Zečevizija – Negativan junak našeg doba

Južni vetar je protivteža i protivstav ne samo sklerotičnom RTS-u nego i u dobroj meri ispražnjenom, politički korektnom i deplasiranom konceptu autorskog filma koji zagovara Festival autorskog filma

Evo serije! Sve što smo do sada pisali o domaćem igranom programu stoji tek u kontekstu pojave televizijske serije Južni vetar kao alternative praznoj i nemuštoj šemi Javnog servisa Srbije. Doduše, serija je derivat istoimenog bioskopskog filma i  nastala je gotovo sasvim izvan produkcionih okvira državne televizije, što je i dodatna vrednost, jer se čini da je sve lični uspeh mladog reditelja i producenta Miloša Avramovića. Autorski u smislu odrednica Bazena i Endrua Serisa, Južni vetar je autorskiji od cele domaće produkcije sa Festivala autorskog filma jer otkriva zreo i sasvim izgrađen rukopis mladog sineasta kadrog da pomera kreativne granice, produkciju uglavnom nezavisnu od umreženih grebatora oko Filmskog centra Srbije i samostalan plan eksploatacije projekta, što su sve odličja politike autora u negdašnjem smislu. Južni vetar je, dakle, protivteža i protivstav ne samo sklerotičnom RTS-u nego i u dobroj meri ispražnjenom, politički korektnom i deplasiranom konceptu autorskog filma koji zagovara pomenuti festival. Nešto u priličnoj meri novo i podsticajno, što će izgleda prodrmati naš tamni vilajet ne samo u filmskom nego i u drugom smislu. vo serije! Sve što smo do sada pisali o domaćem igranom programu stoji tek u kontekstu pojave televizijske serije Južni vetar kao alternative praznoj i nemuštoj šemi Javnog servisa Srbije. Doduše, serija je derivat istoimenog bioskopskog filma i  nastala je gotovo sasvim izvan produkcionih okvira državne televizije, što je i dodatna vrednost, jer se čini da je sve lični uspeh mladog reditelja i producenta Miloša Avramovića. Autorski u smislu odrednica Bazena i Endrua Serisa, Južni vetar je autorskiji od cele domaće produkcije sa Festivala autorskog filma jer otkriva zreo i sasvim izgrađen rukopis mladog sineasta kadrog da pomera kreativne granice, produkciju uglavnom nezavisnu od umreženih grebatora oko Filmskog centra Srbije i samostalan plan eksploatacije projekta, što su sve odličja politike autora u negdašnjem smislu. Južni vetar je, dakle, protivteža i protivstav ne samo sklerotičnom RTS-u nego i u dobroj meri ispražnjenom, politički korektnom i deplasiranom konceptu autorskog filma koji zagovara pomenuti festival. Nešto u priličnoj meri novo i podsticajno, što će izgleda prodrmati naš tamni vilajet ne samo u filmskom nego i u drugom smislu. Južni vetar je film o obračunu nekoliko kriminalnih hobotnica, od kojih je najjača ona koja stoji u vezi sa aktuelnom vlašću i njenom policijom. Ovo se obično naziva organizovanim kriminalom i nikada nije bilo tema domaćeg filma već i zbog toga što je država u Srbiji najveći (zapravo, jedini) filmski producent, koga nije uputno javno prozivati za reket u svetskom lancu droge. Hrabrost da ovo javno kaže i pokaže zavidno je etičko oružje Miloša Avramovića. Čudimo se ovoj građanskoj kuraži mladog autora i sa velikim zadovoljstvom je konstatujemo. Jednim naoko komercijalnim poduhvatom, u svemu podređenom holivudskim šemama mladi autor je otkrio da film još nije prestao da bude moralni čin. Sve to potiče iz ontologije pokretnih slika: nema dobrog filma bez čestitosti, nema estetike bez etike; tek sa katarzom delo postaje celovito. Nema velikih emocija i masovnog uspeha bez iskrenog stava protiv sila zla. Bikovićev Petar Maraš je zaista junak našeg doba (i to je ono što ga odvaja od cinične i jeftine ironije Siniše Pavića koja sasvim dobro pristaje starom fundusu RTS-a): direktni je produkt epohe u kojoj živimo, znak satkan od obeležja našeg naopakog, do srži pokvarenog vremena. Junak Južnog vetra nije promisao Božja, ali je odmetnik od anđela uništenja, neka vrsta crnog pravednika (kao Šekspirov Gloster koji ne ubija nikoga koji to nije zaslužio), dakle negativnog junaka, čija je sudba tragična. U studiji pod ovim naslovom neuporedivi Nikola Milošević opisao je i analizirao negativnog junaka u književnosti, Saša Petrović u filmu, a evo sada Avramović na profanom tržištu akcione televizijske serije, što ne umanjuje njegov značaj. Specifičnost je u tome što je Maraš  sasvim hajdegerovski bačen u postojanje; on nije izabrao svoju nesreću, on beži, ubija jer mora,  na kraju i da bi se iskupio, ali to čini uverljivo i vezuje sve simpatije gledaoca, upravo kao Miloševićev idealtip, u kome igraju senke Šekspira, Dostojevskog i Foknera. Miloš Biković je imao sreće da u važnom trenutku svoje karijere dobije ovakav – može se slobodno reći – filozofski pretekst te dovoljno vremena za savesnu izgradnju lika koji postaje znamenje našeg vremena. I popularanost filma učinila je svoje, ali sledi još jedno iskušenje: od 16. februara dogodiće se još deset sasvim novih epizoda, koje nisu ušle u film i koje treba da razviju neke nove linije, posle čega ćemo o tome na vreme izvestiti. Za početak, serija se prati kao prvorazredna akciona drama. Nema sumnje da je svu Bikovićevu fiziku i metafiziku publika već gromoglasno pozdravila i da se pred našim očima zaista rodila nova zvezda.