Vrli novi postkorona svet

OD KOVIDA DO DISTOPIJE

Beć je očigledno da 2020. preti da ostane upamćena kao „godina koju je pojela korona“, ali što je još značajnije i kao godina koja će označiti kraj sveta kakvog poznajemo. Uzimajući u obzir kompleksnost krize koju je donela pandemija virusa (o kojem se suštinski vrlo malo zna), uočava se da će ona, pored demografskih, doneti mnogo ozbiljnije i dublje ekonomske, političke, sociološke i egzistencijalne posledice

Virus korona na svetsku pozornicu stupio je sredinom marta ove godine, kao enigmatična respiratorna infekcija s velikim potencijalom da utiče na svakodnevni život. Ne ulazeći u problematiku samog virusa i analizu argumentovanih i neargumentovanih teza u vezi s njegovim nastankom i prirodom, činjenica je da je korona postala globalno pitanje, koje pogađa čitavu svetsku populaciju na način na kakav nisu uticali oba svetska rata i mnoge druge političke krize. Stoga korona zaslužuje da se sagleda s nemedicinskog aspekta i kao faktor koji će, po svemu sudeći, izvršiti transformaciju celokupne sfere ljudskog postojanja, uklapajući se tako (slučajno ili ne) u modele i projekcije novih tehnologija, sistema obrazovanja, ekonomije, ali i u postmodernističke koncepcije u oblasti humanističkih nauka i onome što se prepoznaje kao „transhumanizam“.

[restrict]

Već s proglašenjem pandemije 11. marta, kada je Svetska zdravstvena organizacija u trenutku kada je bilo evidentirano 118.000 zaraženih izašla sa saopštenjem svog prvog čoveka Tedrosa Adanoma Gebrejesusa da se „kovid-19 može okarakterisati kao pandemija“, postalo je jasno da se korona uvodi u epicentar svetske medijske pažnje. Ubrzo je tema virusa otvorila i mnoga druga pitanja – najpre svetske recesije i kraha finansijskog sistema. S tim u vezi ne treba izgubiti iz vida da su prognoze o nadolazećoj finansijskoj krizi dolazile znatno ranije, pa je tako i „Njujork tajms“ još avgusta 2019. pisao kako „ima mnogo tragova, u detaljima nedavnih ekonomskih izveštaja, u signalima sa tržišta i u novijoj istoriji recesija“ koji ukazuju da će 2020. godina biti godina recesije. Ti tragovi ukazivali su na plamteći trgovinski rat između najvećih ekonomija sveta SAD i Kine, koji je pretio da se proširi i na ostatak planete, ali i na porast zaduženosti velikih korporacija koje su obilato koristile takozvanu „monetary easing“ politiku Federalnih rezervi uzimajući jeftine kredite i plasirajući ih u onaj deo svetske ekonomije koji se naziva „špekulantskim“.
U kratkom scenariju koji je opisivao kako bi moglo doći do finansijskog kraha 2020. godine predviđano je da „trgovinski ratovi i slom međunarodne ekonomske diplomatije mogu uzrokovati povlačenje kompanija sa tržišta širom sveta. To bi dovelo do daljih problema sa tržištima i gubitka radnih mesta, što bi podstaklo američke potrošače da postanu oprezniji. Velika opterećenja korporativnog duga bi stvorila talase bankrotstava. A politika centralne banke (FED-a) pokazuje se nemoćnom, u kombinaciji s fiskalnom politikom koja ne postoji“. Ako se ovom sumornom scenariju iz 2019. doda faktor korone, dobijamo rezultat da je proteklog meseca u Sjedinjenim Američkim Državama zabeležen pad ekonomskih aktivnosti od 39,2%, što predstavlja najveći pad njene ekonomije u istoriji, skoro tri puta veći od Velike depresije iz 1929. godine, te da je prema podacima američkog Sekretarijata za rad više od 1,2 miliona Amerikanaca ostalo bez posla u toku samo jedne nedelje. Slični parametri uočavaju se i na drugim meridijanima, pa se tako na teritoriji čitave Evropske unije očekuje „recesija istorijskih proporcija“, po rečima Evropske komisije, a na koje se nadovezao evropski komesar za privredu i bivši italijanski premijer Paolo Đentiloni, ukazujući da se „Evropa suočava sa neviđenim ekonomskim šokom, najvećim od Velike depresije“.

NOVO „TRANSHUMANISTIČKO“ DRUŠTVO Svet je, dakle, nesumnjivo skliznuo u nov ciklus ekonomskih turbulencija i poremećaja na, već krhkom, svetskom tržištu, usled posledica i faktičkog uticaja korone na klasično poimanje privrednih aktivnosti. Tako su sve glasnije najave i predlozi i poslodavaca, i zaposlenih da bi trebalo ozbiljno razmotriti mogućnost da rad kod kuće postane uobičajen. Samo u Francuskoj se više od 70 posto radnika koji nikada ranije nisu radili kod kuće izjasnilo da bi to sada želeli bar jednom nedeljno, dok je japanska kompanija „Fudžicu“ otišla korak dalje i zvanično uvela rad kod kuće kao stalnu opciju – „zaposleni će imati fleksibilno radno vreme, a rad kod kuće biće standardan kad god je to moguće“. Poseban uticaj na ovu promenu u odnosu prema radnom mestu, usled virusa korona, imaju nove digitalne tehnologije, odnosno ono što neki nazivaju trećom, a neki četvrtom industrijskom revolucijom, a neko i petim tehnološkim poretkom – ukratko digitalnom revolucijom koja bi nakon izuma točka ili parne mašine mogla da predstavlja novu istorijsku prekretnicu za homo faber-a. Klasičan koncept radnog mesta koji je podrazumevao osmočasovno radno vreme, sa stalnom lokacijom radne aktivnosti, po svemu sudeći odlazi u zaborav, te uvođenjem novih nano, bio i informacionih tehnologija, izmenom karaktera i organizacije proizvodnih procesa, razmene, potrošnje, socijalne strukture društva, sistema uprave i opštenja, dolazi do restrukturiranja ne samo tržišta rada već i celokupnih utemeljenih socijalnih šablona.
Socijalno distanciranje bi tako od preporuke medicinskog karaktera u skorije vreme postalo društveni obrazac i način života, stvarajući novu veliku masu otuđenih i atomizovanih pojedinaca, što je pojava već zabeležena u metropolama Japana pod nazivom „hikikomori“.
Treba imati u vidu da navedena „digitalna“ agenda i uvođenje tehnologija novih generacija u čovekovo okruženje, ali i njega samog, nije posledica virusa korona, s obzirom na to da je aktuelna još od 1998. godine, kada je osnovana Svetska transhumanistička asocijacija. Osnovna pretpostavka od koje se tada krenulo jeste da je čovek mašina, te da je on biće lišeno bilo kakvog spiritualnog načela i da kao takav predstavlja instrument za usavršavanje. Na taj način najavljeno je „novo doba razuma“, kako „digitalnu revoluciju“ karakteriše Henri Kisindžer. Takva revolucija, praćena nezamislivim tehnološkim skokom, dovešće do pojave „trenutka singulariteta“, odnosno do momenta kada ljudski razum neće biti u mogućnosti da prati tehnološki razvoj i kada će veštačka inteligencija doći u poziciju da se razvija i komunicira nezavisno od njenog tvorca, u ovom slučaju čoveka. Tako nešto se već desilo 2017. kada su dva softverska programa „Bob“ i „Alis“, programirani da s kupcima pregovaraju o trgovanju sportskom opremom, uspela da razviju poseban vid komunikacije između sebe, stvarajući nov poseban jezik, koji je nastao na osnovu engleskog jezika, ali nije bio ljudski.
Korona se tako pokazala kao idealan povod da se afirmišu nove digitalne tehnologije – dostavljanje pošte i druge robe putem drona, instaliranje posebnih kovid aplikacija koje pokazuju da li je neko u vašem okruženju zaražen ili je bio zaražen, plaćanje bez učešća kasirki u supermarketima itd. – i da se postepeno afirmišu drugačiji društveni obrasci, koji bi predstavljali uvod u „transhumanističku“ eru. Sve to treba da postane naša nova stvarnost, odnosno ono što se u zapadnom delu sveta već naziva new normal.

DIGITALNO OBRAZOVANJE To „novo normalno“ se posebno odražava na sistem obrazovanja u okolnostima pandemije. Kao jedna od prvih mera suzbijanja virusa bilo je uvođenje nastave na daljinu, koja je podrazumevala da učenici „pohađaju časove“ putem televizije ili interneta. Na taj način se škola od ustanove socijalizacije pretvorila u ustanovu digitalizacije mladih ljudi. O uticaju i posledicama takvog načina obrazovanja svoj sud tek treba da daju testovi znanja, ali i psiholozi. Takav koncept obrazovanja nije, međutim, nov i u zapadnom svetu je već prepoznat kao „globalno obrazovanje“. Na tom planu su već razvijani alternativni modeli obrazovanja koji treba da zamene tradicionalni koncept Humboltovog univerziteta, ali i nižih stepena školstva, te se zato ogromnom brzinom pojavljuju novi igrači, koji aktivno preuzimaju proces obuke kako bi što fleksibilnije reagovali na potrebe korisnika, pri čemu nisu ograničeni programima obrazovanja nacionalnih struktura. Ovakvi alternativni sistemi su sve više aktuelni zato što tradicionalni obrazovni sistemi školskog i univerzitetskog obrazovanja postaju sve skuplji. Na taj način van tradicionalnog sistema obrazovanja niče nov sistem koji donosi i sasvim nove obrazovne standarde.
Najefikasniji mehanizam u ovoj oblasti postalo je onlajn (na daljinu) obrazovanje, čija je najprisutnija forma Masovni otvoreni onlajn kurs (MOOK), sa najširim interaktivnim učešćem uz korišćenje tehnologija elektronske obuke. Kursevi su se pojavili 2006, ali su postali popularni 2012, kada su pokrenute najbitnije američke MOOK platforme: „Coursera“ – na osnovi programa Stenfordskog univerziteta i uz učešće Prinstona, program Merilendskog univerziteta (23 miliona korisnika), „EdX“ – na temelju programa Masačusetskog i Harvardskog univerziteta (deset miliona), Akademija Hana – uz učešće Gugla i fonda Bila Gejtsa (15 miliona), „Udacity“ – Stenfordski univerzitet, uz učešće Tehnološkog instituta Džordžije i Gugla (4 miliona). Treba imati u vidu da je Gugl nedavno objavio da je dugogodišnje i skupo obrazovanje prošlost, te da je za zaposlenje u Guglu dovoljno da pohađate upravo „Coursera“ kurs u trajanju od šest meseci i po ceni od 49 dolara, uz objašnjenje da će se navedeni kurs tretirati kao visokoobrazovna stručna sprema.
Što duže bude trajala pandemija virusa korona, sve više ćemo se kretati od medicinskog ka sociološkom i civilizacijskom fenomenu, „krunišući“ na taj način početak transformacije sveta kakav znamo. Korona ima veliki potencijal da posluži kao katalizator korenitih socijalnih promena, pretvarajući svet u slike iz najpopularnijih futurističkih romana 20. veka, s tim što će jedan takav postkorona svet mnogo više ličiti na distopiju nego na utopiju. U takvom svetu se, prema rečima Žozefa Mestra, rodonačelnika evropskog konzervativizma, „mora biti spreman za jedan beskrajan događaj božanskog reda kojem se primičemo brzinom koja zapanjuje sve posmatrače. Neumoljivi proroci najavljuju da je to vreme već nastupilo“.

[/restrict]