TERORIZAM U DOBA KORONE

OTKUD GLAVOSEČE U FRANCUSKOJ?

Neki bi rekli da je paradoksalno da francuske, evropske, liberalne, ili kako ih već želite nazvati, „vrednosti“ nestanu na isti način kako su se i ovaplotile – odsecanjem glava – ali paradoksa tu nema, jer su se stvari sve vreme kretale u tom smeru – uništavanju Evrope i istinskih evropskih vrednosti

Ima li šta smislenije nego da usled napada i ubijanja po crkvama crkve budu zatvorene? Za gradonačelnika Nice Kristijana Estrozija, ponesenog sveopštim zatvaranjem u Francuskoj usled borbe protiv virusa korona, to je najlogičnije rešenje, jer kako ćete efikasnije sprečiti da ljudi budu ubijani po crkvama nego tako što ćete ih zatvoriti? To je kao kada bi došao na ideju da se protiv kovida 19 bori tako što će zatvarati bolnice, jer gde umiru ljudi od tog zloćudnog virusa? Pa u bolnicama! Niko nikog ne ubija u džamijama po Francuskoj, pa nema potrebe njih zatvarati. Naprotiv, treba ih izgraditi još više, jer se tamo širi religija mira – islam.

GENEZA DEKAPITACIJA U FRANCUSKOJ Prisustvo glavoseča u Francuskoj nikoga ne bi trebalo da čudi, posebno pošto se ta zemlja za prosvetiteljstvo borila giljotinom u periodu od 1789. do 1799, ali su retki oni koji bi pomislili, a još ređi oni koji bi rekli – da su današnje glavoseče direktna posledica onih iz 18. veka i oruđe za sprovođenje istih ciljeva. A stvar je vrlo jasna i na simboličnoj i na činjeničnoj ravni. Za početak, i jedni i drugi glave seku zbog fanatične vere u svoje „svete ideale“ ljudima koje smatraju neprijateljima svojih „svetih ideala“. Razlika je doduše u tome što su prvi giljotinu pustili u pogon kako bi smrt učinili „humanijom“ i „demokratskijom“ (za vreme „starog režima“, odnosno monarhije, u Francuskoj smrtna kazna odsecanjem glave izvršavala se samo nad aristokratijom, a običan plebs je vešan), dok se današnje glavoseče trude da smrt koju nanose bude što brutalnija, bolnija i potresnija za publiku koju dobijaju objavljivanjem tih potresnih snimaka. Islamisti glave ne odsecaju jednim brzim i efikasnim udarcem, nego je polako odsecaju noževima, a na snimcima koji dolaze do javnosti se vide bolni izrazi lica i užas u očima žrtava. Ova razlika je, međutim, samo kozmetičke prirode jer su i prosvećeni revolucionari imali isti cilj kao i današnji islamisti – da zastraše neprijatelje i da ih primoraju da se potčine njihovim idealima. „Humanost i demokratičnost“ giljotine iz 18. veka je samo stvar marketinga, jer su u mnogim slučajevima borci za „slobodu, bratstvo i jednakost“ bili mnogo brutalniji i suroviji od današnjih islamista.
Još jedna kopča povezuje glavoseče iz 18. i one iz 21. veka – reč teror i terorizam. Izmišljen u vreme Francuske revolucije, ovaj pojam je pun smisao dobio zaista tek pojavom Islamske države i islamističkog terorizma sa čijom se bestijalnošću ne mogu uporediti čak ni onaj irski, ili palestinski koji su najviše obeležili 20. vek. Da ih vidi nesrećni Robespjer rekao bi „tek sad je pravi teror“.
Ova veza između sadašnjih glavoseča u Francuskoj sa onima iz 18. veka na ovoj ravni je, ipak, samo simbolička i najpre stvar metafore, jer je odsecanje glave „halal“ metod pogubljenja, odnosno u skladu sa Kuranom gde je namenjen pre svega izdajnicima i nevernicima. Upravo je osnivač islama, prorok Muhamed, dao primer svojim sledbenicima na taj način pogubivši između 600 i 900 pripadnika jevrejskog plemena Benu Kurejza koji su 627. godine prvo sklopili savez s muslimanima, a potom se priklonili njihovim neprijateljima, arapskim paganima koji su opsedali Medinu.

[restrict]

UZROK I POSLEDICE S druge strane, činjenica da po Francuskoj vitlaju neki islamski ekstremisti u 21. veku, 1.288 godina pošto je pobedom u bici kod Poatjea (francuski Kosovski boj) pod vođstvom Karla Martela pokrenuta rekonkvista, odnosno oslobađanje jugozapadne Evrope od mavarskih muslimanskih zavojevača, govori da je nešto ozbiljno pošlo naopako. Da je pošlo naopako ukazuje nam ovih dana ne samo stanje u Francuskoj nego i u Austriji, gde islamski ekstremisti ponovo divljaju iako je hrišćanska koalicija islamske zavojevače odatle definitivno proterala 1683. godine.
A to naopako je upravo posledica politike i ideologija koje Evropom počinju da se šire od Francuske revolucije, a pun zamah dobijaju krajem 20. i početkom 21. veka. Pogledajmo samo kakvih su profila i biografija autori tri poslednja „incidenta“, kako su ova teroristička dela nazvali neki nezavisni i profesionalni mediji u Srbiji. Iza prvog – odsecanja glave nastavniku Samuelu Patiju u Parizu 16. oktobra – stajao je osamnaestogodišnji Abdulah Anzorov, po nacionalnosti Čečen rođen u Moskvi. Anzorov se nikada ne bi našao u Parizu i zaklani Pati mu nikada ne bi ništa predavao da mu Francuska nije, kao i desetinama hiljada drugih Čečena, dala politički azil 2008. godine. Čečeni, kojih u Francuskoj danas ima oko 67.000, po zvaničnim francuskim podacima u tu zemlju u većem broju počinju da dolaze od kraja Drugog čečenskog rata okončanog u maju 2000. godine. S obzirom na to da su tada u Čečeniji poraženi islamistički ekstremisti, jasan je profil političkih emigranata iz te zemlje. To što je on primljen u Francuskoj, što je njemu i njegovim roditeljima dat politički azil više je posledica samoubilačke politike azila, nego pravičnog davanja utočišta nekome ko istinski ugrožen nije ni bio.
Vinovnik drugog napada, ubistva troje ljudi u katedrali u Nici, Brahim Auisaui je državljanin Tunisa koji je ilegalno došao u Francusku preko Italije, gde se na ostrvo Lampeduza iskrcao u septembru. Jedan je od onih ilegalnih imigranata koje evropski liberalni krugovi dočekuju raširenih ruku pod geslom „izbeglice su dobrodošle“ iako se tu najčešće ne radi o izbeglicama, jer statistike pokazuju da mahom ne potiču ni sa kakvih ratom zahvaćenih područja. Posebno je interesantna i činjenica da on, kao i veliki deo ekstremnih islamističkih organizacija, potiče iz Tunisa, države iz koje je krenulo Arapsko proleće, po „prosvećenim Evropljanima“ pokret za oslobođenje potlačenih, a u zbilji globalistička operacija za uništavanje ne samo tih severnoafričkih i bliskoistočnih država nego i za dugoročnu destabilizaciju Evrope. A ima veze i sa sledbenicima Francuske revolucije, jer je organizacija Ansar el Šarija izvorno nastala u Muslimanskom bratstvu Tunisa, pod uticajem idejama „slobode, bratstva i jedinstva“ odanih francuskih obaveštajnih službi u cilju svrgavanja predsednika Ben Alija, a potom se zajedno s drugim cvetovima Arapskog proleća širila na Libiju, Egipat, Siriju, a sada je uočljiva i u Nagorno Karabahu, gde besni sukob između Jermena i Azerbejdžanaca. Sasvim je, onda, prirodno da će neki od njih zalutati i u neku crkvu u Evropskoj uniji.
Počinilac poslednjeg, ili preciznije najnovijeg u nizu ovih napada je svojevrsni krem na torti paradoksa, odnosno suicidalnosti liberalnodemokratske i globalističke politike. Četvoro mrtvih (za sada) i 22 ranjenih posledica su krvavog pira iza kojeg stoji dvadesetogodišnji Kujtim Fejzulaj, rođeni Severnomakedonac albanskog etniciteta. Ovaj predstavnik i kulture stvorene u Beču u 19. veku paradigma je pogrešnosti zapadnoevropske politike na Balkanu ne u poslednjih trideset nego u poslednjih dve stotine godina. A što se Francuza tiče i duže. Ne treba zaboraviti da je pokušaj proterivanja Turaka s Balkana koji je predvodio Eugen Savojski u velikoj meri propao zbog agresije Luja XIV na Austriju 1688, usled čega je došlo i do Prve velike seobe Srba 1690. Ne treba zaboraviti ni da je Prvi srpski ustanak ugušen zahvaljujući izdanku Francuske revolucije Napoleonu Bonaparti, čije se navodno divljenje Karađorđu u svojoj suštini ne razlikuje od onog koje je Hitler gajio prema Srbima.
Da li je paradoks to da Kujtim Fejzulaj – pripadnik nacije za čiju su se slobodu od srpskog jarma borile sve zapadnoevropske zemlje, čovek koji je samo čudom sprečen u nakani da se pridruži Islamskoj državi i praksu odsecanja glava započne u Siriji ubijajući vojnike lojalne na Zapadu omraženom Bašaru Asadu, ali i hrišćane, Jezide, Kurde i druge – sada ubija ljude po Beču? Pa i nije. Politički, to je sve posledica osnovnih ideja Francuske revolucije o slobodi, bratstvu i jednakosti. I pojmovi „slobode“ i „bratstva“ u ovoj devizi su iskvareni i elita ih ne shvata na način na koji narod misli da treba da budu shvaćeni, ali ovom prilikom pozabavićemo se samo pojmom „jednakosti“. Ideja nije da svi budemo jednaki u društvu. Da jeste, pripadnici elite koji zagovaraju te „vrednosti“ potrudili bi se da smanje ekonomski jaz u društvu, a ne da ga povećavaju. Ideja je da postoji jednakost društava, odnosno da se uništi svaka identitetska, tradicijska i kulturološka razlika. Za to je neophodno da se pre svih uništi onaj najjači identitetski entitet – hrišćanska Evropa, a ko će bolje taj posao uraditi od njenog vekovnog neprijatelja?

[/restrict]