Lajčakov dokument

Ultimatum kao sudbina. Premda obeležene izvesnom patetikom, ove reči imenuju situaciju koja se pravilno ponavlja kroz srpsku istoriju, kao signal nekakve zlokobne geopolitičke pulsirajuće naprave. I danas, u realnom vremenu ovog haotičnog i sumornog leta, usled opšteg meteža od prvog, drugog i očekivanih sledstvujuščih talasa pandemije kovida, sa svojstvenim im planetarnim rastakanjem stvarnosti, neko opet proriče da će se Srbima dogoditi pomenuto zlo političkog ucenjivanja. Kroz javni prostor pronosi se pištanje poznatog signala: ultimatum!
Povratak pravilnosti zvane ultimatum prošle nedelje javno je predočio upućeni državni delatnik Milovan Drecun. Bivši predsednik skupštinskog odbora za Kosovo i Metohiju povampirio je ideju o „konačnoj pretnji“ dovodeći je u vezu s hipotetičnim obavezujućim sporazumom Beograda i Prištine pod radnim naslovom – Lajčakov dokument. Javnost je pretnju, ukoliko je nije zanemarila, ispratila negodovanjem i omalovažavanjem: plašite mečku rešetom!
Postoji li uopšte takav „papir“, koliko je realno da će pod pretnjom sankcijama Srbija morati da ga prihvati? Kakve postavke i autoriteti obećavaju situaciju u kojoj se ne sme odbiti potpisivanje sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa s Prištinom, na način da to zapravo označi priznavanja kosovske državnosti?
Osvrćući se na obnovljene pregovore Prištine i Beograda pod evropskim patronatom, Drecun je najavio da evropski posrednik Miroslav Lajčak sprema „dokument“ zbog kojeg bi nam, ukoliko ga ne potpišemo, ponovo zapretili sankcijama. Naš burevesnik je bio detaljan u opisu Lajčakovih doskočica u pravljenju toksičnog papira za srpsku stranu.
„Mislim da on želi da se postigne niz dogovora o ekonomskoj saradnji, slobodnom protoku ljudi i kapitala, raseljenima i nestalima. Nakon toga, on bi da doda poneku rečenicu i da definiše sve na jednom papiru kao sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa. Takav ’dokument’ bi bacio na sto uz reči da će nam uslediti sankcije ako ga ne prihvatimo.“
Stvorena je međutim i nedoumica – da li se ovo dramaturški osmišljeno zvonjenje za uzbunu podstiče planski ili se pak događa spontano, dakle bez namere „pedagoškog“ uterivanja u pamet srpske strane, odnosno zastrašivanja javnosti u Srbiji? Ukoliko je Drecun u istupanju ciljano navukao kostim vranog gavrana, važan je odgovor na pitanje – odobrava li njegovu „taktiku“ neko uticajan iz redova vlasti (odakle se često poručuje predaja nije opcija!)?
Opcija koja je javnosti sada iznesena odvija se prema matrici: Evropa strateški zahteva, Lajčak specijalistički priprema, Drecun procenjuje i upozorava, srpski državni vrh se lomi i promišlja…
Ovdašnja trezvena javna i nejavna sagledavanja pomenutih okolnosti napominju da se u ovom slučaju ipak govori o „priviđenju“ – konceptu dogovora koji još niko nije video, iako se njegovo kuvanje navodno naslućuje. Nije malo onih koji izražavaju bojazan da je mahanje „himerom ultimatuma“ u neposrednoj funkciji kuvanja Srba, tačnije pakovanja opravdanja zvaničnom Beogradu da prihvati sveobuhvatni sporazum s Kosovom.
Suočeni s Drecunovim narativom, recimo koju reč o kredibilitetu onih koji navodno prete Srbiji.
Miroslav Lajčak, evropski specijalac, u ovom slučaju nameran da, po poverenom mu zadatku, slomi volju i opiranje bilo koje strane (čini se, prvenstveno – srpske), slovi za „još jednog u nizu visokih zvaničnika, pripadnika liberalne političke elite, koja na Kosovo gleda naočarima devedesetih godina“. Pod oštrim analitičarskim skalpelom Tobija Vogela i Boda Vebera (viši saradnici Saveta za politiku demokratizacije u Berlinu i Briselu) za „Euobserver“, ovaj diplomata izranja kao lik koji „ima burnu političku prošlost – istoriju političkih neuspeha na Balkanu… gde je pokazao ozbiljne greške i ograničene političke sposobnosti“. Autorski dvojac tvrdi i da „Lajčak ima istoriju stavljanja ličnih i profesionalnih ambicija iznad misije koja mu je dodeljena“.
Kada je o EU reč, važno bi bilo razabrati kojim bi to argumentima ona sada zapretila Srbiji? Neko u šali reče – da li zabranom uvoza polovnih golfova? Nažalost, nema sumnje da Unija ima ozbiljan kapacitet da politički i ekonomski ugrožava Srbiju, ali je takođe izvesno da je iz registra omiljenih propagandnih i psiholoških trikova, pritisaka i pretnji poneki i potrošen. Na primer onaj o mogućem ukidanju Šengena unekoliko je izgubio psihološku ubojitost u okolnostima zabrane putovanja zbog kovida. Uz „potrošene EU adute“, neočekivano idu i neke ovdašnje prednosti: simptomatično je recimo da nemački privrednici već zvocaju Berlinu zbog najavljenog ograničavanja dolaska radnika s Balkana, odnosno iz Srbije. Nemačka privreda trpi i vapi!
Povodom namera Evrope kada je o Srbima reč, za razumevanje pregovaračkog ambijenta važno je poznavanje duha i motiva koji su na ovoj relaciji odlučujući. Na jedan podatak koji nije u neposrednoj vezi s našom temom, ali je važan za razumevanje atmosfere u kojoj se odvijaju zapadne prakse svih razgovora vođenih sa srpskom državom pod ovim kišobranom, ukazao je i francuski politikolog Aleksandar del Val. U svojoj knjizi „Bosna, Kosovo, Čečenija – Ratovi protiv Evrope“ (o kojoj opširno govori naš autor Nebojša Krajnović) Francuz izričito tvrdi da se zapadna politika temelji na svojevrsnom rušilačkom i neprijateljskom „postulatu, bez obzira da li Srbijom vlada Đinđić ili Milošević“, odnosno da važi da „kakav god bio osnovni vektor srpske državne politike, prozapadni ili, uslovno rečeno, patriotski, srpski narod i Srbija su predviđeni za odstrel“.
Od Del Vala više entuzijazma i čedne vere u duh evropske dobre volje prema srpskoj strani danas pokazuje generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg. Na svom zvaničnom tviter nalogu on upravo poručuje: Pozdravljam napredak u dijalogu Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom Evropske unije, kao jedini način da se postigne dugoročno političko rešenje.
Istog dana kada se oglasio čelnik Alijanse, zanimljivija uputnica za razumevanje činjenica o tome s kim Srbija danas stvarno pregovara – stiže s Kosova. Kosovski istoričar Muhamet Malja zvanično izjavljuje da srpski pravoslavni manastir Visoki Dečani „predstavlja nasleđe Kosova, a ne Srbije“. Ovaj ekspert je bio kategoričan: „Srpska pravoslavna crkva to je ispolitizovala i to i dalje čini.“
Šta se može učiniti, a da se ne okrenu leđa onima na čija se leđa sada naslanja Lajčak? Poznato je da je Briselski sporazum potpisan u atmosferi u kojoj se volja srpskih potpisnika „čeličila“ svojevrsnim ultimatumima. Tokom godina proteklih od potpisivanja ovog važnog dokumenta događaji, pre svega ponašanje albanske strane koja od preuzetih obaveza „ni slovo“ nije ispunila, pokazala se jalovost pristajanja na dogovore pod ucenama. Teško da bi potpisivanje nekog novog „briselskog akta“, koji bi se za promenu sada nazvao – Lajčakovim, za Srbiju bilo srećnije rešenje. Prema sadržaju koji je ovde predočen, Lajčakov dokument je uostalom već i sam po sebi – nesreća. Ako su Drecunove reči bile precizne koliko i dramatične, Srbija neće imati izbora: evropskom specijalnom izaslaniku moraće da odgovori rezolutnim nepristajanjem. Prema omiljenom vokabularu evropske strane, to bi se moglo imenovati sankcijama koje su za Evropu usledile od Srbije!