Mržnja i demofobija

Kritika i neslaganje, sami po sebi, jesu zdravo telo: ono se mora zaštititi i braniti tako da uvek raste zdravo i ne degeneriše se u svoje moguće patologije. Među njima je upravo mržnja: to je neslaganje dovedeno do njegove hiperboličke figure, gde ljutnja preovlađuje nad razumom, destruktivna u odnosu na kritičku konfrontaciju

Specijalno za Pečat iz Milana Dijego Fuzaro

A ko bismo se želeli izraziti Spinozom, morali bismo reći da je mržnja „tužna strast“. Ona je u suprotnosti sa euforičnim strastima radosti i veselosti, smelosti i svrhovitog entuzijazma. A ipak mržnja zahteva – uvek po Spinozi – pre svega da se neko razume, pre nego što se on apriori ismeva i demonizuje.

[restrict]

Jedno je sigurno i svi to vide. Politički korektno i etički korumpirano jedinstveno mišljenje, koje formira trajnu ideološku pozadinu dominacije kosmopolitske hegemonske klase, uvek koristi patologiju za delegitimizaciju zdravog tela. Za kosmopolitski aede (pevač ili pesnik, nešto kao guslar kod starih Grka – prim. prev.), te guslare jednoumnog govora i globalne ideje, porodica (zdravo telo) jeste antifeministički i regresivni patrijarhat (patologija). Uz to, domovina je, kao takva, ratoborni nacionalizam. Non sequitur (lat. „ne sledi“ – zaključak ne sledi iz premise – prim. prev.) jasno sledi: to bi bilo kao da kažete da su pluća zapaljenje pluća sama po sebi. Proizlazi da bi se trebalo, za borbu protiv upale pluća, boriti protiv pluća. To su čuda iz Novog mentalnog poretka!

Na sličan način možemo reći da je mržnja patološka varijanta kritike i neslaganja. Kritika i neslaganje, sami po sebi, jesu zdravo telo: ono se mora zaštititi i braniti tako da uvek raste zdravo i ne degeneriše se u svoje moguće patologije. Među njima je upravo mržnja: to je neslaganje dovedeno do njegove hiperboličke figure, gde ljutnja preovlađuje nad razumom, destruktivna u odnosu na kritičku konfrontaciju.

Fabula docet (pouka priče – prim. prev.) je da se moramo boriti protiv mržnje i, u isto vreme, poboljšati i zaštititi kritike i neslaganja, koje su ujedno i so demokratije, koja bi trebalo, u teoriji, da bude jedina moć koja štiti kritike i neslaganja, kao oblike slobodne konfrontacije između različitih mišljenja.

Delovanje monopolista mišljenja i njihovog supkulturnog nametanja dijagrama asimetričnih odnosa moći vrlo lako može da se identifikuje u njihovoj definiciji mržnje kao svega onoga što se protivi monopolu mržnje ovlašćene klase koji im daju gospodari bezgraničnog haosa.

Ali šta je zapravo mržnja kojoj se suprotstavljaju apostoli društva u duginim bojama utemeljenog na robnoj formi? Da li je to mržnja kao svakodnevno verbalno i fizičko nasilje prema drugima? Samo naizgled bi moglo biti tako. Jasno je da smo svi protiv takve vrste svakodnevne mržnje. Zaista tautološki je to ponoviti. Ali ovo – podvlačim – jeste mržnja koju aedi bezgraničnog klasizma upotrebljavaju samo kao sredstvo da se obruše na jednu drugu mržnju, za koju im je zaista stalo da je iskorene.

ZLOUPOTREBA ETIKETE „BORBA PROTIV MRŽNJE“ Majstori jednosmernog govora imaju, istina, još jedan cilj: oni koriste plemenitu etiketu „borbe protiv mržnje“ kako bi udarili na svaki mogući oblik kritike i neslaganja u odnosu na postojeće društvo koje oni slave, na stalnu diktaturu tržišta i kosmomerkantilizam likvidno-finansijske klase.

To je uobičajeni non sequitur: oni koriste patologiju mržnje da bi uticali na zdravo telo kritike i neslaganja. Uz paradoks da se na ovaj način moraju napadati kao „mrzitelji“ i oni koji kritikuju, čak i oštro, kontradikcije robnog društva. Na taj način borba protiv mržnje se okreće naopako u borbu protiv slobode kritike i neslaganja. Ta će sloboda biti sve više – budite sigurni – klevetana i napadana u ime „borbe protiv mržnje“. Čarobnim štapićem novinarskog klera, žutih prsluka čak i nesvrstani mislioci postaju „mrzitelji“ u merkantilističkom novogovoru i kao takvi se moraju progoniti.

Tako nastaje paradoksalni oblik mržnje prema mrziteljima: mržnja kapitala prema onome što ga može svrgnuti ili čak samo navesti kao glavnu kontradikciju, autolegitimiše se predstavljajući se uljudnim, demokratskim i odmerenim odgovorom istinskim mrziteljima, odnosno nesvrstanima sa novim svetskim poretkom, na društveno-ekonomskom nivou, i sa novim mentalnim poretkom, na nivou nadgradnje.

A to se, štaviše, dešava u vremenu – vremenu „noći sveta“ (Hederlin) – u kome je mržnja kosmopolitske klase prema nacionalno narodnim klasama i srednjoj i radničkoj klasi dostigla nivo koji nikada ranije nije bio dostignut.

Ovde, ako postoji legitimna mržnja – jedina je, po mom mišljenju, legitimna ona kojom potčinjena klasa gubitnika globalizacije mora da odgovori na mržnju kojom se vladajuće klase jednostrano i svakodnevno obrušavaju na njih. Kao što je jedini legitimni rat otpor, tako je i jedina legitimna mržnja otpora. Edoardo Sanguineti je to dobro rekao još 2007. godine: „Budući da nas mrze, moramo im uzvratiti. Oni su kapitalisti, mi smo proleteri današnjice.“

POPULIZAM KAO DEMOFOBIJA  Poput svog kosmopolitskog patrona kulture i politike, neoliberalna levica i dugine boje su danas demofobične. Izgubile su bilo kakvu „sentimentalnu vezu“ (Gramši) i bilo kakav materijalni i nematerijalni odnos s narodom, prema kojem osećaju čiste idiosinkrazije (preosetljivosti na normalne pojave – prim. prev.), na što i narod jednako reaguje.

Kao što sam tvrdio u knjizi „Glebalizacija – klasna borba u doba populizma“ (Ricoli, 2019), pogrdnom kategorijom populizma izražava se, upravo, sopstvena mržnja prema nacionalno-narodnim masama i, istovremeno, sopstveni strah – koji je dominantan – da te mase dolaze na scenu političkog sukoba, u skladu sa Gramšijevim izlaskom iz svoje pasivnosti i povlačeći svoj konsenzus projektu globalnih klasa. Danas, kao politički program populizma, Makijavelijeve reči ponovo odzvanjaju: Narod ima pošteniji cilj od cilja, jer veliki bi da tlače, a narod neće da bude tlačen“ („Vladalac,“ 9).

Kakva god da je perspektiva pretpostavljena, jasno se pojavljuje, kako je naglasio italijanski sociolog i politikolog Luka Rikolfi, apsolutna nesposobnost levice u duginim bojama da razume populistički fenomen. Odbacivanje i osuda jedini su stav koji je ona mogla da iskaže, otkrivajući bezuslovnu neosetljivost na zahteve za zaštitu i podršku koji dolaze odozdo.

A nova neoliberalna levica odlučila je da svoj program veže za stav kosmopolitskog liberalizma zasnovan na apriori delegitimizaciji svakog zahteva odozdo, odnosno nacionalno narodnih klasa do tačke da, bez preterivanja, veliki deo kulturnog i političkog programa levičarske levice tržišta svodi se na demonizaciju svakog nacionalno narodnog zahteva koji preti hegemoniji globalističke finansijske aristokratije.

Ako potčinjene narodne mase vide u deregulisanoj masovnoj imigraciji dramu koja ugrožava njihov svakodnevni opstanak, antigramšijevska levica odgovara da je to, naprotiv, nezamisliva prilika za multikulturalni rast i ksenofobizuje svakoga ko se ne prilagodi ovoj globalističkoj ortopedizaciji.

Ako nacionalno-narodna masa pokaže rastuće nepoverenje prema globalizaciji, levica odgovara da se to mora doživeti kao najveća prilika i da su oni koji to ne shvataju zaraženi neizlečivom nacionalističkom sirovošću. Ako se potčinjena narodna masa plaši EU i nagoveštava mogućnost povratka nacionalnog suvereniteta, levica odbojno odgovara da proevropski projekat ne može biti problem, jer je jedino rešenje.

Stigmatizacija populizma, toliko draga novogovoru neoliberala, prikriva u sebi širu stigmatizaciju naroda kao takvog. Ona predstavlja stalnu pozadinu dobu koje je, s dobrim razlogom, definisano kao era „diskreditacije masa“. Demofobija liberalnih levičara je, u ovom slučaju, ista kao i ona kod liberalnih desničara.

Intelektualno sveštenstvo podrške hegemoniji moći stigmatizuje kao „populističku“ svaku teorijsku i političku poziciju koja umesto zauzimanja za stav dominantne elite, prihvata antitetički stav odozdo, koherentan sa interesima za oporavak nacionalno-narodnih masa koje je porazio kapitalistički globalizam.

Odbrana običnog čoveka, naroda i niščih nije više na dnevnom redu levice, koja u toj odbrani identifikuje opasne elemente – a ne u finansijskoj aristokratiji – koji moraju biti neutralizovani u ime zadržavanja na snazi kosmopolitizovanog asimetričnog reda.       

Prevod s italijanskog Dragan Mraović

[/restrict]