TVRD ORAH

Tvrd je orah Srbija. Ovu neporecivu istinu – neporecivu jer je potvrđuje uvid u složenost, dubinu i širinu fronta sa kojeg Srbiju decenijama napadaju – ponovio je i predsednik Aleksandar Vučić prošle nedelje u Takovu. Tada, na svečanosti uručenja vojnih zastava povodom formiranja 72. brigade za specijalne operacije i 63. padobranske brigade, predsednik se odlučio za javno prizivanje misli najvećeg srpskog pesnika, čije su stihovi posvećeni „voćki o koju se zubi lome“, u kasnijim vremenima uvek jednako tumačeni: „I David je bio mali protiv Golijata pa se desilo što biti ne može – da veliki lome zube o čvrstinu kojom se mali brane.“
Da li je predsednik prigodom uručenja zastava proslavljenim brigadama želeo da nagovesti prigušenu srpsku pretnju savremenom (neimenovanom) Golijatu? Mnoga su srca zatreperila kada je najelitnijim jedinicama naše armije on predao simbole „slobode i nezavisnosti, časti i obraza Srbije“. Teško da se može zamisliti snažniji zavet i sudbonosnije obavezivanje. „Ne postoji bolje mesto od Takova za uručenje ovih zastava jer je ovde podignut Drugi srpski ustanak a Miloš Veliki rekao: Eto vas i eto nas, rat Turcima.“ Lovci na političke nekorektnosti i cinkaroši strateških grešaka bili su razočarani: Nije naime ovom prilikom nagovešten rat već je samo obećano – „čuvaćemo mir i stabilnost“. I nisu imenovani „Turci“, tj. ovovremeni kandidati za razbijanje čeljusti ugrizom u biće „strašne voćke“. Javnosti je ostavljeno da se u tom pogađanju sama snalazi. Za prepoznavanje modernog turskog faktora – počev od neposrednog geografskog okruženja, gde bi se malo ko kao kandidat mogao izostaviti, ili Evrope, u kojoj bi izuzetke takođe mučno nalazili – ne treba posebna visprenost. Manevri i doktrine Organizacije severnoatlantskog ugovora (NATO), inače dobrano ufiksirane na Srbiju, jasno skiciraju obrise lika savremenog agresivnog konkurenta nekadašnjoj otomanskoj sili.
Imenovanju uslovnih razbijača nacionalnog orah-monolita, bez uzdržanosti se, međutim, pristupilo istog dana, dakle u nedelju, 14. juna, ali na drugom mestu. U vazdušnoj liniji stotinak kilometara od Takova. Uz propratnu ravnodušnost glavnih medija, alternativni su o tome objavili: „Na dan Svetog Justina Ćelijskog, u Manastiru Svetog arhiđakona Stefana u Slancima kod Beograda osnovan je nestranački Pokret za odbranu Kosova i Metohije. Jedini i isključivi cilj Pokreta jeste sprečavanje i trajno onemogućavanje pravnog otuđenja od Srbije bilo kojeg dela južne srpske pokrajine.“
Tako je rečeno. Elita, intelektualna, akademska i umetnička, odvažno je nastupila, ne obećavajući Golijatu „mir i stabilnost“, već oganj i mač. Kako? Najpre, načelima rezolutnim i beskompromisnim: „Savremeni skorojevići bacaju naše duhovne i kulturne bisere pred moderne varvare sa zajedničkom idejom da stupe u civilizaciju novih pagana. (…) Uz spoljnu pomoć izvršili su unutrašnje zarobljavanje zemlje i sada hoće da dokrajče njeno nacionalno biće hladnokrvnom predajom njegovog nosećeg simbola – Kosova i Metohije.“
Porukama ovog osnivačkog idejnog utemeljenja koje je sačinilo jezgro Pokreta, u našoj temi o mitskom entitetu, za moćnike nesalomivom, otkriva se nepomirljivi sukob, važno novo protivrečje – ono unutrašnje. Ukazala se snažna energija koja bi delovanjem sila koje ne dolaze samo iz spoljnog sveta mogla stvoriti pukotine, potom i promene čiji su domašaji sada nepredvidivi.
„Ne bismo se prihvatili zadatka da probudimo usnuli duh nacionalnog dostojanstva i osećaja pravde u našem narodu, kada bismo sumnjali u njegovo postojanje“, kažu branioci Kosova i Metohije.
„Režim i njegovi inostrani nalogodavci napravili su devedeset i devet koraka do svog zajedničkog cilja, ali svi ti koraci im ne vrede ako ne učine i onaj preostali jedan, što im se ne sme dopustiti.“ Koje pak konkretne mere Pokret najavljuje kada ovako govori, šta će učiniti da „ne dopusti“? Ima li podsticaja ubedljivijih od proizvoljno sabranih utisaka iz neposrednih iskustava kojima se čvrsto potkrepljuje ovde izrečena ocena (koju inače smatramo ispravnom): „U opštem narodnom potencijalu postoji temelj za sudbinsku odluku sa jasnom porukom: ne usuđuj se!“?
Činjenica da je u Slancima deklarativno nastupio deo srpske intelektualne i stvaralačke 63. padobranske brigade javnosti daje pravo da o rečenim porukama dodatno razmišlja, postavlja pitanja, da „preslišava“. Ako se od vojne elite traži da ne hajući za veličinu žrtvovanja nosi zastave koje obavezuju, šta od intelektualne elite može danas da očekuje onaj deo javnosti koji s njom deli stavove i uverenja iz obnarodovanog manifesta Pokreta?
Kakva je stvarna moć ovog sabranja koje čine brojni akademici, univerzitetski profesori, intelektualci čija se reč sluša? Od kakvog su materijala njihove metaforične zastave, posebno odvažni savet uzurpatorima: „ne usuđuj se“? Ova se pitanja postavljaju apsolutno lišena i senke sumnje u sudbinsku važnost i snažni blagoslov određen za cilj kao što je očuvanje Kosova i Metohije u Srbiji. Upravo zbog toga, za aktere novog okupljanja bez sumnje je važno da najpre preispitaju šta je u sličnim prilikama već učinjeno. Kada se kaže se da „jezgro novog Pokreta čine potpisnici Apela za odbranu Kosova i Metohije, 2017. i 2018, i potpisnici Apela za zaštitu srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu 1982. godine“, neizostavno je pitanje o učinku grupa u ranijim godinama ujedinjenih s naumom jednakim sadašnjem. Šta se može „uknjižiti“ u dostignuća preteča ovog pokreta? Ima li u tom baštinjenom aktivizmu iskustava koja se mogu prigrliti? Najzad, neprijatno a neizbežno pitanje: šta je preduzimano dok su se pred očima potpisnika svih ranijih patriotskih apela, korak po korak, činili – javno i tajno – svi pojedinačni od pomenutih 99 razornih koraka ka predaji Kosova i Metohije? Za uspeh Pokreta, suočavanje s ovim nedoumicama bilo bi korisno i celishodno.
Da se u međuvremenu događaji odvijaju na način koji upozorava na skraćenje vremena za važna nacionalna sabranja, da u vremenskoj iznudici i prilike za delovanje bivaju umanjene, potvrdilo se već sutradan, 15. juna. Tog dana je objavljeno da će se u Americi uskoro odigrati navodni „Pregovarački boj za Kosovo uoči Vidovdana u Beloj kući“. Specijalni izaslanik predsednika SAD Ričard Grenel objavio je na Tviteru da postoje uslovi da se predstavnici Beograda i Prištine sastanu 27. juna u Vašingtonu. Tako se neobični junski raspored po malo čemu spojivih geografskih tačaka: Takovo–Slanci–Vašington za Srbe sklopio dramatično, premda ne i potpuno preteće. Uočeno je naime da se važni vašingtonski „spoj“ događa simbolično na dan kada započinju odsudne srpske bitke i sklapaju istorijski važna primirja. Jeste Aleksandar Vučić oštro poručio „… da se stide svi koji tvrde da ćemo na Vidovdan priznati lažnu državu Kosovo“, ali u javnoj svesti strepnja od daljeg razvoja događaja nije iščezla.
Očekujući predstojeće republičke izbore u kojima sticaj složenih okolnosti (o nekim govorimo detaljnije u ovom broju) čini da iznenađenja neće biti jer je pobednik unapred poznat, javnost svoje strahove i predosećanja vezuje za događaje u vremenu koje će nastupiti posle ovih izbora. Dakako da se očekuju, a u većinskoj patriotskoj javnosti željeno se tome i stremi, zbivanja čiji će značaj učiniti mogućim ponavljanje istorijskih situacija kada „veliki lome zube o čvrstinu kojom se mali brane“.