Ostali ste kod kuće, zar ne? Poslušali ste koga treba da poslušate, i razumno ste prihvatili svoj deo odgovornosti u sprovođenju programa udruženog svetskog napora da se ukroti nebivalo zlo koje nas je kao porodicu čoveka iznenada snašlo. Pandemija, korona, karantin, vanredno stanje, samoizolacija … reči su koje nam potpuno određuju život u ovom trenutku. Odvratna svemoć „sićušnog kovida“, virusa čijem biološkom lukavstvu globalna naučna i politička pamet pripisuju mitske sposobnosti, vodi nas logičnom pitanju: ima li života mimo korone? Ili – kako je zajedljivo i ne bez dobrog razloga već rečeno: „Nekako se ustalilo mišljenje da nema ni druge smrti osim one od korone“! Pored pomenutih crnih, povodom pandemije, danas ne manjka i drugih, ozbiljnih i teških, nedoumica o našoj sadašnjici, još dramatičnije – o budućnosti. Virus i njegove ne samo zdravstvene posledice, tema su svih današnjih tema, a taj će povlašćeni status još dugo zadržati. (Uporedo dok se izražava bojazan da virus može ugroziti opstanak štampe, opsednutost porivom za istrajnim usijavanjem atmosfere povodom kovida-19 u svim, a pogotovo u mejnstrim medijima, ne jenjava.)
Pitanja koja pobuđuje transkontinentalno širenje i biološka superiornost virusa, a potom i reagovanje globalne zajednice na ovu nesreću, dramatična su. Pored fundamentalnih „ko smo i kuda idemo“, aktuelne virus-zagonetke zadiru u održivost planetarnog poretka na koji smo primorani da pristajemo. Čini se, međutim, da će posle globalnog kovida-19 promena poretka biti neminovna, da njen karakter još uvek ne možemo da sagledamo, premda se može naslutiti da preobražaj sveta neće zavisiti isključivo od volje doskoro najmoćnijih „pilota“ sveta.
S učestalošću bez premca, sada se na svim meridijanima ponavlja: kada ovo jednom prođe (optimisti kažu za tri meseca, pesimisti pominju dve godine), više ništa neće biti isto. Pandemija, kao i sistemski uspostavljene i organizovane metode odgovora država na ovu globalnu opasnost jesu istorijski trenutak našeg doba. Nesporno je naime da programske mere koje u borbi protiv širenja virusa preduzimaju SAD i većina država evroazijskog prostora ostavljaju utisak najveće civilne vežbe u modernoj istoriji. Premda nedogovoreni, dakle i bez zajedničkog komandnog centra, ovi strateški manevri međusobno nepovezanih, politički i ideološki često veoma udaljenih aktera na ogromnom prostoru i u jedinstvenoj međunarodnoj „antikorona vežbi“ – usmereni su na jedan cilj: suzbijanje po život opasne zarazne bolesti. Neuobičajeno je koliko i važno to da su im zajednički i ključni momenti ovog organizovanog dejstvovanja: stroge mere samoizolacije i kontrola stanovništva. Rusija se, na primer, gotovo nevoljno uključila u međunarodni megaprojekat gušenja virusa „preko kontrole kretanja“, ali je gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanjin već najavio da će uskoro biti stavljen u funkciju „smart sistem“ kontrole poštovanja kućnog režima i propisanih pravila kretanja građana. „Postepeno, ali konstantno mi ćemo jačati kontrolu, neophodnu u ovoj situaciji“, rekao je političar. Ove reči već danas, dakle dok opasnost od zaraze još traje, u mnoga srca useljavaju ne manju zebnju od one koju prati strah od bolesti. Hoće li psihološke, socijalne, političke i bezbednosne posledice efikasnog suzbijanja opake boleštine biti dugotrajnije od plućne nevolje?
Pandemija je učinila još nešto važno: promenila je predstave i poimanje o svetskom poretku, o suštinskoj snazi i raspodeli ne samo njegove materijalne moći već i duhovne i moralne energije. Brutalno su ogoljene slabosti razvijenog sveta, sada sluđenog i uplašenog pred opasnošću tajanstvene bolesti. Pokazana sebičnost i bezosećajnost, posebno kada je o EU reč, zapanjila je javnost. Nenadoknadivo je umanjena slava navodne superiornosti jedne civilizacije, zapadne.
Zar poruka „ostanite kod kuće“ – ma koliko argumentima o spasavanju golog opstanka podržana – nije svojevrsna lozinka prevrata u temeljnom načelu savremenog globalnog poretka? Nije mogla kraće, a dalekosežnije, da se kaže šifra kojom je vladajuće načelo modernog neoliberalnog sveta opozvano. Uzmicanjem pred pretnjom bolesti, planetarno prostranstvo globalnog sela, u strahu i nesigurnosti, sada je suženo na dimenzije državnih i lokalnih ograničenja, ponekad čak na prostranstva porodičnih zidova.
„Sedite gde ste“ novi je imperativ, podržan od snaga koje su do juče slavile i zapovedale neograničeno kretanje i „cirkulisanje“ ljudi, robe, kapitala. Ima li za volju i pamet prvosveštenika globalizacije, za generale i oficire neoliberalne ideje ičeg mizernijeg od izolacije, zatvaranja granica, protekcionizma, ušuškavanja u sopstveni „mali svet sigurnosti i samopomoći“? Svejedno da li je reč o granicama država, porodičnih ognjišta ili lokalnog biznisa, zabrana kretanja je poraz i najava kraha temeljnih neoliberalnih zapovesti! Kontrola i zatvaranje granica, ukidanje svete slobode i nepovredivosti tržišta, između ostalih dramatičnih događanja ovih dana ispostavlja i karakterističan zaključak eminentnog analitičara: „Aktuelna kriza je svima teška lekcija da je globalizacija u snabdevanju hranom opasan mit“, budući da sledi „nova era protekcionizma koja preti globalnom tržištu hrane“.
Jesmo li, iz razloga koje još uvek ne sagledavamo jasno, sada na pragu revolucionarnog doba koje je tobož započelo izbijanjem epidemije korone? Možda još uvek nedovoljno svesno jesmo svedoci i nevoljni učesnici „mirne“ i s malo čime u novijem istorijskom iskustvu uporedive promene, kovid-revolucije? Jer – kada se u organizovanim društvima temeljno menja uspostavljeni poredak, to se događanje upravo imenuje kao revolucija. Ili je istini bliža pretpostavka da je zapravo reč o promeni koju bismo mogli nazvati Kovidovom bunom, velikim protestom Prirode koja opominje čoveka da je prekardašio u nasilju nad njom? I da je to učinio upravo u silovitom i bezumnom služenju praksi u kojoj su sve granice i ograničenja, najviše ograničenja moći kapitala, bile ravne teškom svetogrđu?
O svim životno važnim dimenzijama pojave virusa kovid-19 danas je nemoguće suditi između ostalog i zbog toga što su činjenice protivrečne do isključivosti. U naučnoj i u političkoj ravni u ovom trenutku često se slažu – da se ne slažu.
Kada je o nauci reč, pomenimo u tom smislu reprezentativne primere: dok francuski stručnjak od visokog autoriteta dr Janis Rusel tvrdi da je problem kovida-19 „verovatno precenjen, jer 2,6 miliona ljudi umre od respiratornih infekcija svake godine“, naučnici Imperijalnog koledža Londona objavljuju „prognozu da bi epidemija kovid-19 – da se ne preduzimaju mere usmerene na njeno suzbijanje – dovela do smrti 40 miliona ljudi u svetu tokom 2020. godine.“ Dr Rusel, međutim, nije usamljen, njegovo mišljenje javno izražavaju i dele mnogi eksperti svetskog glasa!
Nesumnjivo je da, dok se svetom širi strah, a podaci o sve više umrlih od virusa naglašavaju moralni rizik priklanjanja nekoj „školi mišljenja“ koja ne potencira paniku, kao razumno ostaje pitanje: da li je priroda konačno digla ustanak protiv čoveka i njegove rušilačke nastrojenosti, ili je „virusova buna“ isplanirana u centrima koji se danas bave uspostavljanjem pravila njegovog gušenja? Danas, s kolektivnim iskustvom tromesečnog trajanja epidemije korone, polako postajemo sigurni da su epohalne promene sveta već počele. Slutimo, takođe, da je s izvesnošću moguće samo zaključiti: domašaj, prirodu i značenje tih promena još uvek – ne razumemo.
Možda ovo sedenje u kući daje nama čitaocima dodatnu “motivaciju” za komentare. Dobar tekst. Ono što je interesantno u svom ovom galimatijasu u (drugim) SJI jeste “odrednica” – “sledeće dve tri nedelje biće odlučujuće”. I to se stalno ponavlja, pa čovek stiče utisak da će ovo stanje “večno” trajati. Da ne bude zabune, podržavam mišljenje struke i sve mere vlasti. Ja bih uveo i oštrije, zbog mentaliteta našeg sveta. Struka u Evropi i SAD ponavlja isto, “sledeće dve tri …”, što samo ukazuje, bez obzira na “poreklo virusa”, da je on (virus) velika nepoznata struke, tj. za one koji su ih „dobili“. Za one koji su ih „poslali“ i nije. Obično ih „šalju“ oni koji gube tlo pod nogama. Imam utisak da su „pošiljaoci“ računali na svaki scenario, jer im svaki odgovara. Ali to nema veze, to je u domenu politike i bezbednosti. Na nama je da se izborimo sa ovom pošasti.
Komentar piše Jelena Pantelić, supruga pretplatnika.
Uz čestitke Gđi Bogdanović na izvrsnom Uvodniku, kao i svim članovima i saradnicima Redakcije Pečata na uobičajeno visokom kvalitetu izveštavanja o najnovijim događajima u svetu i zemlji, kao i o analizi konteksta ključnih vesti, ne možemo a da vas kao stari pretplatnici ne zamolimo da u svom sledećem broju ne obradite i pitanje broja građana Srbije testiranih na Korona virus, kao i način na koji se odlučuje ko će biti testiran, a ko ne. Danas, u ponedeljak 6. aprila 2020., na redovnoj konferenciji za štampu smo čuli brojeve o najnovijim žrtvama, broju obolelih i testiranim osobama “koje su odgovarale kriterijumima za testiranje” [parafraza JP]. Ukupan broj testiranih u Republici Srbiji danas iznosi svega oko 8500 osoba! To je neverovatno mali broj testova kada se uporedi sa sličnim prosecima koji se objavljuju za kineski “model,” ili ruski “model,” na primer. Verujemo da nismo sami koji postavljamo pitanje: zašto se ni u ovim ključnim nedeljama o kojima se stalno govori kao osobito značajnim u borbi protiv Korona virusa testiranje ne obavlja masovno, u hiljadama i desetinama hiljada – na proaktivan, a ne reaktivan način? Uostalom, i sama Vlada Srbije, u obraćanju Predsednika Vučića naciji po dolasku kineske materijalne i strateški značajne stručne pomoći, je jasno i glasno najavila preokret u pristupu Srbije borbi protiv Korona virusa: od tadašnjeg reaktivnog, na novi, aktivni, “napadački”! Šta se od tada zbilo? Kakva trijaža je načinjena i kako se određuju slučajevi koji zadovoljavaju kriterijume testiranja? Na to se pitanje mora javno odgovoriti i pristup objasniti žiteljima Srbije. Dok kao i većna naših sugrađana mi podržavamo sve mere koje je Vlada preduzela i odlučno sprovodi sa efikasnošću (koje zaslužuje svako naše poštovanje!) moramo dobiti transparentan odgovor na pitanje zašto testiranje nije masovno – kako je, ponavljamo, bilo najavljeno i – obećano. Samoizolacija i društveno distanciranje sami od sebe nisu izbacili Korona virus iz Vuhana i Kine – to je bila nezaustavljiva kombinacija samoizolacije i masovnog, milionskog, testiranja i otkrivanja potencijalnih prenosnika zaraze na vreme! Očekivali smo da će se taj napadački, proaktivni model primeniti i kod nas – rečeno je da testova ima više nego docoljno. Svaka čast na obezbeđivanju privremenih bolnica “za lakše slučajeve” – koje nisu ni iz daleka pune. Plašimo se da se tromim i sporim testiranjem te bolnice uskoro ne pretvore u aktivne bolnice za ozbiljne slučajeve. Još jednom, molimo vas da posvetite ovom pitanju svoju neupitnu istrživačku i analitičku veštinu, pitanje je od kardinalnog interesa za sve nas. Hvala unapred.