„Zakon“ protiv zakonitosti

Piše Dr Goran Đorđević

U čemu se sastoji protivpravnost Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori

Donošenje „Zakona o slobodi vjeroispovjesti ili uvjerenja o pravnom položaju vjerskih zajednica“ sa pravom je izazvalo značajne turbulencije u podeljenom crnogorskom društvu. Klasična filozofija prava jasno uči da svaki zakon, kao izvor prava, svoj legitimitet ne crpi iz pukog izglasavanja u parlamentu. Ne, svoju svrsishodnost, svoj cilj i svoju dugovečnost jedan zakon zasniva na rešenjima kojima se regulišu odnosi u jednom organizovanom društvu. Navedeno jasno ukazuje da svaki zakon sam po sebi predstavlja emanaciju javnog interesa, ili opšteg interesa pojedinaca i kolektiva čije odnose, prava i očekivanja treba da uredi za budući period na osnovu iskustava koja preovlađuju u zajednici na koju se odnosi. Tek na tom nivou dolazi do izražaja ekvivalent između prava i pravde. U tom smislu, odnos između zakona kao norme i svrhe zasniva se na apsolutnoj jednakosti. Na tome se temelji svaka državotvorna politika.

[restrict]

POLITIČKA POZADINA Očigledna je politička pozadina ovog zakona. Politički aspekt zakona ogleda se u potrebi da se pristupi promeni većinskog identiteta Crne Gore, na bazi akta političke volje. Zato je ovaj zakon u funkciji izgradnje novog identiteta, koji suštinski predstavlja proces prevrednovanja vrednosti. To su javno proklamovali donosioci zakona. A procesi su davno prepoznati.
Predmetni zakon je potpunom sukobu sa pravnim poretkom Crne Gore. Pod pravnim poretkom Crne Gore podrazumevaju se kako Ustav Republike Crne Gore, zakonski propisi, tako i međunarodno pravo i međunarodni ugovori koji se shodno članu 9 Ustava CG smatraju unutrašnjim pravnim poretkom. Ilustrativna je protivnost sa Ustavom CG, sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Univerzalnom deklaracijom o pravima čoveka, Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima, kao i sa postojećom sudskom praksom suda za ljudska prava. Ne treba zanemariti ni jurisprudenciju Ustavnog suda Crne Gore, koji je u više slučajeva jasno iznedrio stavove koji su suprotni rešenjima iz zakona. Navedeni zakon protivan je većem broju unutrašnjih pravnih akata koji imaju status izvora prava (Zakon o državnoj svojini, Zakon o svojinsko-pravnim odnosima, Zakon o zaštiti kulturnih dobara, Zakon o zabrani diskriminacije, Porodični zakon Crne Gore, Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji). Uostalom, ovakva zakonska rešenja ne mogu se pronaći niti u jednom istovrsnom zakonu država Evropske unije.

IMOVINSKA PRAVA Naime, lišavanje prava na imovinu verskih zajednica, bez opravdanog javnog interesa, onemogućava ostvarivanje osnovnih prava koja su zajemčena svim međunarodnopravnim aktima, kao i pravnim aktima Republike Crne Gore. Posmatrano samo kroz prizmu zahvatanja države u imovinska prava verskih zajednica, zakon je protivpravan.
Naime, član 1 dodatnog Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda je nedvosmislen: „Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.“
Napred navedeno opšte mesto međunarodnog prava podrazumeva da svako mešanje države podrazumeva određena ograničenja. Ova ograničenja određena su kroz standarde koje je uspostavio u većem broju predmeta Međunarodni sud za ljudska prava. Sud zahteva ispunjenje nekoliko kriterijuma koje mora dokazati država kako bi se zahvatanje (mešanje) države smatralo dozvoljenim. To su: zakonitost, javni interes, opšta načela međunarodnog prava, regulisanje korišćenja imovine u skladu sa opštim interesom, princip legitimnog cilja, princip pravične ravnoteže odnosno srazmernosti, kao i princip dokazivanja opravdanosti i neophodnosti državnog mešanja.

JAVNI INTERES Kada je reč o javnom interesu, država Crna Gora nije se ni potrudila da dokaže javni interes koji bi opravdao preuzimanje imovine verskih zajednica. Jedina naznaka javnog interesa (više na nivou opravdanja) može se pronaći u Izveštaju sa javne rasprave o nacrtu zakona, u delu u kome predlagači, obrazlažući odbijanje pojedinih kritika na račun zakona (tačka 5), navode da se „radi o uvođenju prava reda u imovinske podatke vjerskih zajednica i utvrđivanje što predstavlja, a što ne predstavlja državnu svojinu. Ovim odredbama se ne oduzima imovina niti jednoj vjerskoj zajednici, već naprotiv štiti se pravo svojine svim vjerskim zajednicama“.
Na sasvim drugoj strani su zaključci Međunarodnog suda koji su utvrđeni u predmetima Manastiri protiv Grčke, kao i u predmetu Grčki kralj protiv Grčke. U predmetu Supreme Holy Council of the Muslim Community v. Bulgaria, istaknuto je: „Član 9 obuhvata uverenje da će jednoj takvoj zajednici biti omogućeno da mirno funkcioniše, bez proizvoljne državne intervencije.“ Identični stavovi, koji restriktivno tumače javni interes države u postupku mešanja u imovinske odnose verskih zajednica, ponovljeni su u predmetima Handyside v. The United Kingdom, Metropolitan Church of Bessaraabio v. Moldova, Kokkinakis v. Greece.
Na osnovu ove sudske prakse jasno je da je uspostavljen standard dokazivanja po kome država mora da pruži jasne i prihvatljive dokaze da se mešanje države u imovinska prava verskih zajednica opravdava postojanjem i dokazivanjem „akutne neophodnosti“.
Sva određenja prava na slobodu veroispovesti ukazuju da se pravo na slobodu veroispovesti, u korelaciji sa drugim sličnim garantovanim pravima, odvija u jednom realnom prostoru. Oduzimanjem prava raspolaganja, i preinačenjem prava svojine u pravo korišćenja, svakako je pravo na slobodu veroispovesti umanjeno. I to kako sa aspekta stečenih prava, tako i na ostvarivanje prava na slobodu veroispovesti u budućnosti. Na istom tragu je i pravo na svojinu, kao pravo apsolutnog karaktera, koje kao takvo predstavlja ustavno načelo, a ustavna načela, kao što je poznato, stoje uzvodno ne samo od zakona već i od ustavnog teksta.

DISKRIMINATORSKI AKT Zakon, kroz činjenicu da je pojedinim verskim zajednicama pravo svojine zaštićeno ugovorom, pravo na svojinu pretvara u relativno subjektivno pravo. Zakon predstavlja diskriminatorski akt u delu u kome se ne dira u svojinska prava verskih zajednica sa kojima je zaključen ugovor (Vlada Crne Gore je tokom 2012. sa Katoličkom crkvom, Islamskom zajednicom i Jevrejskom zajednicom zaključila ugovore kojima je garantovano pravo svojine ovim verskim zajednicama), u odnosu na verske zajednice sa kojima ugovor nije zaključen. Na ovaj način favorizuju se pojedine verske zajednice u odnosu na druge. Takođe, zakon je diskriminatorski i u delu prava verskih zajednica koje imaju sedište van Crne Gore.
Sam zakon, posebno u delu „istorijskog bavljenja“, sadrži pretpostavku hipotetičkog suda iz kojeg proizvodi imperativnu – deklaratornu normu. Upravo iz razloga pseudoistorijskog pristupa, parlament Crne Gore usvojio je rešenje kojim je teret dokazivanja prebačen na one kojima se prava umanjuju. Ovakvo postupanje Međunarodni sud za ljudska prava odavno je odredio kao diskriminaciju.
Na ovaj način zakon nije u funkciji pravnog poretka već se pretvorio u svoju suprotnost. Podsećam na staru istinu da su država i zakon zajednički tragači za svrhom jednog društva.
Na jednom višem nivou, ovaj zakon pokazuje da, ma koliko je norma po definiciji autonoman izvor prava, to samo po sebi nije dovoljno za punoću odnosno zakonitost jednog heteronomnog pravnog propisa, posebno ne propisa koji predstavlja državnu intervenciju u jednu tako osetljivu oblast kao što je pravo na nesmetano uživanje svojine, posmatrano kroz prizmu slobode veroispovesti. A zakon koji se zasniva samo na volji zakonodavca je „poput kuće čije grede leže na ramenima svojih ukućana“. Pravna norma se ne sme i ne može zadovoljiti time da se jednostavno zahteva određena stvar u ime države. Na taj način, a ovaj zakon o tome svedoči, država se pretvara u roba sopstvene kazuistike.
Zbog svih nedostataka, ovaj zakon ne predstavlja svetionik koji uređivanjem odnosa izgrađuje i osvetljava put već predstavlja mrežu u kojoj se prošlost i budućnost sukobljavaju sa sadašnjošću.

PRAVNA SREDSTVA Ocenjujući ovaj zakon, a u cilju borbe protiv zakona, mora se ukazati da brojna pravna sredstva stoje na raspolaganju. I to pojedincima, SPC, kao i Republici Srbiji. U tom smislu, tek deo sredstava koji stoje na raspolaganju Republici Srbiji jesu mogućnost obraćanja Evropskom sudu za ljudska prava, obraćanje Komitetu za ljudska prava UN, obraćanje Evropskoj komisiji za ljudska prava, obraćanje Savetu za stabilizaciju i pridruživanje, obraćanje Parlamentarnom Odboru za stabilizaciju i pridruživanje – POSP, obraćanje Zajedničkom konsultativnom Odboru između Crne Gore i Evropskog ekonomskog i socijalnog komiteta – EESC, obraćanje Zajedničkom odboru između Crne Gore i Republike Srbije za primenu Sporazuma o saradnji između Vlade Crne Gore i Vlade Republike Srbije u kontekstu pristupanja Evropskoj uniji.
Na kraju, jasno je da je narod Srbije i Crne Gore prepoznao da se kroz ovaj zakon odvijaju geopolitički procesi. I reagovao je instinktivno. Narod je osetio potrebu da zaštiti integrativnu ideju. A mi, van SPC i Kosova i Metohije, drugih integrativnih ideja već dugo nemamo. A zajednica koja izgubi integrativnu ideju brzo se raspada. Ostaju samo cinizam, strah, nihilizam i malograđanština. Borba protiv ovog zakona ne samo da predstavlja borbu protiv neprava i samovolje, borba protiv ovog zakona predstavlja povratak velikim temama, jedan toliko potreban povratak u istoriju. Predugo smo iz realne istorije bežali u tuđinske mitove. Zato ovu borbu ne treba propustiti. Sledeće borbe možda neće biti.

[/restrict]