Lažna ogledala društva i gašenje liberalnog totalitarizma

Novi svetski dezinformativni poredak (2. deo)

Ne mogu zapadni mediji danas da traže izbacivanje dezinformacija iz globalnog mnjenja. Njihova priroda i uloga koju igraju u svojim društvima im to ne bi dozvolile, čak i ako im je namera iskrena

Kad u ovom dobu Bi-Bi-Si pokrene inicijativu za sprečavanje širenja dezinformacija, kolokvijalno nazvanih „lažnim vestima“ (fake news), a pridruže se Fajnenšel tajms, Volstrit džornal, agencije Rojters i AFP, Si-Bi-Es i Radio Kanada, listu Hindu to liči na onu basnu o žabi i škorpiji. Kad škorpija zamoli žabu da je prenese preko potoka, a ona joj kaže da ne može jer bi je „crna udovica“ ubila. Pa, kako mogu? Nastradala bih i ja! Kad posle te logične primedbe žaba pristane, i sa ubilačkim tovarom dođe na pola potoka, škorpija prizna: Šta da radim, moja priroda je jača od korisnosti za mene i tvoje naivne dobre volje.

(NE)AUTENTIČNO NOVINARSTVO Ne mogu zapadni mediji danas da traže izbacivanje dezinformacija iz globalnog mnjenja. Njihova priroda i uloga koju igraju u svojim društvima im to ne bi dozvolile, čak i ako im je namera iskrena.
Šta god da danas objavi Špigl – verovatno najbolji njuz-magazin na svetu – vi to morate gledati s dužnim nepoverenjem. Klas Relocijus je ime donedavno Špiglovog reportera br. 1 koji se reportažama, koje su mešavina njegovih laži, u nemačkom javnom mnjenju prihvatljivih legendi i niza falsifikata vinuo na sam vrh novinarstva na Zapadu – za pet godina pokupio je oko 40 nemačkih, evropskih i svetskih nagrada za „autentično novinarstvo“. Kad je otkriven – ako se to uopšte tako može reći, jer „Špigl“ ima veliki dokumentacioni tim u kome su i desetine doktora nauka za proveru činjenica koje magazin objavljuje – otišao je, ali posle nekoliko meseci javnog zgražavanja nemačka producentska kuća Ufa iz Potsdama je već otkupila filmska prava na priču o tom modernom Minhauzenu. Lepo rečeno, Minhauzenu. Minhauzen jeste lažov, ali ne nepoželjan u društvu. Naprotiv.
Takvi likovi, naravno, nisu slučajnost u savremenim medijima. Bilo ih je i u Njujork tajmsu. Njihove laži su čak i potrebne tom društvu. One podmazuju sistem koji je zaribao. Ne bi Relocijusu, na primer, prošla nijedna laž u kojoj bi pisao o Srbima kao „dobrim momcima“, a koja bi izlazila iz poželjnih i društveno potrebnih stereotipa na kojima se grade Špiglove reportaže i u kojima pliva nemačka javnost. „Uhvatili bi ga u laži“, čak i kad bi priča bila istinita. Odnosno što bi priča bila istinitija, to bi optužba bila veća. Ne Relocijus, o tome u Špiglu ne bi mogao pisati ni najveći živi pisac na nemačkom jeziku – Peter Handke. Čak ni kad je dobio Nobelovu nagradu.
Kako je tako nešto u „ogledalu“ društva (nemački der Spiegel znači – ogledalo) moguće? Pa, tako što mediji na Zapadu odavno, sem u samoproklamacijama, nisu ogledalo onoga što se zbiva. Oni su sistemi „krivih ogledala“ koja prave novu realnost od onog što postoji, tako što je vrhunski profesionalno (ali oslobođeni svih etičkih obaveza) kasape, filuju i pakuju onako kako je to društvu kasnog kapitalizma, odnosno onima koji upravljaju tim društvom, potrebno. Ne može se „četvrti stub demokratije“ držati drugačije od ostala tri. Ne treba ispustiti iz vida da Jozef Gebels jeste bio velemajstor u propagandnim radnjama sredinom prošlog veka, ali da su važno mesto na njegovoj polici za knjige zauzimale dve Bernajsove priručne knjižice, ali kapitalna dela američkog public relations-a. Kao i da je Ajvi Li, čovek za koga se veže detalj da je prvi osnovao agenciju za PR u Njujorku, radio za Nemačku sve do početka ratnih dejstava. [restrict]

 

DEZINFORMACIJA MOKRI PO GROBU INFORMACIJE Svet koji ćete naći u današnjim medijima veštački je. On postoji samo u medijima, a realnost je tu samo kao one kugle na nogama zatvorenika. Može da usporava kretanje, ali ne menja pristup. Liberalna medijska infrastruktura je stvorila globalno mnjenje u kome je dezinformacija preuzela ulogu informacije.
Istraživanje francuskog političkog pisca Vladimira Volkova pokazalo je da Sovjeti jesu bili veliki majstori dezinformisanja, pa ih je posle ta đavolja veština sahranila, ali Zapad iz toga nije ništa naučio. Odnosno jeste naučio dezinformisanje, ali ne računa da će se to i njima obiti o glavu. Naprotiv, Zapad je dezinformaciju učinio globalnom maglom koja se ne diže, a dezinformatori su uvereni i da ih niko ne vidi dok oni to rade. Zato ne mogu da stanu.
Dezinformacija je manipulisanje javnog mnjenja u političke svrhe, putem informacije obrađene zaobilaznim sredstvima. Volkov navodi primere tih aktivnosti od Trojanskog konja do naših dana – kao i one tokom rata u Bosni. Lep primer su zanosne priče o „logorima za silovanja“ koje su zapadni mediji objavljivali pod naslovima „Užas silovanja“, „Sistematsko silovanje“, „Evropa suočena s jezivim užasima“, a onda su oni podupirani velikim zaključcima da su „srpski ekstremisti koristili silovanje kao ratno oružje u svojoj politici etničkog čišćenja“. I, kao što smo videli, mali je korak od „srpskih ekstremista“ do svih Srba. A to i jeste cilj „dobrog“ dezinformisanja.
Međutim, iza velikih optužbi Srba za „silovanje žena u arsenalu srpskog terora“ ostala je statistika nadležne ustanove UN, koja je takođe pošla od „medijskih činjenica“ o stotinama hiljada do „objektivnije“ procenjenih šezdeset hiljada silovanih muslimanki. I: „Komisija UN je iznela procenu od 2.400 žrtava (iz sve tri zajednice zajedno), na osnovu 119 poznatih slučajeva, a komisija Saveta bezbednosti je ispitala 223 žrtve koje su po sećanju navele oko 4.500 slučajeva (i ovog puta, takođe, zajedno sve tri zajednice). Međutim, šta je ostalo u sećanju publike? Da su Srbi sistematski – a ne povremeno – silovali muslimanke u velikom broju.“ Da, kao što precizno zaključuje Volkov – u zapadnim medijima „Srbi su sistematski“ silovali.
Pošto je realnost neuporedivo složenija od trivijalnih dezinformacija, iza toga se krije još jedan sloj lažnosti. Kao na primer, pismo Lucije Vetruse, časne sestre u Bosni koju su „silovali srpski vojnici zajedno sa dve druge sestre. Ona je svojoj nadređenoj pisala da joj saopšti da je doživela ’užasno iskustvo, koje se ne može iskazati’ moleći da joj pomogne ’da prihvati neželjeno materinstvo’. Pismo je objavljeno u magazinu Notizei dei gesuiti d’Italia i preneto u raznim drugim listovima među kojima i La Libre Belgique i La Croix, koji su dokument objavili na prvoj strani. La Libre Belgique je pošteno 14. januara 1996. demantovao: ’Nadležni su saznali – na nesreću, sa zakašnjenjem – da je pismo falsifikat, da ga je napisao (možda polazeći od stvarnih činjenica) jedan sveštenik iz Bosne da bi uzbunio međunarodnu zajednicu’“. Kao što se lepo vidi, i kad su uhvaćeni u laži, „pošteni“ magazini ne priznaju svoju nepodopštinu, jer je dobri sveštenik prevarant pisao „možda polazeći do stvarnih činjenica“. Pošteno je jedino što su stavili ovo „možda“. U okeanu laži i to je ostrvce nade. PROCES STVARANJA UJEDINJENIH ZOMBI NACIJA Ali ovo igranje rečima proizvodi teške posledice. Savremeni čovek je totalno okupiran prisustvom medija u svom životu. Pa, mi isključivo na korišćenje medija trošimo 30 odsto budnog stanja, a onda dodatno 39 odsto budnog stanja mediji su s nama dok smo u nekoj drugoj aktivnosti. Dve trećine budnog stanja smo s medijima! Na radu od koga živimo provodimo 21 odsto budnog stanja.
Doba dezinformacija je naša sudbina. A Zombilend je logična posledica. U toku je nastojanje „nevidljive ruke“ svetske vlade u senci da stvori United Zombi Nations. U delu (Dis)information Age (2012) Šehid Nik Mohamed opovrgava stereotipe kako digitalne tehnologije i internet doprinose informisanosti i znanjima ljudi. „Internet isto toliko, ako ne i više, utiče na sejanje neznanja, ’pa stoga anketna istraživanja pokazuju mali ili gotovo nikakav napredak u nivou znanja Amerikanaca između 1989. i 2007. Mark Bauerlejn dalje razvija tu poentu, ističući da studija za studijom potvrđuju kako mladi ljudi danas čine ’najzatucaniju generaciju’ koja šokantno slabo poznaje građanska prava, istoriju, geografiju, nauku, književnost’.“ Nove generacije su odsečene od stvarnih događanja „kao nijedna generacija ranije“.
Posledice toga nisu jednosmerne. Frankenštajn uvek teži da se otme kreatoru. Tako, iako je raširenost medijskog uticaja veća nego ikad, krajnji rezultati nisu u skladu sa željom onih koji su stvorili i održavaju svetski dezinformativni poredak. Četvrt veka posle pada Sovjetskog Saveza opšte nepoverenje u nezavisnost vodećih medija, u globalizovanom svetu, pokrenulo je – kako je to opisao Maršal Makluan – proces tribalizacije: što je izazvalo dezintegraciju svetskog informativnog poretka, ali i dezintegraciju modernog globalizovanog sveta.
Danas je samo delimično tačna konstatacija da je svet postao multipolaran. Procesi su mnogo složeniji i oni ne prate zapadne liberalne obrasce.
Kad biste pred sobom raširili kartu sveta i počeli da ubadate zastavice gde je u toku „buđenje naroda“, videli biste da to ide od Čilea do Alžira, od Pariza do Hongkonga, od Teherana do Tirane i Beograda. Liberalizovani svet se jasno rastače i kao da se ostvaruju načela „četvrte političke teorije“ Aleksandra Dugina (knjiga je prevedena i na srpski). S gašenjem liberalnog totalitarnog reda (koji je, gle istorijske ironije, svoje ime utemeljio na slobodi – liberty) svet nema novu uverljivu globalnu ideološku ponudu. Na redu je rešenje koje znači uspostavljanje svog identiteta kao paradigme. Ozbiljno slobodarski utemeljen početak. Nezapadni. A onda je na redu uspostavljanje globalnog poretka različitosti. U kome će i Zapad biti samo kamenčić šarenog mozaika. Originalan kao i svaki drugi, ali ne izuzetan.
Sada smo pred pitanjem da li zapadni mediji, koji su još uvek najmoćnija informativna struktura, mogu izaći iz fronta neupitne odbrane status quo-a i vratiti se svojoj prirodnoj ulozi iz XIX veka, koju je Viktor Igo opisao kao „majku svih revolucija“. Da podrže korenite promene u globalnom društvu. Ne reforme, promene. To bi bilo društveno korisno i za tranziciju Zapada i za uspostavljanje novog informativnog poretka. Ali to nije izvesno. U RAT PROTIV ZLA TRIVIJALNOSTI U društvima se traže, doduše stidljivo, odgovori na taj dezinformativni izazov. Recimo, medijska pismenost ubrzano postaje deo školskih kurikuluma na svim nivoima obrazovanja. Opet se vraćamo čitanju „između redova“. Medijska pismenost, u načelu, osposobljava stanovništvo da kritički posmatra sve što medijskim posredovanjem dolazi do njega i nastoji da u (dez)informacije pronikne i poređa ih po logici potrebe čoveka da, ipak, bude informisan o onome što se događa u svetu u kome živi, bez obzira na korporativne interese i ideološke osnove sistema u kome se našao.
Pet je elemenata medijske pismenosti (koju nikako ne bismo smeli mešati sa informatičkom pismenošću, kao ovladavanjem tehničke upotrebe medija): razumeti kako mediji utiču na društvo, šta su stvarni sadržaji medija, kako proizvodi medijska industrija, kritički posmatrati društvo u kome živimo i dobro procenjivati delotvornost lične moći i znanja. To nije mali napor za pojedinca. Verovatno nije ni realno da medijska pismenost bude opšteraširena. Ali ona može postati jedini izlaz u dobu u kome se nikome neće moći verovati a da ne sagledavate ko je taj i zašto to priča.
Zasad se beži od „terora izbora“ u obilju beskrupuloznih konstrukcija laži. Otuda u truljenju liberalne demokratije, u čemu je vrhunac kolonijalna demokratija – teror eksportovan u demokratskoj formi i nasilno implementiran od „slobodnog sveta“ u „zemlje u tranziciji“, što je i Srbija – rijaliti programi postaju poslednje oaze gde obitavaju ostaci ostataka istine. Otud i njihova popularnost. Kad ste narod, jedino tu možete videti šta se dešava. Čak i da budete posvećeni i u neke tajne ispod pokrivača i polumraka. Sve ostalo je iza neprozirnih kulisa i potopljeno u more obmana, poluistina.
Naravno, ne mogu septičke jame biti temelj za novo društvo. Jer, kako je uočio Teodor Adorno, priznajući da „šta god neko mislio o delima Hane Arent, na koja inače gledam vrlo kritički, ona je u svakom slučaju u pravu kada zlo poistovećuje s trivijalnošću. Samo što bih ja to obrnuo; rekao bih da nije zlo trivijalno nego da je trivijalnost zlo; naime, taj oblik svesti i duha uopšte, koji se odmah prilagođava svetu kakav jeste, koji se pokorava principu inercije. A taj princip inercije i jeste samo radikalno zlo.“
Dakle, sa zlom se mora raskrstiti. Povući granična linija i jasno odrediti činove greha prema čoveku i društvu. Na kraju i sankcionisati prestupe. Ali to podrazumeva i raskid sa zapadnjačkim ogoljenim materijalizmom i sa sad već sumornom pozitivističkom idejom „po kojoj se um svodi na brojanje nogu stonoge“. Moraće se penzionisati prosvetiteljstvo, ozbiljno obolelo od Alchajmerove bolesti („problemi s pamćenjem, razmišljanjem i ponašanjem“), jer, veli Adorno, ovaj svet „verovatno može preživeti samo ako se drži principa ’odbaci sve, da bi dobio’“. Ništa tu nije jednostavno. Ali kad odbijete da budete neupitni podanik novog svetskog dezinformativnog poretka, ništa nije ni nemoguće. [/restrict]