Met na koroni

Zbog zabrane okupljanja na javnim mestima sudbina ove, a i sledeće sezone je neizvesna. Gledati najsavršenije operske produkcije je privilegija koju nam je donela nesrećna epidemija, i treba je iskoristiti (https://www.metopera.org) dok traje

Već deset sedmica Metropoliten opera iz Njujorka svako veče emituje snimke svojih najboljih predstava koje se mogu pogledati po želji sledeća 24 časa. Bez ikakvih obaveza, sa skromnom molbom da, od stotine hiljada ljudi koji se svakodnevno uključuju i uživaju u besplatnim predstavama, od kojih mnogi pitaju kako mogu pomoći Metu tokom ovog ekonomski opasnog vremena, oni koji žele kliknu na ikonicu doniraj ispod teksta. Može se donirati i tekstualnom porukom. Ciklus se nastavlja i dalje, jer je zbog zabrane okupljanja na javnim mestima sudbina ove, a i sledeće sezone neizvesna. Gledati najsavršenije operske produkcije je privilegija koju nam je donela nesrećna epidemija, i treba je iskoristiti (https://www.metopera.org) dok traje.
Metropoliten opera se nalazi u sadašnjoj zgradi od 1966. godine, svečano otvorenoj u sklopu Linkoln centra izvođačkih umetnosti, gde su takođe i Njujorška filharmonija, Njujorški balet i Konzervatorijum Džulijard. Ceo kompleks zauzima preko šest hektara na Menhetnu. Da bi se u centru grada stvorila umetnička kolonija, srušeno je nekoliko stambenih blokova u okviru projekta gradske obnove gradskog planera Roberta Mozesa, uz svesrdnu finansijsku podršku Džona Rokfelera III i brojnih sponzora koje je on okupio za ovaj grandiozni poduhvat. Svečano je otvorena operom Samjuela Barbera Antonije i Kleopatra, a naslovna ženska uloga oblikovana je prema glasu Leontin Prajs, prve primadone obojene kože u istoriji. Do tada je ona već nastupala na scenama u Beču, Salcburgu, Londonu i Milanu (Skala), osvojivši čak i hirovitog Herberta fon Karajana, ali izazov je bio nastupiti u Americi, koja još nije bila spremna za to. Libreto i raskošnu, tada revolucionarnu scenografiju uradio je Franko Zefireli. U maju ove godine onlajn je prikazan dugometražni dokumentarac iz 2017. The Opera House o istoriji novog Meta. Leontin Prajs je vladala ovom scenom do 1985. kada se oprostila glavnom ulogom u Verdijevoj Aidi, takođe emitovanoj onlajn, s dugogodišnjim etabliranim dirigentom Džemsom Livajnom.
Produkcije Metropolitena na ogromnoj pokretnoj sceni, manje ili više vizuelno uspešne, s manje ili više uspešnim solistima, savršeno prati orkestar veličine simfonijskog (8 violončela, 6 kontrabasa) koji sam po sebi zaslužuje posebne pohvale. Nema tu falševa, nema propištalih horni, nema ritmičkih disonanci, ima mnogo strasti i odlične uvežbanosti. Operski orkestar je sam sobom posebna primadona u Metu.
Tokom pandemijskog prisilnog zatvaranja prikazane su uglavnom opere koje publika voli, Mocart i romantičari, samo je jedna bila savremena (autorke, po političkoj korektnosti, Finkinje Kaje Sarijahu), sa engleskim titlovima. Scenom dominiraju snažni ženski glasovi i ličnosti koje preuzimaju vođstvo od muških. Šta se tu desilo? Nema više velikih pevača Korelija, Pavarotija (emitovani su Boemi iz 1977), Karerasa, Dominga, plavog lepotana sa grivom – vagnerijanca Petera Hofmana, njihovo vreme je prošlo (Domingo je pevao baritonsku rolu u Verdijevom Nabuku pre dve godine), a novi se nisu pojavili da ih zamene. Od soliste u Borisu Godunovu bolji bi bio naš Čangalović. Sedi harizmatični bariton iz sibirskih tajgi Dmitri Hvorostovski (Verdijeva Travijata i Bal pod maskama) koji nas je, nažalost, prerano napustio. Tenori su dobri, ali scenom najbolje vlada naš bariton Željko Lučić. Kao opasni Skarpija u Travijati i kao očajni Rigoleto, on se potpuno pretvara u lik, uz lepotu i kontrolu raskošnog glasa, dikciju i sve ono što od pevača pravi opersku zvezdu. Pevačice poput prefinjene Rene Fleming (predivna Rusalka u istoimenoj Dvoržakovoj operi, u Štrausovom Kavaljeru sa ružom i Kapriču, Leharovoj šarmantnoj Veseloj udovici, Mocartovoj Figarovoj ženidbi), voljene lepotice Ane Netrebko (kao Manon, Aida sa nedoraslim tenorom Antonenkom, đavolski šarmantna u Donicetijevom Don Paskvaleu, Adrijana Lekuvrer, Antonija u Hofmanovim pričama, tragična Ana Bolen), Dijane Damrau (nesrećna ćerka Željka Lučića u Rigoletu), Francuskinje Natali Dese – prekrasna Travijata u kratkoj i skromnoj haljinici ali ukrašena raskošnim glasom – dame su koje obeležavaju Met. Legendarne Džesi Norman, koja nas je napustila prošle godine (snimak iz 1988), i Džoan Saterland (1978. i 1982) popunjavaju galeriju primadona.
Scenografije i kostimi su različito uspešni – težeći stalno nečem novom i neviđenom ponekad se pretvaraju u karikaturu, kao Rigoleto smešten u Las Vegas šezdesetih. Solisti se snalaze kako mogu, takav je umetnički život. Pridruživši se akciji na koroni solisti Metropolitena su u aprilu priredili At-Home Gala, izvodeći uživo muziku iz svojih domova po celom svetu. Nekoga je pratio na harmonici komšija (pevač se zatekao u izolaciji na severnom švedskom ostrvu), bračni parovi su pevali u kuhinji koja je najakustičnija prostorija u kući, bilo je tu šala, krigli piva, kućnih ljubimaca, beba, ali pre svega predivne muzike na najvišem nivou. Orkestar je, svako od svoje kuće, izveo nekoliko solo numera s dirigentom u Montrealu. Ceo program vodio je Piter Gelb, dugogodišnji menadžer Metropolitena, u šarmantnom performansu koji je gledaoce širom sveta ostavio bez daha preko četiri sata. To je moć muzike.