Zicer

Šta je zicer? Ljubiteljima sporta su dobro poznate situacije takozvanih zicer šansi, i s njima vezanih pogodaka ili promašaja, ali ova žargonska reč, čije je značenje – sigurna prilika, siguran pogodak, položaj bez ikakvog rizika, ima i te kako umesnu primenu i van sportskih terena. Na primer, u političkom životu i uspostavljenim društvenim običajima srpske javne scene, zicer momenti trik su koji se dovitljivo primenjuje. Situacije iz kojih se postiže siguran pogodak, i trijumfalno dovršenje ličnog umeća da se ukazana prilika „kapitalizuje“ lakim pogotkom, prepoznajemo u navikama delatnika u javnom životu. Upravo o tome, o upražnjavanju zicer prakse i to u redovima poslanika u srpskom parlamentu, progovorio je ove nedelje Vladan Glišić, samostalni poslanik u ovom sazivu, kada je izrazio svoje, kako je u medijima rečeno, „čuđenje nad manirima skupštinske većine“. Čuđenje beše njegova javno rečena zamerka zicer (pot)kulturi odomaćenoj u klupama najvažnijeg predstavničkog doma u državi. Glišić je naime zamerio poslanicima sa liste SNS da „umesto teme sednice Skupštine, reklamiraju svog lidera Aleksandra Vučića“, što se, kaže on, „ni u vreme Broza nije radilo“.
„Zaprepašćen sam neprihvatljivim nivoom priče o Vučiću“, kaže Glišić, zatraživši od predsedavajućeg sednice Vladimira Orlića (SNS) da opomene stranačke kolege da se drže dnevnog reda skupštinske rasprave. Mediji navode i da je Orlić odgovorio da rukovodstvo Skupštine toleriše da poslanici „pričaju o politici svoje stranke“. Nije dakle prema kućnom redu sporno da poslanici SNS-a kada progovore ujedno i ne propuste „da u svakom trenutku pomenu zaslugu Vučića za državnu i ekonomsku politiku zemlje, kao i da mu upute pohvale i za razne druge stvari“. Tako se moglo razumeti da je glasno divljenje lideru stranke i države za dovitljivog govornika u svakoj prilici, a ne samo ovde pomenutoj, zicer blagoslov.
Verovatno bez namere da se sačini skica psihološkog i političkog profila prosečnog predstavnika naroda u najvišem domu ustavotvorne i zakonodavne vlasti, ovde se kritički progovorilo o ponašanju skupštinske (partijske) većine, o njihovom dovijanju da zauzmu nešto što bi se moglo odrediti kao tzv. zicer udvorički stav, dakle položaj za akciju bez rizika. Razumeti kada je nastupio taj jedinstveni trenutak za društvenu i ličnu promociju („preko leđa Vučića“), to je deo društvene igre koja se kontinuirano i bez zadrške izvodi pred javnošću, čiji je sve učestaliji odgovor ruganje zicerašima.
Poslanik Glišić nije to pomenuo, ali prozvani govornici su u istoj skupštinskoj raspravi, kao „čist zicer“ degažirali i u drugom smeru – ka opoziciji. Onoj odsutnoj. S jednakom sigurnošću nisu omašivali, tukući po živopisno prozivanim ali u skupštinskom prostoru nepostojećim liderima stranaka koje su na udaru ovog stranačkog sastava. Sa svoje opuštene zicer platforme, izvikujući prezimena koja su postala poznata šifra za „jezivi“ svet opozicionih babaroga, oni su demonstrirali kulturu dijaloga na osoben, po njih nerizičan način.
Da li je Aleksandar Vučić samo nevoljna žrtva ili pak diskretni inspirator male armije poklonika koji se ponašaju kao da im je propisana obaveza izgaranja u zloupotrebi skupštinske pozornice za postizanje lakih bodova u zicer šansama? Kao autoritet i medijum njihovog slavljenja, očekuje li on, podstiče li i nagrađuje, svu tu strast uposlenu u trudu da se kapitalizuje laka prilika za laskanje vođi? Naznake su razne, ali govori se da su u predsednikovom okruženju podeljena mišljenja o odgovoru na ovo pitanje, te da nije malo onih koji veruju da je Vučiću mučno da gleda ovu stranačku zicer paradu! Učinak zloupotrebe skupštinske govornice svakako nije uozbiljavanje kritike, čak ni snaženje „reklame predsednika“, već banalizacija i otupljivanje moći poslaničke reči.
Svesni izuzetno teških aktuelnih prilika u zemlji i svetu, građani od visokih predstavnika u Skupštini očekuju govor vredan respekta, nikako viđeni zicer šnajderaj. Jer – poslanička odanost lideru partije, ili predsedniku države, trebalo bi da se podrazumeva, kod odgovornog sveta ona je neupitna. Takođe, suprotstavljanje i antagonizam prema opoziciji mogu biti razumljivi, no u viđenom skupštinskom izdanju oni pobuđuju javno negodovanje koje, uzgred, nije obavezno političke ili ideološke prirode. Zicer seča opozicije pred publikom biva mučno survavanje u besmisao, koji raduje jedino satiričare. Uz sve to, javnost gleda i kako ustaljenost navika „šutiranja na prazan gol“ iz sigurne pozicije neizostavno uzima danak: stvara očiglednu mentalnu lenjost i otupljenost, duhovno mrtvilo, čak kukavičluk. Po analogiji s kidisanjem na nebranjeni gol, uz pobrojana svojstva ide i alavost za lakim, tj. jeftinim sticanjem bodova i nagrada. Kada postane pravilo, zicer govor poput ovog političkog stvara i odgovarajuću karakternu matricu. Uočava se da u ovakvoj matrici javnog istupanja mnogi domaći političari i drugi kandidati u predvorju javnog uspeha odavno ne vide problem! Nije malo razloga za verovanje da bi i ministarski sastav u upravo konstituisanoj novoj republičkoj vladi mogao iskusno da progovori o ovoj temi!
Zicer situacije kao pravilo koje je u simuliranom „borbenom duhu“ ustoličeno ovde nisu inače vladajući manir samo u domaćoj političkoj praksi. Prepoznajemo da tehniku zicer dobitaka uvežbano recimo upražnjava i šef diplomatije EU Žozep Borel kada nam minulog ponedeljka deklamuje: „Sveobuhvatan pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa je hitan i presudan kako bi Kosovo i Srbija mogli da napreduju na svom evropskom putu.“ Isto čini i drugi evropski činovnik – Vladimir Bilčik, izvestilac EP za Srbiju, koji „otkriva“: „Formiranje Zajednica srpskih opština obaveza je i složeno pitanje, za koje treba više vremena.“ Zaključak je po zicer modelu: može biti, ne mora da znači, ali mora da se uvažava, te da se „napreduje u reformama“. Poslednja napomena – idealan je primer za uvežbavanje duha sigurnog pogotka. U okolnostima za Srbiju veoma mučnim, Borel–Bilčikove izjave rečita su formula zicer blebetanja i demonstracije poteza sigurne prilike pred autoritetima iz Brisela i Berlina. Od EU birokrate uzaludno je očekivati više, poštenije i mudrije do da „polože loptu u nebranjen koš“. Sve što bi bilo u kontri poštovanju ove strategije, dakle održavanju postojećeg za Srbiju nepovoljnog stanja, jeste nemoguće jer podrazumeva rizik, snagu da se odstupi od pravila, izvedu smeliji, dakle opasniji izbori. Kult održavanja zicer poretka to ne podnosi. Pomenuti činovnici, baš kao ni stranačka većina koja je nedavno zaprepastila novajliju u klupama srpskog parlamenta, čini se da podjednako nemaju snage a ni interesovanja za razmišljanje i akciju drugačiju od one koja podrazumeva siguran dobitak.
Moderni nemačko srpski rečnik ističe sličnost reči zicer i ziher ne samo u izgovoru i obliku već i značenju: slično žargonskom ziheru u nemačkom se piše i izgovara reč sicher koja znači „sigurno“. Premda je ziceraško-ziheraški duh našeg vremena još uvek silovito sklon održavanju globalnog sveta jedne sile i jednog poretka moći, sve je izglednije da je čitava planeta pred događanjima koja se imenuju kao „veliki reset“, korenita globalna pobuna i promena. Za psihologiju aktuelnog povinovanja „prilikama bez ikakvog rizika“, za globalno omiljenu zicer paradigmu, u izglednom haosu i lomu sveta koji se rađa (ubrzanjem podstaknutim pandemijom i snaženjem multipolarnosti) teško da će uskoro biti mesta.