Duboki osećaj za svetost i svetinju koji je svoj odgovarajući izraz dobio u zadivljujućim litijama izgrađen je viševekovnim čuvanjem i negovanjem svetosavskog zaveta

 Razgovarala NATAŠA JOVANOVIĆ Fotografije IVAN DOBRIČIĆ

Duboki osećaj za svetost i svetinju koji je svoj odgovarajući izraz dobio u zadivljujućim litijama izgrađen je viševekovnim čuvanjem i negovanjem svetosavskog zaveta. Ove godine slavimo 800-godišnjicu od osnivanja svetosavskih eparhija koje deluju na području današnje Crne Gore – Zetske, Humske i Budimljanske. Mileševska, kojoj u Crnoj Gori pripada Pljevlja, nastala je iz Humske s delom stare Dabarske, takođe svetosavske eparhije. Podsećamo se na osmovekovno jevanđelsko delovanje, stvaranje, stradanje i krstonosni hod Srpske pravoslavne crkve kroz dosadašnju istoriju, i vidimo da smo i dalje na živonosnom svetosavskom, tj. jevanđelskom putu. Krize koje smo nadživeli, među njima i komunističku, s njenim zlokobnim pojavama bogoborstva i bratoubilaštva, nisu iskorenile svetosavlje nigde u srpskom rodu. I pored toga što je komunističko bogoborstvo bilo najintenzivnije u Crnoj Gori, gde je iznova uzelo maha, ovde je skoro očigledno da naš verni narod i sada predvodi Sveti Sava sa Svetim Vasilijem, Svetim Petrom i Njegošem, kaže u razgovoru za „Pečat“ Njegovo preosveštenstvo episkop budimljansko-nikšićki Joanikije. [restrict]

Čini se da je svetosavski pogled na svet integrišući, onaj koji bi mogao da objedini i Srbe i Crnogorce?

Svetog Savu Crkva proslavlja kao ravnoapostolnog i vaseljenskog svetitelja koji nas je oduhovio i uključio s punim dostojanstvom u zajednicu ostalih civilizovanih naroda i u nadnacionalnu zajednicu jedne svete, saborne i apostolske Crkve. Njegovim stopama su išli svi naši veliki preci, svaki u svom vremenu i u različitim okolnostima, trudeći se da nas objedine, prosvete i osvete, i da nam obezbede lepo i sigurno mesto među ostalim narodima Evrope i sveta. Kada idemo za Hristom, svetim apostolima i Svetim Savom, Njegošem i vladikom Nikolajem, Teslom i Pupinom, mi se nećemo, i pored svih postojećih razlika, deliti i zavađati, nego objedinjavati, udruživati naše Bogom dane darove, međusobno se snažiti i dopunjavati nedostatke jedni drugima. U tim razmerama razmišljamo o integrišućem svetosavlju koje nas prožima i nadahnjuje.

Da li su litije na kojima se pevaju kosovske pesme pokazale ne samo da je u Crnoj Gori živo svetosavlje već da je ona i dalje zemlja u kojoj se, rečima Andrića, „svak rađa s impulsom kosovske krvi“?

U Crnoj Gori se vekovima pevalo o Kosovu a Sveti Sava je u svakom domu i svenarodno slavljen. Od osnivanja prvih škola sredinom 19. veka pa sve do 1947. slavljen je i kao školska slava. Molitvene litije sabrale su nas oko naših svetinja gde smo se vidljivo potvrdili kao Crkva. Crkva sabira, čuva i unapređuje sve vrednosti koje je narod kroz vekove iznedrio, a među njima i kosovsku pesmu koju možemo poistovetiti s „impulsom Kosovske krvi“. Kroz ove događaje pokazalo se da Crna Gora još uvek sledi Njegoša, Savinog duhovnog naslednika i nosioca kosovske misli, više nego bilo kog privremenog vladara.

Koliko probuđena Crna Gora može da utiče na buđenje srpstva, koliko je zaštita od tiranskog režima skopčana s odbranom Kosova?

Ovaj udar na svetinje donošenjem diskriminatorskog zakona dotakao je očni živac svih pravoslavnih u Crnoj Gori. To je udar na veru, na čast i obraz svih koji su vezani za svetinje bez obzira na njihova politička opredeljenja ili nacionalna izjašnjavanja. Pokazalo se da su Srbi i Crnogorci u Crnoj Gori i šire ne samo ista vera nego i isti narod, i da su ovog puta složno ustali da brane i veru i narodno jedinstvo. Crna Gora je u okviru ostalih srpskih zemalja bila uvek poštovana i voljena, najviše zbog svetinja i svetih, pa nije čudo što su oni koji ovamo brane svetinje dobili podršku od braće iste vere i narodnosti iz celog srpstva. U širem kontekstu, mi smo dobili dragocenu podršku i od svih kanonskih pravoslavnih crkava i mnogih ljudi dobre volje koji pripadaju drugim verama. Ako je naša muka, a jeste, izazvala ovo najšire jednomislije, onda smo blagodarni Bogu na Njegovoj milosti koja nam daje snage da istrajemo u pravednoj borbi za slobodu vere i odbranu svetinja od preknjižavanja i skrnavljenja. Što se tiče Kosova, napomenuću da je naša vlast donošenjem ovog anticivilizacijskog zakona, koji je cinično nazvala Zakon o slobodi veroispovesti, htela da napravi veliku uslugu Tačiju i Haradinaju koji su u Prištini spremali slično zakonsko rešenje da jednim paragrafom prepišu sve srpske svetinje naše patrijaršije, odnosno Raško-prizrenske eparhije na tzv. Republiku Kosovo.

Kako na simboličkoj ravni tumačiti susret deteta koje šeta u litijama sa ocem policajcem koji obezbeđuje litije? Snimak se nedavno pojavio na društvenim mrežama.

Ne znam koji je to konkretno slučaj od mnogih sličnih. Nisam čuo da su danas negde u Crnoj Gori deca i omladina na strani režima koji je doneo opskurni zakon protiv Crkve, a da su njihovi roditelji na litijama. Deca i omladina su na litijama skoro bez izuzetka, a pojedini roditelji, svakako manjina, na strani režima i to najčešće radi gole egzistencije. Većina roditelja je ipak sa svojom decom na litijama. Jasno je, dakle, da je ova vlast odavno idejno propala i da u tom pogledu već pripada prošlosti. Došlo je vreme kada više ne može proći priča da je opravdana borba vernika ili bilo koga drugog za svoja legitimna prava – borba protiv države. Mladi su, danas kao i mnogo puta ranije, krenuli da se bore za bolju budućnost od ove sumorne sadašnjosti i za bolju Crnu Goru.

Neki će preći u crvene Hrvate

Da li postoji bojazan od građanskog rata?

Kada su bili prošli izbori, govorilo se da Đukanović neće bez krvi predati vlast pa čak i da izgubi na izborima. To su govorili i njegovi i mnogi od onih koji su protiv njega, svesno ili nesvesno sejući strah oko sebe i demotivišući ljude da se slobodno izjasne. U ovoj situaciji kada se dogodio narod koji je s molitvom i ikonama izašao na ulicu, ulažući mirni hrišćanski otpor nepravdi, incidenti mogu doći samo od strane vlasti koja ih može izazvati ili podmetnuti na različite načine.

Šta je za SPC preduslov da bi se prihvatili razgovori sa crnogorskim vlastima?

Zakon protiv Crkve i protiv slobode vere (po sadržini ne zaslužuje da se drugačije zove) donesen je krajem prošle godine sa zlom voljom. U njemu su neprihvatljive mnoge odredbe, dok su neke u redu i u skladu s opšteprihvaćenim standardima. Može se govoriti i o tome da se iz osnove izmene ili potpuno uklone neprihvatljive odredbe, ali je najbolje staviti taj zakon van snage da se ukloni i zlo koje je izazvao i zla volja s kojom je spreman i izglasan, pa da se pristupi iskrenom, otvorenom i institucionalnom dijalogu da bi se pitanje verskih prava i sloboda u Crnoj Gori rešilo na najbolji način.

Kako se dogodilo da u jednom trenutku Sinod angažuje advokate koji bi ovo pitanje pokrenuli pred Ustavnim sudom Crne Gore i Sudom za ljudska prava u Strazburu, a bez dogovora sa eparhijama u Crnoj Gori?

To pitanje smo vrlo lepo rešili na poslednjoj proširenoj sednici Svetog Arhijerejskog Sinoda.

Da li se od Ustavnog suda države u kojoj je sve vlasništvo jedne familije može očekivati pravda?

S mnogih važnih zapadnih adresa upućene su kritike crnogorskim vlastima, prevashodno predsedniku Đukanoviću da je zarobio državu i da je sudove pretvorio u organe zaštite svoje vlasti, ali i drugih moćnih pojedinaca i kriminalnih grupa, iako sudovi treba da štite pravni poredak i na taj način doprinesu ozbiljnosti državnih institucija. I pored toga mi ćemo, poštujući državu i njene sudove, nastaviti pravnu borbu. Podnećemo inicijativu Ustavnom sudu protiv rečenog zakona koji je sramota za Crnu Goru. Kako god rešenje tog suda bilo, mi ćemo nastaviti da se borimo pravnim i svim drugim dozvoljenim sredstvima sve dok se pitanje verskih prava i sloboda ne reši kako valja.

Koliko je montenegrinski identitet, čije formiranje počinje 1945. a zamah dobija sticanjem nezavisnosti, rasprostranjen? Da li postoji opasnost da deo naroda postane ono što su danas Hrvati u Zapadnoj Hercegovini?

Davno je osmišljen projekat da se Crnogorci pretvore u crvene Hrvate. Dok su Crnogorci bili Srbi, a Crna Gora se samoodređivala kao srpska država (kralj Nikola ju je 1910. nazvao srpskom kraljevinom!) priča o crvenim Hrvatima je služila za podsmeh. Pa i kasnije, sve dok se nisu pojavile grupice Crnogoraca koji su antisrbi i koji su počeli da projektuju svoju budućnost na mržnji protiv srpstva i pravoslavlja. Može se pretpostaviti da će u dogledno vreme pojedini Crnogorci, koji su već postali latinični montenegrini, za sada antisrbi, a sutra i anticrnogorci, lagano preći u crvene Hrvate Ante Starčevića i Sekule Drljevića.

Da li može pasti tiranski zakon a da ne padne tiranska vlast?

Nama sveštenim licima priliči da se borimo za slobodu vere i što bolji poredak u državi, a ne da se bavimo stranačkom politikom. Prema tome, borićemo se do kraja protiv tiranskog zakona, a ostalo ćemo prepustiti Bogu i narodu.

Da li opstanak na vlasti Mila Đukanovića zavisi od toga koliko će uspešno praviti podele u tzv. crnogorskom građanskom društvu?

On je najviše, s obzirom na to da ima i najveću vlast, doprineo da se prodube veštačke podele među braćom, rođacima, i kumovima u maloj Crnoj Gori. Litije su prevazišle te podele i dobrim delom ublažile bratske rane. Ljudi su se uželeli sloge i bratskog zagrljaja. Većini više nije stalo da šire bratsku omrazu radi nečijeg opstanka na vlasti. Litije su pokazale da ljudi hoće na dobru, pravdi, ravnopravnosti i bratskoj slozi da grade budućnost svoje dece i svoje države Crne Gore. I pored toga vlast će, radi što dužeg svog opstanka, sejati razdor, ali su njene manipulacije s izmišljenim neprijateljima države i s izmišljenim velikosrpskim nacionalizmom sve providnije.

Da li bi Milo sve ovo uradio bez podrške spolja? Koliko je u biti cele ove priče ideja koju je nedavno izrekao jedan NATO general – borba protiv pravoslavlja?

Izjava NATO generala nije se pretvorila u zvaničan stav nijedne zapadne zemlje. S tih strana ne vidimo nikakvu oficijelnu podršku Đukanoviću da ugrožava slobodu većinske vere u Crnoj Gori. U bilo kom slučaju, bilo te podrške ili ne, mi smo odlučni da istrajno čuvamo dostojanstvo naše vere i da se do kraja borimo za prava svoje crkve.

Koja je veza između događaja u Crnoj Gori i Ukrajini?

Postoje izvesne sličnosti, tako da se može naširoko govoriti o ukrajinizaciji Crne Gore. Međutim, u pravoslavnom biću Crne Gore nema toliko dubokih pukotina kao u Ukrajini iako je naša vlast htela da ih proizvede. Ipak nije uspela da do kraja podeli ovaj narod. Nažalost, u Ukrajini su tamošnje vlasti na verskim i nacionalnim tenzijama prouzrokovale krvoproliće među Ukrajincima. Ne daj Bože da se nešto slično dogodi i u Crnoj Gori ni po koju cenu, a najmanje zbog bilo čijeg pojedinačnog interesa.

Srpska crkva je u prošlosti, u uslovima okupacije i kada nije bilo države, preuzimala na sebe funkcije koje je u miru obavljala srpska država. U Crnoj Gori se pokazalo da srpske crkve i organizacije nisu kadre da okupe toliko ljudi. Da li Srpska crkva može da bude faktor koji bi koordinirao rad srpskih organizacija? Da li Crkva opet može kao nekad da preuzme ulogu nacionalnog kormilara?

Crkva nosi krst svoga naroda, deli s njim i zlo i dobro, neguje sve proverene vrednosti, među njima rodoljublje i patriotizam, ali se ne poistovećuje ni sa čim što je od ovoga sveta nego samo s Hristom i s Njegovim večnim Carstvom. Mislimo da je i za Crkvu i za državu najbolje da se svaka drži svojih nadležnosti, po jevanđelju Bogu Božije a caru carevo, ali da se međusobno uvažavaju i sarađuju. Crkva je iz ljubavi prema narodu kada bi on ostajao bez države privremeno preuzimala ulogu države, znači samo u vanrednim okolnostima i privremeno. Ta vremena su, nadamo se, prošla. Uvažavajući sve i pomažući sve one koji o dobru rade, najvažnije je da Crkva bude i ostane duhovni kormilar. Tako će najviše učiniti za svoj narod. 

[/restrict]