Vladika remezijanski Stefan – Ovde i sada se večnost zadobija

Da li su pravu oni koji tvrde da je borba protiv virusa korona iskorišćena za borbu protiv Crkve

Nije bilo neophodno da se pojavi virus korona pa da uočimo da postoji nevidljivi front koji i u ovakvim presudnim vremenima nastoji da SPC, kao najsvetijoj instituciji koja uživa nepodeljeno poverenje naroda, umanji ugled. Neću govoriti o broju zaraženih sveštenika, načinu na koji su se zarazili i gde i kako se korona širi. Najpre, nisam doktor, ali kao vladika srpski sa sigurnošću mogu da kažem da nije sada i nikada kroz istoriju niti jedan vernik bio zaražen preko Svete Tajne Pričešća, kaže u razgovoru za „Pečat“ patrijarhov vikar, vladika remezijanski Stefan.
Na zlonamerne interpretacije o načinu zaražavanja i broju sveštenika zaraženih virusom korona stiglo je tek nekoliko ispravnih ali usamljenih mišljenja. Zašto se prećutkuje haritativna delatnosta Crkve koja je u vreme pandemije, kao nekada u vreme kolere i drugih bolesti, brinula o svojim parohijanima?
Kritičara je bilo i biće ih, ali treba znati i to da su vremena prolazila, a Crkva je opstajala, kako nekad, tako i danas. Kada je reč o tome kako je Crkva u vreme pandemije pomagala narodu, takođe neću govoriti previše. Znate, nije primereno da Crkva oglašava svoja delatna milosrđa jer ona ne proishode iz potreba ovozemaljskih prilika i istorijske epohe već iz vanvremenog hrišćanskog učenja. Tako je bilo u srednjem veku, tako je i danas. Rečeno je: „Ko siromahu daje, Bogu pozajmljuje“, ali i sledeće: „Ne čoveče, ne greši, budi se, ustani iz sna greha i privremenog komfora jer na zemlji nema večnosti.“
Uoči Uskrsa vladika bački je izneo žestok stav u odnosu na stav epidemiologa. Da li se nakon svega može zaključiti da je borba protiv korone, pri tome mislim i na koordiniranu akciji „slobodnih“ medija koji su nadgledali pričest vernika od Vršca, Novog Sada do Kraljeva, na neki način iskorišćena za borbu protiv najvećih svetinja, Svete tajne liturgije i Svetog pričešća?
Koliko znam, niko iz Crkve nije protivrečio epidemiolozima. Reč je bila o tome što se u dane najsvetije za Crkvu ovaj virus nezaustavljivo širio i u javnosti je otvorena debata da li bi vernici trebalo da prisustvuju Svetoj Liturgiji. To nije bila lokalna tema. Razmimoilaženja u tumačenjima između struke i Crkve inspirisala su javnost i u drugim pravoslavnim zemljama da izraze svoj sud na ovu temu. Mnogi su u pomenutim diskusijama zaboravili da su nekada u manastirima postojala lečilišta i da je zabeleženo nemalo slučajeva isceljenja. Takođe, neosporna je činjenica da je reč o opakom virusu o čijim potencijalima sud iznose oni koji vladaju temom a to su lekari. Mišljenja su bila različita, ali zaključak zajednički. Najvažnije za nas i naše spasenje je to da je na kraju sve ispalo kako treba. Bolest smo pobedili, Vaskrs proslavili i sada idemo dalje u nove pobede.
Da li su sanitarne mere najbrutalnije korišćene za rat protiv SPC u Crnoj Gori?
Žalosti me ono što čujem da se dešava u Crnoj Gori. Ne bih ulazio u analizu svih nelogičnosti sa kojima se suočava Crkva tamo. Nadam se da će onaj narod sa litija zajedno sa Crkvom uzeti stvar u svoje ruke i da će ih Bog pogledati.
Kako sa stanovišta hrišćanskog pogleda na svet tumačite svetska zbivanja? Kakav ćemo svet zateći kada sve ovo prođe? Da li se bliži kraj istorije, da li su u pravu oni koji kažu da živimo u poslednjem času apokalipse?
Za nas je ovaj vek poslednji. Ovde i sada se zadobija večnost. Ako konce vezujemo za nebo, onda je ovo najbolji, novi i zlatni vek. „Potrudimo se da se popravimo i spasićemo hiljade oko sebe“, govori nam Sveti Serafim Sarovski.
Posle epidemije na globalnom nivou govori se o neophodnosti uvođenja digitalizacija, elektronskih propusnica, kodova… Da li možemo da očekujemo programski dokument koji bi iz ugla dogmata Crkve definisao stav do koje mere je digitalizacija opravdana a od koje ugrožava Bogom darovanu slobodu?
Jedan ostroški monah devedesetih godina je govorio da nas posle pada komunizma očekuju velika iskušenja, te da će, kada se vera odmrzne, mnoge štetočine navaliti na dušu čoveka. Mnogi spasitelji, iscelitelji, tumači sudbine i lažni proroci, kao i teoretičari zavere tumačili su stvarnost i buduće događaje, narušavajući tako prirodu Crkve. Crkva nije gorkovest već blagovest, a kada se desi opasnost po Crkvu, ona će se sama iznutra odbraniti.
Da li nove tehnologije prete da naruše osnovna učenja hrišćanstva?
Hrišćanstvo nikad niko nije pobedio niti vrata pakla mogu Crkvu nadvladati. Tako je već dve hiljade godina. Tehnološki napredak sekularnog sveta kome danas prisustvujemo može predstavljati opasnost, ali ga treba posmatrati kao još jedan istorijski izazov. S druge strane, svaka zloupotreba je greh. Uopšteno, pokazalo se da recimo socijalne mreže mogu da svetoga čoveka pokažu najvećim grešnikom, kao i da od najvećeg grešnika naprave najboljeg čoveka. Zato je velika odgovornost na ljudima koji kreiraju ovakve stavove. Sveto pismo kaže – iskoristimo vreme jer su dani zli.
Da li je u savremenom svetu izbor samo iluzija?
Uvek i do kraja veka mi ćemo biti sposobni da biramo dobro. „Čistima se Bog otkriva, ne bojte se, ja pobedih svet“, veli Gospod.
Koja je osnovna razlika u poimanju života evropske civilizacije s jedne i hrišćanstva s druge strane?
Hrišćanska Evropa je zaboravila Hrista, prevazišla ga, pogordila se… Takva, konzumeristička i materijalistička, ona je ponudila novo poimanje i vrednovanje života suprotno onome koje potiče iz učenja Crkve. Temeljne vrednosti proglašene su antivrednostima. Posledice su vidljive. Duhovni prostor Evrope više nije u mogućnosti da se nosi sa izazovima. Vera je postala stvar izbora pojedinca. Veliki sam poštovalac Đokovića, koji je uvek o hrišćanstvu i Crkvi govorio tako da ga svet razume, i bio veliki ambasador naše zemlje i vrednosti koje ona baštini. U poslednje vreme stičem utisak da se ulovio u zamku učitelja na njivi gladi. Ne zaboravimo da je Bog naš učitelj, on je ličnost, lični pomagač i spasitelj naš zato kroz Crkvu i u njoj to jedino možemo shvatiti, i dalje kroz ovozemaljski život delati. Kada je reč o Evropi, njen veliki preporod uslediće tek nakon povratka hrišćanstvu.
Ruski pravnici govore o tome da bi pravoslavni hrišćani morali da se izbore za prigovor savesti kada je reč o vakcinaciji, kao što su to uradili adventisti o pitanju vojne obaveze. Da li bi ovo bio previše rizičan korak?
Želim da verujem zdravstvenom sistemu. Verujem da medicinari i teolozi mogu doći do zajedničkih zaključaka koji bi bili na najbolji način izneseni ljudima. Važan o svim pitanjima je zajednički, jedinstven stav.
Ustavni sud Nemačke utvrdio je da je odluka o ograničavanju slobode veroispovesti koja je pogodila i naše vernike u Nemačkoj – neustavna. Da li Crkva, koja samostalno odlučuje o bogoslovskom poretku, treba odlučno da brani granicu koju je Hristos postavio između Crkve i države?
Mislim da je dobro da shvatimo koliko ta „obećana“ tuđa zemlja nije za nas spasenje. Voleo bih da se sav naš narod vrati u svoju otadžbinu. Kada bi se to desilo, Srbija bi bila spasena a mi bismo se lakše izborili sa ovim i drugim sličnim iskušenjima.
U svom tekstu „Uskrs i srpski besmrtnici“ Sveti Justin Ćelijski je ukazao da je vaskrsenje Hrista, Boga koji je postao čovek i prošao kroz smrt, ključna pojava svetske istorije. Da li je za opstanak civilizacije u kojoj živimo hrišćanstvo presudno?
Poštujem sve religije sveta, trudim se da razumem sve narode i da razumem njihovu borbu za opstanak. Ali ne razumem kako je Evropa sebi dozvolila da ovako posrne. Siguran sam da je spas u pravoslavlju i da se na tom nepresušnom izvoru mogu napiti svi evropski narodi.
Objavljeno je da će ove godine, zbog zatvorenih granica, održavanje majskog Sabora biti pomereno. Da li postoji bojazan da će SPC s obzirom na goruća pitanja, a jedno od njih je i pitanje podele Kosova, kaskati za događajima?
Kao vikar nisam upućen u detalje oko sazivanja Sabora. Kada je reč o Kosovu, stav SPC je jasan i nedvosmislen i smatram da ne zahteva stalno ponavljanje jer time kao da sami sebi dokazujemo da je Kosovo naše. Važno je znati da nikada nijedan episkop naše crkve neće potpisati, podržati ili se saglasiti sa idejom da Kosovo nije deo Srbije.
Činjenica je da živimo u teškim i prelomnim vremenima koja nas upućuju na postojanje samo dva puta: ili će se svet vratiti velikim istinama, ili nestati. Da li možemo da utičemo na istorijsku borbu dobra i zla?
Za nas je ovo jedini život a time i poslednje vreme. Dosta je dobrih stvari koje, ako želimo, možemo videti oko sebe. S druge strane, zlo je nikada jače. Pa šta je naš zadatak? Nama je važno da uđemo u svaki dom i da svakog čoveka prihvatimo, podržimo i povedemo putem večnosti. Zadatak je sveštenika da otvore riznice svoje duše i tek onda će ih parohijani razumeti, prihvatiti njihovu veru i poći njihovim putem. Bitno je da krenemo putem Božjim a dalje će nam Bog dati po trudu i daru. Svako je pozvan da bude spasen, tj. svetitelj.