Uvežbavanje apokalipse

Teško da vojni pritisak na oružanu silu kakva je Rusija, poput onog koji NATO vrši vojnom vežbom „Branilac Evrope 2020“, ima bilo kakvog smisla, i baš zato vlada mišljenje da je opasnost prevelika i da situacija izmiče kontroli

Severnoatlantska vojna alijansa najavila je održavanje velike vojne vežbe, najveće u poslednjih 25 godina, u kojoj je planirano učešće 37.000 vojnika iz 18 zemalja – 20.000 američkih i 17.000 vojnika evropskih saveznika. Kuriozitet je u tome što je sastavni deo vežbe prebacivanje 20.000 američkih vojnika i 14.000 jedinica vojne tehnike vazdušnim putem iz SAD u Evropu – u Nemačku, a zatim u Poljsku i baltičke zemlje, što bliže granicama Rusije.

AMERIČKE VEŽBE Broj američkih vojnika mogao bi biti i mnogo veći ako im se pridruže i oni već stacionirani u evropskim bazama. Time ove vojne aktivnosti postaju praktično američke, uz minimalno sufliranje evropskih saveznika.
Uostalom, vežbu je osmislila Vlada SAD, u saradnji sa NATO-om, pod nazivom „Branilac Evrope 2020“. Ako je već ovakav brojčani odnos američkih i ostalih NATO vojnika na vežbi, jasno je ko je „branilac“ i kakvu poruku šalje.
Iako su neke druge NATO vežbe otkazane zbog virusa korona, od ove, kojom se direktno provocira Rusija, Amerikanci ne odustaju i verovatno će se održati kako je i planirano, od 20. aprila do 20. maja ove godine.

PROVOCIRANJE RUSIJE Često su kroz istoriju veliki manevri bili uvod u agresiju i ratove, pa je sasvim normalno što Rusija na ovu vežbu gleda kao na tešku provokaciju i pretnju po bezbednost. Koncentracija NATO snaga na ruskim granicama uz ovakve vežbe stvara utisak da ono za šta smo „do juče“ mislili da je nemoguće postaje realna opasnost – neka vrsta vojne agresije na Rusiju.
Stratezi SAD i NATO-a planirali su da se ovim manevrima fingira napad na Rusiju, čime su razbili sve dileme da li su takvi planovi uopšte mogući. Doduše, izmislili su i povod, da je Rusija pre toga povredila granice njihovih saveznika. Izmišljanje povoda nije ništa novo – takve povode izmišljali su svi osvajači, pa i Hitler. Stvar je namerno providna jer NATO ne planira proigravanje odbrambene operacije, nego klasične ofanzive na Rusiju. Bez obzira na drugačije izjave, čelnici NATO-a u stvari žele da sve to izgleda kao velika vojna pretnja Rusiji, i gotovo sigurno je to osnovni cilj vežbe.
Da nema skrivalica i da su vojni pritisci i pretnje namerni, objasnio je ministar odbrane SAD Mark Esper, koji otvoreno kaže da se ovom vežbom Rusiji šalje signal, kako bi se naterala da promeni svoje „loše ponašanje“.
Moskva je brzo odgovorila da NATO ovu vežbu namerno planira u vreme kada Rusija slavi 75. godišnjicu pobede nad fašizmom, i da Vašington danas koristi iste teze koje je koristila nacistička Nemačka kada je zbog neosnovanih optužbi napala SSSR.

STRATEŠKA IZNENAĐENJA Zaključak na kraju manevara, koji će okupljeni komandanti raznih nivoa napisati u svoje radne beležnice, možemo pretpostaviti – da su energičnom i briljantnom ofanzivom potisnuli Ruse i naterali ih u beg, tako da se neće zaustaviti do Moskve. Naravno da bi sve to bilo smešno da nije isuviše opasno.
Nije jasno na koje to komparativne strateške prednosti računaju štabovi NATO-a kada planiraju ofanzivne vojne operacije protiv Rusije.
Ako računaju na neko strateško iznenađenje i iznenadni prodor na teritoriju Rusije, od toga nema ništa, jer su Rusi kroz istoriju doživljavali takva iznenađenja i to se neće ponoviti. Ne samo zbog toga što su veoma oprezni nego i zbog toga što raspolažu jakim obaveštajnim službama i modernim sredstvima za špijunažu.
Ako računaju na neku taktičku superiornost, ona jednostavno ne postoji jer su ruske vojne škole, vojne akademije i vojni instituti veoma respektivni, tako da oficirski i generalski kadar nimalo ne zaostaje za onim iz vodećih država NATO-a. Čak bi se moglo reći da su bolje utrenirani i bolje uvežbani za svaku vrstu sadejstva u odnosu na heterogene sastave NATO-a, koji su združeni iz mnogo država različitog nivoa vojne tradicije. Bilo bi neozbiljno da računaju na superiornost ako upoređuju hrabrost i požrtvovanje NATO vojnika u odnosu na ruske, jer ako je po nečemu poznat ruski vojnik, onda ga upravo to karakteriše kada brani otadžbinu.

UPOREDNA ANALIZA Da li stratezi NATO-a možda računaju na superiornost svog naoružanja i opreme? U takvu zabludu mogu da upadnu samo ako ne prave uporedne analize svakog sredstva iste klase. Ako to rade, onda treba da znaju da nisu u prednosti.
Nije to teško dokazati i dovoljno je uporediti tek nekoliko borbenih sredstava, od najsavremenijih pa do onih malo starijih, iz iste klase, da bi se to jasno videlo.
Pa, idemo redom.
Vazduh. Bilo bi stvarno iluzorno i smešno da neko planira i očekuje da će postići nekakvu nadmoć a kamoli potpunu dominaciju nad ruskim vazdušnim snagama. Rusi tradicionalno proizvode kvalitetne borbene avione, koji spadaju u sam svetski vrh. Takav je, na primer, višenamenski lovac pete generacije, stelt tehnologije i smanjenog radarskog odraza Su-57, koji će biti žestoka konkurencija američkim F-22 „Reptor“ i F-35 (od koga se mnogo očekivalo, ali pokazuje previše nedostataka). I kada već upoređujemo najsavremenije aparate, može se videti da Rusi drže korak i u oblastima za koje se smatralo da uveliko zaostaju, kao što je oblast bespilotnih letelica. Njihova bespilotna letelica za velike daljine „Ohotnik-B“ po svim karakteristikama nadmašuje američku X-47B.
U transportnoj avijaciji Rusi uopšte ne zaostaju, kako u teškim vojnotransportnim avionima, tako ni u lakim. U stanju su da za višestruko kraće vreme prebace veće vojne formacije na velike daljine, što su uvežbali unutar Rusije, dok su Amerikanci pokazali ozbiljne slabosti o tom pitanju tokom Zalivskog rata, pa i danas im treba isuviše mnogo vremena da prebace ljudstvo i tehniku iz SAD u Nemačku za ovu konkretnu vežbu (sami su zaključili da nemaju dovoljno transportnih aviona i pripremaju nove narudžbe).
Svaka uporedna analiza pokazaće i da su ruski borbeni helikopteri bolji od svojih konkurenata u svetu. Tako je, na primer, ruski Mi-28NM po svim parametrima bolji od američkog AN-64E „Apač“.
Kopno. Ako analiziramo mogućnosti zaštite teritorije i jedinica od udara iz vazduha, slobodno možemo reći da su u toj oblasti Rusi nenadmašni. Još uvek je respektivan i sistem S-300 s dometom od 250 kilometara, dok je S-400 s dometom od 400 kilometara baš po svim parametrima bolji od svih u svetu s kojima se uopšte može upoređivati. Šta onda reći za ruski raketni antibalistički sistem S-500, koji je u fazi ispitivanja i dorade, ali već dopunjava sisteme S-400, a za koji se već zna da može dejstvovati i u bližem svemiru. Niko danas ne može više od toga.
Ruski tenk T-90M je po naoružanju i vatrenoj moći, pokretljivosti, kvalitetu oklopa i zaštiti posade u rangu s najboljim tenkovima u svetu, kao što su američki „Abrams“, francuski „Leklerk“, nemački „Leopard-2“ i izraelski „Merkava“. Čak ih prevazilazi po otporu oklopa i optimalnoj potrošnji goriva i jedino mu se može zameriti što je inferiorniji po snazi motora. Novi perspektivni ruski tenk „Armata“ s izvanrednim borbenim karakteristikama kao revolucionarnu stvar ima zaštitnu kapsulu za posadu. Kuriozitet je ruski plan da od njega naprave tenk bez posade, s daljinskim upravljanjem. Ruska borbena vozila po pokretljivosti i zaštiti posade i vojnika ne zaostaju za drugima u svetu. Tako je na primer B-11 („Kurganec-25“) po svim parametrima daleko bolji od američkog M2 „Bredli“. Sredstva samohodne artiljerije su više nego ravnopravna sa sličnima u svetu, dok se za višecevne raketne sisteme zemlja-zemlja može reći da su među najboljima.
Na kakve to, onda, komparativne prednosti računaju NATO stratezi kada nišane Rusiju? Nema prednosti, to je obična zabluda i samoobmanjivanje, posebno ako se uzme u obzir da onaj ko napada mora raspolagati mnogo jačom silom. Nesporno je samo to da NATO ima prednost kod nekakvog sukoba na okeanima, ali to za odbranu Rusije i nije tako važno. Usavršavanjem ruskih hipersoničnih raketa i ta prednost se polako topi. Što se tiče Baltičkog i Crnog mora, ruske flote su dovoljno jake za svakog protivnika. Više nije toliko važna veličina broda nego njegova opremljenost savremenim raketnim sistemima. Tako da nije jasno odakle NATO generali (koji su uglavnom američki) crpe tu svoju samouverenost i prepotentnost u nastupu prema Rusiji, i zašto tu zabludu o svojoj superiornosti, kao zarazu, prenose na svoje male saveznike.
Moguće je u svemu tome videti i druge razloge za izvođenje ovakvih vežbi i manevara. Može to biti jačanje iluzije kod država na istoku EU da im SAD i NATO garantuju potpunu bezbednost i da to treba ceniti, pa i platiti. Moguće je da cilj bude i ekonomsko iznurivanje Rusije i razvlačenje njenog vojnog potencijala, kako bi se potpuno eliminisao uticaj Moskve na Bliskom istoku i u Evropi. Ova vežba je ujedno odlična prilika za elektronsko izviđanje i špijunažu. Moguće je videti čime to Rusija stvarno raspolaže, i proniknuti u neke taktičke i operativne tajne u vezi s načinom upotrebe krupnih ruskih formacija. Možda Amerikanci stvarno planiraju povlačenje svojih snaga iz Evrope pa zato sada uvežbavaju hitno prebacivanje velikih formacija. Međutim, sve te koristi su tako sitne i minorne u odnosu na opasnosti koje SAD i NATO nepotrebno proizvode ovakvim vojnim provokacijama i pretnjama na koje Rusija, htela – ne htela, mora odgovoriti. A prst više nije samo na obaraču nego na nuklearnom okidaču.