni život kad god se ponovo zavrti, kao ovaj film. „Momenat kada nastupa mitološka situacija obeležen je osobitim intenzitetom, to je upravo kad se u nama dodirnu nevidljive strune“, veli otac teorije arhetipova K. G. Jung. „I nije čudo što onda osetimo iznenada neko sasvim posebno oslobođenje, kao nošeni krilima ili kao da nas obuzima neka neshvatljiva sila.“ Mi u tim trenucima nismo više pojedinačna bića, već vrsta i glas čitavog naroda diže se u nama, upravo kao u finalu Marša na Drinu, u tutnjavi eksplozija, kada sav preostali život postaje samo nesnosni pisak i smrtonosno treperenje svega. A glumci u ovom filmu, svi do jednog oživljeni arhetipovi narodnog iskustva, svi do jednog umetnici najvišeg kalibra, bez obzira da li su u pitanju glavni likovi (legendarni major Kursula Ljube Tadića) ili plejada sočnih epizoda (Zoran Radmilović, Ciga Jerinić, Aleksić-Prličko, Gidra… i sam vojvoda Stepa u superiornom ključu Ljubiše Jovanovića). Zato ovaj film svaki put deluje kao probuđeni arhetip i otud njegov naknadni, dakle večiti život.

Veština stvaranja emocija

Nije slučajno da Jerotić naglašava da je arhetip govor slika i da se arhetipsko tkanje silnih emocija vazda javlja u simboličnoj formi mnoštva predstava na mentalnom ekranu našeg uma. Ove slike (lat. imago) naziva maločas pomenuti Pjer-Paolo Pazolini im(ago)-znacima koji tvore jezik filma – jezik akcije, biće semiologije i prirode kinematografa. Po njemu, čuli smo, film i nije drugo nego jezik akcije, zapisan u trenutku prirodnog i sveobuhvatnog delanja u stvarnosti… koji omogućava da se prizor u svojoj prostorno-vremenskoj celovitosti sagleda sa jedne tačke kao subjektivna vizija (Dušan Stojanović). „Taj jezik podudara se sa ljudskom akcijom“, tvrdi Pazolini. „U stvari, čovek se prvenstveno izražava akcijom – jer pomoću nje modifikuje stvarnost i utiče na duh. Ali njegovoj akciji nedostaje jedinstvo ili smisao dogod se ona ne ispuni, ne izvrši“ (kurziv Pazolini).
Šta to znači u našem konkretnom slučaju? To, između ostalog, znači da je Žika Mitrović bio jedini srpski autor koji je ikada znao da suvereno barata jezikom akcije: od slojevitog scenarija i dramaturgije, do dovršenja, ispunjenja svakog segmenta filmskog umeća, organizacije kretanja u prostoru i vremenu kamere i aktera, masa, volumena i … doslovno, do poslednjeg statiste sa zadatkom ili bez zadatka. Mitrović je znao da je režija Krejgov božanski posao, pod uslovom da se čvrsto drže dizgine akcije. Ta akcija nije bila ništa drugo do čista i nepatvorena aristotelska radnja, tkivo antičke drame, pouzdana vodilja majstora, kod koga nije bilo ni zastoja ni proizvoljnog sekunda i gde je sve teklo u idealnom tajmingu. Hoćete još? Eto vam filmske režije par excellence.
Otud se Marš na Drinu gleda kao da je sniman pre neki dan i uopšte mu ne trebaju digitalni efekti, 3D renderovanje, morfovi, suraund i druge tehno trice i kučine, kojima nas danas zasipa debilni Holivud. Po stoti put kažem: modernost filma nije u tehnici nego u veštini stvaranja emocija. U izmaglici sećanja vidimo stari, dragi lik Žike Mitrovića koji je i te kako znao da smisli i zaplete emocije. Zato još verujem istom Pazoliniju, kad kaže: Ja sam sila prošlosti… moderniji od bilo koga modernog.