Amerika gori

Ubistvo Džordža Flojda zapalilo je samozvani svetionik slobode i demokratije. Ko će ugasiti vatru?

Nezaposlenost u Sjedinjenim Američkim Državama, prva direktna posledica pandemije virusa korona, u samo devet nedelja koje su za nama porasla je za skoro 39 miliona osoba i dosegla nivo nezabeležen još od Velike depresije iz tridesetih godina prošlog veka. I možemo samo da pokušamo da zamislimo koliko je to muke, patnje i besa izazvalo u zemlji, najbogatijoj na svetu, u kojoj skoro 40 odsto građana – i to prošle godine, kada je američka ekonomija samouvereno marširala ka svom vrhuncu – nije moglo da priušti nepredviđeni trošak od 400 dolara. Težak je to pritisak za bilo koji sistem, bio to i ovaj koji sebe smatra najboljim na svetu.
A onda je, prošlog ponedeljka, beli policajac Derik Šovin, sa trojicom svojih takođe belih kolega, u Mineapolisu u državi Minesota ubio crnca Džordža Flojda. „Trenutno je 40 miliona ljudi nezaposleno u Sjedinjenim Državama, ako ste jedan od njih… zašto niste na ulicama?“, upitali su „Anonimusi“ svoju milionsku publiku na Tviteru. I, zaista, eto ga. Eksplodirao je taj lako zapaljivi miks rasnih i socijalnih tenzija. Amerika je – rečima njenog ministra odbrane Marka Espera – postala „bojno polje“.

POLICIJSKA BRUTALNOST Snimak Flojdove smrti – autopsija je pokazala da je smrt nastupila gušenjem, nakon što ga je policajac Šovin kolenom pritisnuo na zemlju i tako ga držao devet minuta iako je nesrećni Flojd zapomagao jer ne može da diše – brzo je obigrao društvene mreže i poslužio je kao okidač za proteste širom zemlje.
Sve iako je višeslojan, nije naročito teško naslutiti odgovor na pitanje zbog čega je jedan tako lokalni incident izazvao toliku količinu reakcije.
Prvo, statistika. Koja pokazuje da, kako navodi portal „Aksios“, „policija ubije mnogo više ljudi u SAD nego u većini drugih bogatih zemalja“ – 1.004 osobe samo tokom prošle godine, sabrao je „Vašington post“; pa se zato donekle može razumeti preosetljivost javnosti na policijsko nasilje. Druga pak strana ove medalje pokazuje i da u Americi tokom vršenja dužnosti nastrada više policajaca nego drugde u civilizovanom svetu – 44 policajca ubijena su tokom 2019. godine – te se može razumeti i zašto su američki policajci, sve i ako zanemarimo divljačke tradicije Divljeg zapada, lakši na obaraču nego njihove kolege u drugim razvijenim delovima sveta.

RASNE TENZIJE Statistika isto tako pokazuje – a sada dolazimo do rasnog momenta – i da američki crnci imaju dva i po puta veću šansu da budu ubijeni od strane policije nego belci, i čak tri i po puta veću šansu ako su pri tome nenaoružani. A opet, jedna studija Univerziteta Harvard pokazala je i da, u uporedivim prilikama, policijsko postupanje ne pokazuje simptome rasnih predrasuda; to bi onda značilo da, jednostavno, crnci imaju više šansi da se nađu u tako neugodnim situacijama od belaca.
Što nimalo ne može da čudi ma koga ko je imao prilike da provede vreme u Americi a uz to nije bio zaslepljen bleštavilom njenih svetala i neonskih reklama.
I inače je sva ta multi-kulti priča, kada se prevede na običan život, uglavnom samo reklama; potpisnik ovih redova bio je iskreno šokiran kada je, boraveći u gradiću Oksford u Misisipiju pre skoro dve decenije, shvatio da tamošnji belci i crnci žive, bukvalno, u dva odvojena i paralelna sveta, od dečjih vrtića do pogrebnih zavoda, bez ikakvog pesničkog preterivanja. Crnačka pak geta, samo nekoliko blokova udaljena od Bele kuće, uverila su nas koju godinu kasnije – dok smo tuda prolazili u patrolnom automobilu vašingtonske policije, a mala deca nam pokazivala srednji prst – i da rasna podvojenost, sa svim pripadajućim tenzijama, nije izuzetak nego pravilo, doduše, zamaskirano obiljem propagande. Ali uprkos propagandi ostaje činjenica da jedni s drugima imaju malo veze osim što nastanjuju isti prostor i zavise od dolara da bi živeli. Što nikako ne može da ima blagotvoran uticaj na tamošnju društvenu koheziju.

REVOLUCIJA ILI GRAĐANSKI RAT? U oči pak upada – sa statistike i ličnih utisaka napokon prelazimo na teren politike i aktuelnog trenutka – saznanje da su ovi podaci, makar kada je o njihovom međusobnom odnosu reč, nepromenjeni godinama unazad. Više-manje sve je isto u ovom pogledu bilo i u vreme Baraka Obame kao što je i sad u vreme Donalda Trampa. Pa ovakvih prizora na ulicama američkih gradova nije bilo. Ali to je valjda cena neprekidne četvorogodišnje medijske baražne paljbe kojoj je izložen aktuelni predsednik SAD. Čiji je nusproizvod dodatno podsticanje ionako prisutnih tenzija u američkom društvu.
„Ovo nisu neredi, ovo je revolucija“, opisaće te prizore umetnica Šeril En Bolden u izjavi za „Frans 24“.
U ovom trenutku, međutim, haos u Sjedinjenim Američkim Državama više podseća na početak građanskog rata nego romantične revolucije. No moglo je tako nešto da se nasluti još kada je rulja demonstranata – rulja, jer šta su tamo tražili kad je on već bio uhapšen – došla pred kuću policajca Derika Šovina, da bi se tamo suočili sa živim zidom njegovih kolega.
Uslediće ono što je, možda, bilo i neizbežno u ovakvim okolnostima. Protesti su se raširili od jedne do druge obale SAD i bili su mirni sve dok nisu postali nasilni. Zapaljena je policijska stanica u Mineapolisu, zapaljena Crkva Svetog Jovana nadomak Bele kuće, pljačke prodavnica postale su uobičajen način odlaska u šoping… Ranjeni su policajci u Sent Luisu, u Ričmondu u Virdžiniji, u Bafalu u državi Njujork, u Bronksu, jedan je ubijen u Las Vegasu… S druge strane snimci policijske brutalnosti kakvi su, kada bi se dogodili drugde u svetu osim ako je o američkim saveznicima reč, izazivali hitru zabrinutost Stejt departmenta, ali on za ovo nasilje nije nadležan.
No nisu sučeljeni samo, kako bi se to reklo da je neka druga zemlja u pitanju, građani i snage režima, već i građani između sebe, i to ne (samo) po rasnoj liniji već (i) po liniji ideologije i vlasništva. „Blek lajvs meter“ (BLM – „Crni životi su važni“) i za crnce i za belce koji su s njima, ali njima se ne suprotstavlja samo policija već i tamnoputi sopstvenici porodičnih biznisa koji, s oružjem i uz svoje bele kolege, pokušavaju da zaštite svoju imovinu od nasilnih demonstranata i običnih pljačkaša koji koriste gužvu.
A vredi spomenuti i da su, kao u Filadelfiji na primer, uočene i (bele) pristalice Donalda Trampa kako, naoružane bejzbol palicama i sličnim rekvizitima, u grupama patroliraju ulicama.

ANTIFA TERORISTI Posebnu pak pažnju privukla je anarhistička organizacija „Antifa“, čiji se maskirani pripadnici nalaze u prvim redovima oružane borbe protiv policije i izloga prodavnica.
„Sjedinjene Američke Države označiće ANTIFA kao terorističku organizaciju“, tvitovao je predsednik SAD Donald Tramp, najavljujući i moguću upotrebu vojske ako se upotreba Nacionalne garde i uvođenje policijskog časa ne pokažu dovoljnim.
„Njujork tajms“ opisuje „Antifu“ kao „labavo povezanu grupu antifašističkih aktivista s krajnje levice“, organizaciju koja „nema lidera niti definisanu strukturu“ čiji „pripadnici priznaju da je pokret tajan i sačinjen od autonomnih lokalnih ćelija“. Pokret je, navodi dalje „Njujork tajms“, naročitu popularnost počeo da stiče posle izbora Donalda Trampa za predsednika SAD, a u borbi za zaštitu raznoraznih manjina, od rasnih do LGBT+, često je prepleten s organizacijama kao što je BLM.
Nimalo nevažan detalj, jer među finansijerima raznih aktivnosti BLM-a naročito se ističe zloglasni filantrop Džordž Soroš koga Trampove pristalice sada, bez imalo zazora, optužuju za podsticanje nereda, a oni su se zbilja okrenuli (i) protiv Trampa. Tek, ukoliko je ovo iole tačno, a imajući u vidu i da je Soroš istovremeno jedan od viđenijih finansijera opozicione Demokratske partije, tekući haos, iliti revolucija, iliti zameci građanskog rata a građanski sukobi nesumnjivo su već u toku, mogli bi da budu klasifikovani i kao svojevrsni pokušaj političkog puča. Tim pre što se postavlja i pitanje zašto su američke bezbednosne službe (dosad) tolerisale rad ove tajnovite organizacije, što nas vraća na pitanje njihove uloge u opstruisanju Trampovog predsedničkog mandata, kao i uloge notorne duboke države u svemu tome…

NEVESELA PERSPEKTIVA Šta će sav ovaj nered doneti Sjedinjenim Američkim Državama, razume se, moći će da se oceni tek kada nered bude pretvoren u kakav-takav red. Uostalom, rasnih nereda je u američkoj istoriji, uključujući i nedavnu, bilo napretek, i uvek su se smirivali i ništa se posle njih nije promenilo a svi su se vraćali zarađivanju dolara do neke naredne prilike za iskazivanje nezadovoljstva.
A opet, nije se do sada, koliko nam je poznato, dogodilo da je predsednik SAD pred demonstrantima morao da beži u bunker ispod Bele kuće, kao što se to dogodilo Trampu. A i inače je snažan utisak da je situacija u SAD danas mnogo radikalizovanija nego što je bila barem od šezdesetih godina prošlog veka naovamo, ako ne i još od prethodnog američkog građanskog rata.
U svakom slučaju, unapred je jasno da će sadašnji sukobi samo dodatno produbiti sve postojeće frakture u američkom društvu. Isto će mu, i istovremeno, učiniti i tenzije koje će neminovno rasti kako se bude bližio 3. novembar i predsednički izbori, kao i ekonomska kriza koja će tek pokazati svoje ružno lice. Smeši li se Americi prilika da postane neupravljivo društvo?