Dan nezavisnosti

Kome Crna Gora treba da zahvali što je 21. maja proslavila Dan nezavisnosti? Uz crnogorske i pokoju albansku zastavu…

Vladar Montenegra Milo Đukanović, koji trenutno obavlja funkciju predsednika Crne Gore, u više navrata je uverljivo pokazao da poseduje vrlo dobro pamćenje osim kada je reč o sopstvenim korenima. Tako da bi podsećanje Petrita Seljimija, bivšeg šefa diplomatije takozvanog Kosova, na razloge uspeha referenduma o nezavisnosti Crne Gore 2006. godine bilo gotovo i suvišno da nama nije veoma korisno. Jer nas je podsetilo kako je Crna Gora pre 14 godina obnovila svoju državnost, a tu se negde možda krije i objašnjenje razloga zbog kojih danas, i uz čiju nesebičnu pomoć, nezavisni Montenegro iz sve snage pokušava da se otcepi i od svojih srpskih korena kao što se otcepio od Srbije.

ZASTAVE U TUZIMA Svečano obilazeći, elem, nekakve građevinske radove u ulici koja vodi ka prigradskoj podgoričkoj opštini Tuzi, ovih dana uoči proslave 21. maja, Dana nezavisnosti Crne Gore, Đukanović je rekao: „Važno je da na ovaj način pokazujemo da poštujemo i ne zaboravljamo da je nezavisnost Crne Gore simbolički rezultat jedne multietničke harmonije i odgovornosti manjina koje žive u našoj zajedničkoj državi.“
Nekoliko godina ranije, u intervjuu kosovskoj televiziji „Ora 24“, ukazao je i da „vlast u Crnoj Gori nije ostala dužna Albancima u Crnoj Gori zbog podrške na referendumu, jer u novoj državi ta manjina danas uživa sva prava… Albanska manjina je dobila ono što je tražila crnogorskom nezavisnošću – državu u kojoj ostvaruje zavidan nivo svojih prava.“
I eno, pre neki dan, 21. maja na Dan nezavisnosti Crne Gore, a pitamo se čija je zapravo ta nezavisnost premda možemo da naslutimo čemu ona služi, dok se srpske zastave smatraju državnim neprijateljem broj 1, u Tuzima su se zavijorile crvene zastave Crne Gore i Albanije. I to sa zvaničnim, opštinskim blagoslovom. Jer, kako je dan uoči dana njihove nezavisnosti podsetio predsednik opštine Tuzi Nik Đeljošaj, „Albanci su podržavali ovaj proces, ne jedini ali su bili odlučujući. Uvijek uz podršku lidera naših matičnih zemalja, Albanije i Kosova, i našeg najzaslužnijeg saveznika SAD. Za razliku od drugih godina, pored državne zastave biće postavljena i naša nacionalna zastava.“
Pa baš tako i bi. I niko u Montenegru, za Crnu Goru doduše ne znamo, u tome nije uočio ništa sporno.

TVIT PETRITA SELJIMIJA A kako bi se i usudio na tako nešto kada je, kvantifikujući onu opasku gradonačelnika Đeljošaja o presudnom uticaju Albanaca na obnovu crnogorske državnosti, Petrit Seljimi tvitovao povodom dana crnogorske nezavisnosti: „Važno je prisetiti se uloge koju je albanska zajednica odigrala u obezbeđivanju uspeha referenduma i obnovi crnogorske državnosti. Moji rođaci – i hiljade drugih sa Stejten Ajlenda i SAD, Kosova itd. putovali su kući da glasaju za obnovu nezavisnosti Crne Gore.“
„Albanci su odigrali presudnu ulogu u uspehu referenduma“, pisao je svojevremeno i nemački „Špigl“.

REFERENDUMSKI BROJEVI I zaista, kad se već svi prisećaju, prisetimo se i mi brojeva koji su kumovali današnjoj situaciji.
Na referendumu je 2006. godine glasalo 419.236 osoba; od toga je važećih bilo 415.665 listića, a samo su se oni, takva su bila pravila, vrednovali kada je obračunavan skor. Na kraju, bilo je 230.711 glasova za obnovu crnogorske nezavisnosti, i 184.954 protiv.
Ova razlika, međutim, nije bila onako ubedljiva kao što se možda čini.
Pre svega, naime, treba imati u vidu da je za potrebe referenduma – citiramo sad konačni izveštaj OEBS-a – „registrovano ukupno 484.718 glasača, što je predstavljalo značajan porast u broju registrovanih glasača u odnosu na prethodne izbore… Više od 16 hiljada imena registrovanih glasača je dodato u Centralni registar glasača (CRG) tokom perioda javnog ispitivanja između 3. marta i 25. aprila. Zatim je tokom perioda od 10 dana, kada su mogle biti uložene žalbe Upravnom sudu za upis u CRG, dodato još oko 5.400 imena registrovanih glasača.“
I biće, za nekog budućeg istraživača, vrlo interesantno ako bude mogao da prouči ko su svi ti ljudi – njih više od 21 hiljade – koji su bili pridodati u birački spisak, tim pre što znamo ko ga je kontrolisao…
Ali drugi broj privlači još veću pažnju. Za uspeh referenduma, naime, bio je potreban potvrdan odgovor upisan na 55 odsto važećih glasačkih listića (nevažeći se, kako rekosmo, nisu računali). Minimum je, kako će se ispostaviti, bilo 228.616 glasova za. Za je glasalo 230.711 osoba. Državnoj zajednici Srbije i Crne Gore presudilo je tačno 2.095 glasova. I tu zapravo možemo da vidimo koliko su presudni bili glasovi onih Seljimijevih rođaka i „hiljada drugih sa Stejten Ajlenda i SAD, Kosova itd.“ koji su „putovali kući da glasaju za obnovu nezavisnosti Crne Gore“.
Tako da ne možemo a da ne ponovimo pitanje čiji je to Dan nezavisnosti koji je pre nekoliko dana proslavio Montenegro? Sve i ako one zastave u Tuzima pružaju dovoljno očigledan odgovor…