Slovo o nežnosti

Tokom resitala O svetlosti, o nežnosti publika je mogla da se opusti i uživa u slušljivim kompozicijama, što bi za većinu savremene muzike kod nas bio pežorativan pridev. Zamislite, savremena muzika, a može da se sluša!

Posle uspešne turneje po gradovima Srbije, pijanistkinja Nada Kolundžija priredila je još jedan poseban resital dela savremene srpske muzike u Svečanoj sali Skupštine grada 13. decembra. Pod naslovom O svetlosti, o nežnosti, program je koncipiran kao posveta poeziji Dušana Vukajlovića, ali i posveta umetnici koja je izabrala da svojim pijanističkim umećem istražuje i predstavlja na najbolji način savremenu muziku. Malo je onih koji su se usudili na takav hrabar izbor, a još manje onih koji su na tom polju postigli uspeh, poštenim sviranjem a ne performansima i pseudoizvođenjima. Kod Nade Kolundžije uvek je vrhunski pijanizam u samom centru, o čemu svedoče mnogobrojne nagrade i priznanja kod nas i u svetu.
Omen est nomen, kažu stari Latini, pa je ove večeri publika mogla da se opusti i uživa u slušljivim kompozicijama, što bi za većinu savremene muzike kod nas bio pežorativan pridev. Zamislite, savremena muzika, a može da se sluša! Dela su nastala uglavnom ove godine, a neki od kompozitora žive i uspešno deluju u inostranstvu. Naš proslavljeni gitarista Dušan Bogdanović predstavio se sa dve uspavanke (2019), minimalističke i nepretenciozne, koje treba da šalju bebe i umorne penzionere u svet snova. Irena Popović u kompoziciji O večnom talasu koji nikada nije udario o pramac broda i liniju horizonta, posvećenoj pijanistkinji, i Sećaš li se (obe iz 2019) diskretno se približava romantičarskim harmonijama, s blagim prizvukom primenjene muzike u kojoj je suverena. U Anastasimi (2018) pisanoj po uzoru na melodiju srpskog uskršnjeg tropara Aleksandar Damnjanović koristi ruski i grčko/srpski način pojanja, vertikalni i linearni, s moćnim razvijanjem materijala u zvučnom krešendu prema sredini i smirivanjem prema kraju. Klavir kao orkestar u Nadinim rukama zvučao je i duhovno uzdržano i moćno, nikada ne zloupotrebljavajući moguću snagu klavirskog zvuka. Ukratko, pijanista zna da koristi svoj instrument.
Ivan Elezović je komponovao duhoviti skeč Jedan i po (2019) za klavir i klavir igračku, koji čini poseban začin u muzičkom kosmosu Nade Kolundžije, izazivajući uvek oduševljenje publike. Minimalista Miloš Raičković u Duetu bez tebe (2011 – aranžirala za klavir 2019. N. K.) citira Šubertovu muziku u kombinaciji s japanskom tradicionalnom pesmom, što zvuči romantično i dozvoljava pijanisti da prikaže svoju muzikalnost. Još jedan minimalista, Miroslav Miša Savić koristi muziku iz prošlosti, čembalski Fandango Antonija Solera, da bi se u kompoziciji O svetlosti, o nežnosti, o mraku, fandango za Dušana (to je i naslov koncerta) za klavir i virtuelnu traku poigrao zvukom i zvučnim efektima. Kompozicija je nastala na inicijativu pijanistkinje, a Padre Soler ne bi bio nezadovoljan kako je njegova muzika korišćena, jer je i sam barok u svojoj srži zapravo minimalistički konceptualan. O čemu bi trebalo razmisliti.
Zoran Hristić je 2018. posvetio Nadi delo Intima, u kome kao da rekapitulira i pomalo objašnjava, a sve to u savršenom skladu sa svojim muzičkim kredom. Dirljivo deluje, kao poslednji pozdrav s one strane. Vuk Kulenović je Virdžinal napisao 1982. koristeći minimalistički postupak u predugom i ponavljajućem predlošku. Resital koji je svoj vrhunac imao u sredini (da poživi minimalistički pokret!) diskretno se odjavio delom Isidore Stepančić nerazumljivog naslova predeli, klavijature:unutrašnjost (baš tako, malim slovima, i na engleskom) za klavir i traku. Fade out je bio savršen, jer je jedna traka nestala. Lost in action. Posle izvanredne nežne večeri pijanistkinja se odužila oduševljenoj publici kratkim citatom od nekoliko taktova Fandanga Padre Solera.