Izrael Šamir: Vratio se „Šarli ebdo“

Piše IZRAEL ŠAMIR

„Šarli ebdo“ je otvoreno antihrišćanski koliko i antimuslimanski časopis, u kom se mogu naći odurne karikature Bogorodice i Hrista. Nikad im se nije omaklo da uvrede Jevreje

Predsednik Francuske po drugi put je stao na grabulje, i njihova duga drška ponovo ga je zveknula po licu. Francuski proizvodi nestali su s polica u arapskim i turskim radnjama; usred pandemije poletele su glave s ramena; proključale strasti, srdžba, prizvuk građanskog rata. Vous l’avez voulu – sami ste tražili, Emanuele Makrone! Isto smo već videli 2015. Zašto ste pritisnuli dugme Replay? Svako može nagaziti na grabulje jedanput, ali učiniti istu grešku dvaput nije znak bistrine, osim ako je ovakav odgovor upravo ono što se htelo.
Makron je sigurno bistar tip. Imao je dobrih razloga da isprovocira muslimane u Francuskoj. Ne budući čovek ideologije, hteo je da ukrade glasače desnice od gospođice Le Pen.
Već viđeno je ponovo pokrenuo Šarli ebdo. Mali satirični časopis neznatne umetničke vrednosti, koji obično objavljuje karikature lošeg ukusa kojima je mesto na zidovima javnih toaleta, ne bi mogao opstati bez novčane podrške francuske vlade. Sad je ponovo objavio skarednu karikaturu Muhameda. Muslimanskim imigrantima i njihovoj deci nije prijala takva uvreda svoje vere. Da biste bolje razumeli, zamislite da se neko u prisustvu Jevrejina grohotom nasmeje na pomen Holokausta. Čak ni tihi i staloženi ljudi ne vole kad ih neko vređa. Sama pojava karikature nije bila toliko značajna dok joj Makron nije dao javnu i dobro organizovanu podršku. Pozdravio je objavljivanje karikature i dodao nekoliko probranih i uvredljivih fraza protiv islama. To je bio okidač.

SELEKTIVNA ZAŠTITA Tartif bi bio ponosan na Makronove reči da je Šarli ebdo pravi nosilac francuskog republikanskog duha i ljubavi prema nesputanoj slobodi izražavanja. Ne bi valjalo ni da je istina, a nije. Francuska, i čitav svet, usred su ogromne ofanzive na slobodu govora. Fejsbuk ukida naloge i uklanja objave, Gugl potiskuje nepodobne sajtove iz pretrage. Predlog novog zakona o suzbijanju mržnje u Škotskoj predviđa kriminalizovanje izražavanja nepodobnog mišljenja čak i u sopstvena četiri zida.
Francuska je na čelu juriša na slobodu govora. Novi zakon predviđa zabranu „govora mržnje“ na društvenim mrežama, obavezujući internet platforme i programe za pretraživanje da uklone sporne sadržaje – uključujući verski fanatizam – u roku od 24 časa, uz pretnju novčanom kaznom većom od milion evra. Ovaj i drugi zakoni za suzbijanje mržnje primenjuju se za zaštitu Jevreja, ali – začuđujuće – ne i muslimana i hrišćana.
Glavnom uredniku Šarli ebdoa poznate su te diskriminatorske odredbe, i podržava ih. Kako je posle susreta s njim napisao novinar Spajkda: „Bijar [urednik] nije pristalica potpune slobode govora. Podržava francuske zakone kojima se kažnjava poricanje Holokausta i izražava naklonost prema zakonima o govoru mržnje. Podržava istragu protiv francuskog komičara Djedonea, više puta hapšenog zbog izjava da je Šoa nebitan događaj. ’Ne smete govoriti protiv Jevreja, ali napadati veru siromašnih muslimanskih imigranata sasvim je u redu, jer su to ljudi bez ikakvog značaja, koji bi valjalo da nauče ko im je gazda i koja je prava vera njihove nove domovine (da napomenem: nije hrišćanstvo). Prave li probleme – utoliko bolje, jer se onda po njima može žestoko udariti’.“
U teoriji, u Francuskoj je zakonom zabranjeno vređanje muslimanske (ili hrišćanske) vere. Evropski sud za ljudska prava presudio je u tom smislu u nekoliko slučajeva – npr. Institut Oto Preminger protiv Austrije, Vongrouv protiv Ujedinjenog Kraljevstva i Pusi rajot protiv Rusije, gde je u obrazloženju presude između ostalog pisalo: „Pošto je tužilac svoj nastup izveo u crkvi, koja je mesto za versku službu, Sud zauzima stanovište da se intervencija (državnih organa reda) može smatrati legitimnom zaštitom prava trećih strana.“
Takvi postupci bi trebalo da su nezakoniti, ali izgleda da nisu. Nepošten odnos vodi daljem zaoštravanju – muslimane su na sudu ismejali kad su se požalili na Šarlijeve skaredne karikature, ali kad Jevreji podnesu tužbu, skoro uvek se presuđuje u njihovu korist.
Stoga u Francuskoj (i ostatku Zapada) nije ostalo skoro ništa od slobode izražavanja, i Makronova izjava da bi Šarlijeve karikature trebalo slaviti kao znak Liberté zvuči izrazito dvolično i pogrešno, kao kad je Džordž Buš rekao: „Mrze nas jer živimo slobodno.“ Kao so na ranu, posle ovog Makronovog odobrenja, počelo se s nametanjem te Šarlijeve skarednosti svim muslimanima u Francuskoj. U školama je jedan čas posvećen obrazovanju dece o ovim pornografskim karikaturama. Tvrdilo se (nemam načina da proverim) da je ubijeni nastavnik na času pokazivao ovu karikaturu Muhameda, i da je navodno pokazao još jednu, prethodno rekavši učenicima muslimanima da ako ih to vređa, mogu izaći iz učionice. Mogu misliti kakva bi se kuka i motika digla da je učitelj predložio učenicima Jevrejima da izađu iz učionice. Uznemireni roditelji đaka muslimana otišli su u policiju da se žale. Učitelj je uložio protivžalbu zbog klevete.
Učitelja je nedugo potom ubio osamnaestogodišnjak čečenskog porekla (koji je živeo u Francuskoj od svoje šeste godine), i navodno mu otkinuo glavu, da bi ga istog trenutka ubila policija. Usledio je talas panike u Francuskoj, pri čemu su se Makron i Le Penova utrkivali u izjavama kojima se tražilo kažnjavanje muslimana. Navodi se da su muslimanski ekstremisti napali vernike u crkvi u Nici i ubili troje ili četvoro. Jedan radikalni francuski internet portal nazvao je ovo operacijom pod lažnom zastavom, čiji je cilj da se ljudi terorom prisile da prihvate novo zaključavanje.
Moguće da je to bila operacija pod lažnom zastavom, jer s muslimanske strane niko nije prihvatio odgovornost, a uz to francuska tajna služba poznata je po tom da ubija one koje je prethodno poslala da izvrše čin. Ubistvo mladog Čečena uklapa se u takav scenario. Sledeći teroristički čin, pucanj na grčkog pravoslavnog sveštenika u Lionu, takođe je pripisan krvožednim muslimanima, dok se nije otkrilo da je počinilac drugi pravoslavni monah, usled neraščišćenih ličnih računa. Potom je napad u Lionu prekriven velom zaborava.
Makron je zatvorio sve crkve u Francuskoj. Izgleda da je francuska vlada htela da stvori okruženje za verski rat hrišćana i muslimana. Još mračniji je razlog zbog kog su čečenski pobunjenici/teroristi dovedeni u Francusku, kao i prognanici/teroristi iz Sirije, Libije i Avganistana, učesnici krvavih građanskih ratova u svojim zemljama. Oni su izvesno bili opasni.
Zna se da je engleska obaveštajna služba koristila libijske izbeglice sumnjivog životopisa radi mešanja u unutrašnje poslove Libije, i da su dvojica terorista, Salman i Hašem Abedi, pobegla iz Libije uz pomoć engleske vlade brodom engleske mornarice (HMS Enterprise), da bi 2017. u Mančesteru izvršili teroristički čin u kom je stradalo i ranjeno mnogo ljudi. Zna se da su Rusi od Engleske i Francuske tražili izručenje Čečena osumnjičenih za terorizam, i da su bili odbijeni.
Teško je verovati da su ovi tvrdokorni teroristi dovedeni u Zapadnu Evropu iz humanitarnih razloga ili s nadom da će postati uzorni građani. Verovatnije je da su dovedeni upravo radi stvaranja podzemne terorističke mreže s namerom da strahom prisile stanovništvo na pokornost – kao virus korona, samo na drugi način. Pojedini ljudi stradaju, ali svrha je postignuta: donose se novi protivteroristički zakoni i povećava stepen nadzora stanovništva. Vlade i obaveštajne službe hoće da nas drže u strahu, a terorizam je pouzdano sredstvo da bi se to postiglo. Sve je deo rata koji elite vode protiv naroda i nedovoljno pouzdane demokratije.
Jedan od glavih ruskih bankara German Gref rekao je na Petrogradskom međunarodnom ekonomskom forumu (SPIEF) 2012. ono što njegovi zapadni ortaci misle, ali nikad ne bi izgovorili: „Hoću da vam kažem da govorite strašne stvari. Predlažete da se vlast preda u ruke naroda. Ali kad bi ljudi znali za sve što se dešava, njima bi bilo izuzetno teško manipulisati. Kad znaju šta se dešava, ljudi neće da se njima manipuliše. Zato je Kabala tajno učenje već tri hiljade godina. Kontrola masa podrazumeva element manipulacije. Kako bi se živelo i upravljalo društvom u kom su informacije svima podjednako dostupne, u kom svako ima priliku da informaciju dobije neposredovano? Kako živeti u takvom društvu? Vaše razmišljanje je zastrašujuće.“
Možda baš ideja imigracije iz ratom razorenih područja ima veze s namerom zapadnih elita da pokrenu građanski rat niskog intenziteta u svojim državama, uporedo rastačući društvene spone uspostavljene vekovima zajedničkog života.
Preći ćemo na suštinske razloge zbog kojih je Makron odlučio da dolije ulje na stalno tinjajuću vatru razdora.

SEJAČI MRŽNJE Živahni ideolog francuske krajnje desnice je Erik Zemur, alžirski Jevrej. Kaže da je bio levičar dok nije otkrio muslimane i počeo svoj lični rat protiv njih.
Njemu je, odavno, dopušteno da na glavnim televizijama u Francuskoj kaže stvari zbog kojih bi svako drugi bio uhapšen i strpan u zatvor. On poziva da se zaustavi useljavanje stranaca (što je razumno), ali se ne zaustavlja na tome, već govori o masovnim deportacijama, pozivajući zapravo na građanski rat protiv francuskih građana muslimana, predstavljajući sebe kao zaštitnika rimokatoličke Francuske.
Njegov zvanični suparnik, ideolog liberalne Francuske, jeste Bernar-Anri Levi, BHL, takođe Jevrej iz Severne Afrike, jedan od zagovornika izazivanja građanskih ratova u Siriji i Libiji, i podstrekač islamskih fanatika u tim zemljama na svrgavanje sekularnih socijalističkih režima. Podržava useljavanje stranaca i jedan deo godine provodi u Marakešu (Maroko).
Ova dva Jevreja vode Francusku putem verskog razdora, svako sa strane za koju je zadužen. Ne podseća li nas to na Rotšilda i Trockog, beskrupuloznog bankara i vatrenog revolucionara, one koji su potpalili klasne sukobe, svako sa svoje strane, kako je smatrao Česterton?
Ovo je mišljenje francuskog pisca marokanskog porekla Jusufa Indija. On smatra da su Jevreji sistematski prožimali muslimanske i hrišćanske elite radi podstrekivanja ratova između muslimana i hrišćana, od kojih bi isključivu korist imali Jevreji. Prema Indiju, cionizam nije počeo s Teodorom Herclom već je duboko ukorenjen u kabalističkoj eshatologiji srednjeg veka.
Karl Šmit, veliki filozof svog doba, rekao je 1942. da Jevreji uživaju u kolosalnoj borbi dva čudovišta, Levijatana (Engleska i SAD) i Behemota (Nemačka), „i radosno trljaju ruke, očekujući da se ovi međusobno iznure“.
Avner Ben Zaken, izraelski mislilac, u svom izvanrednom ogledu kaže da je Benjamin Netanijahu otišao u Francusku posle prve epizode sa Šarlijem i podržao vođe tamošnjih Jevreja nazivajući ih „novim kolektivnim Isakom Abravanelom“. Dve godine potom vođe Jevreja u Francuskoj imenovale su Emanuela Makrona za predsednika republike, kaže francusko-jevrejski bloger pod imenom Carfat (ivrit naziv za Francusku).
U svom opširnom i podrobnom ogledu Carfat navodi nekoliko viđenijih Jevreja (Serž Vajnberg, Žak Atali i drugi) koji su kod Davida de Rotšilda jamčili za Makrona. Makron je 2011. postao mlađi ortak kod Rotšilda, zarađujući veliki novac. Odradio je svaki dinar – prevario je Mond, predsednika Olanda, državu Francusku, radio sve što su Rotšildi od njega tražili, i zauzvrat dobio da bude predsednik Francuske.
Erik Zemur, vatreni glasnogovornik krajnje desnice, komentator s udarnim terminom na jednoj od najgledanijih televizija, idealan je da povede (zahvaljujući koroni) psihotičnu Francusku (i Evropu) u verski rat između hrišćanstva i islama.
Francuski novinar Erik Montana, hrišćanin, napisao je: „Zemur je dvostruki agent u službi Sukoba civilizacija i cionističkog pokreta koji pothranjuje atmosferu neprekidne napetosti u Francuskoj. Zemur provocira raskol i doliva ulje na vatru nečuveno kriminalizujući naše sunarodnike muslimanske vere, ugrožavajući građanski mir u našoj zemlji. Zemur je javna opasnost koja, iako višestruko osuđivan zbog podsticanja rasne i verske mržnje, ostaje skandalozno prisutna u medijima…“
Bar možemo reći da protivnici muslimana nisu hrišćani. Jer Šarli ebdo je otvoreno antihrišćanski koliko i antimuslimanski časopis, u kom se mogu naći odurne karikature Bogorodice i Hrista, kao i pape i crkve. (Nikad im se nije omaklo da uvrede Jevreje.)
Istinski hrišćanski stav izrazio je arhiepiskop Sevastijski Teodosije. Osudio je izrugivanje muslimanima u Francuskoj i širom sveta. „Govor mržnje služi politici zavadi pa vladaj. Hrišćani i muslimani moraju zacementirati kulturu bratstva i zajedništva i raditi zajedno, više nego ikad, da bi porazili planove i zavere koji idu na to da nas podele i unesu razdor u naše redove“, rekao je palestinski arhiepiskop.

P.S. Mnogo pažnje se posvećuje načinu ubijanja od strane navodnih terorista. A otkidanje glave je zapravo u potpunosti francuski način. Najčešći način izvršenja smrtne kazne bila je giljotina (poput električne stolice u SAD). Francuzi su otkinuli glavu svom kralju i kraljici. Tokom Bitke za Alžir, francuski padobranci igrali su fudbal otkinutim glavama pobunjenika. Napoleon je doneo otkidanje glave na Bliski istok, a ne obratno. Prilikom osvajanja Egipta, čuvši za ustanak u jednom selu, general Bonaparta naredio je svom ađutantu Kroazjeu da ode tamo, opkoli celo pleme, pobije muškarce sve do jednog, a žene i decu da dovede u Kairo. Naređenje je smesta izvršeno. Mnoge žene i deca, koji su išli peške, poumirali su u putu, i nekoliko časova kasnije magarci natovareni vrećama pojavili su se na glavnom trgu u Kairu. Kad su vreće razvezane, glave pogubljenih muškaraca okrivljenog plemena zakotrljale su se trgom. Treba li da kažemo: „Ko što čini, sebi čini“?