ĐIDO KOD TASE

 

Sećanje na duh srpske književne scene u minulom veku

Piše Mirko Magarašević

Kako sam – prvi i poslednji put – lično video i čuo Milovana Đilasa, zvanog Đido, i kako sam ga tada čuo u pravoj „revolucionarnoj“ svetlosti!

Na večeru druženja kod Tanasija Mladenovića u Tolstojevoj 45 – koga smo od milošte svi oslovljavali s Tasa – bio sam pozvan početkom jedne januarske večeri, 1990. godine, kada je svima izgledalo da nas očekuje manje loših stvari nego što je potom usledilo. Neko će se sad možda začuditi: otkuda i ja tamo – zajedno s Pavlom Zorićem, Predragom Protićem i Slobodanom Rakitićem – kod Tase? Ali to je poduža priča čiji tok i tada i sada povlači izvesnu upitanost koja se pokazuje razložnom.
Nisam Tasi književno dugovao ništa. Između nas nije postojala ni pesnička bliskost, ni ona koja može da postoji između pesnika i njegovog kritičara. Nisam se njegovom pozivu odazvao očekujući bilo šta. Da li je on dugovao nešto meni? Neko vreme bio sam njegov očni lekar; uspešno je operisan od katarakte na odeljenju klinike gde sam radio. Još ranije, kao član Redakcije profesora Dragana Jeremića, ostavkom sam (zajedno sa piscem Miodragom Jankovićem) pokušao 1978. da ukažem na Mladenovićevo pravo da objavi jednu svoju „nepoćudnu pesmu“ zbog koje su Književne novine tada bile ideološki izložene jakom političkom pritisku Gradskog komiteta SK Beograda. Ni tada, ni kasnije nisam zbog toga smatrao de je Tasa ostao „moj dužnik“. Najzad, mogu reći još samo toliko da nisam bio Tasin prijatelj iz prve ruke, nego samo poznanik koji mu je bio naklonjen, ali ne kao (značajnom) pesniku već kao, svojevremeno, pozitivno orijentisanom kulturnom posredniku u pripremi povratka Miloša Crnjanskog u otadžbinu. Ali poenta nije pak u tome nego u nečem sasvim drugom.

TASA NA DEVETOM NEBU Te večeri kod našeg ljubaznog domaćina Tanasija Mladenovića pričalo se otvoreno o svemu i svačemu; počev od uspele Antologije Temelji – uglednog književnog kritičara Pavla Zorića – sastavljene od pesama onih srpskih pesnika čiji su stihovi u novije vreme, a sred godišnjice 1389–1989. bili posvećeni našem tragičnom Kosovu i Kosovskom zavetu. Tasa je bio zastupljen – više od Desanke, Matića, Pope, Hristića, Danojlića, pa čak više i od Bećkovića! – sa tri pesme što ga je činilo razgovetno srećnim. Otuda se i te večeri – samo zahvaljujući Pavlovoj antologičarskoj blagonaklonosti – ohrabreni Tasa ponašao kao da je „na devetom nebu“. Svaki čas je hvalio Zorićevu čestitu narav, te ukus i smisao za meru! No sem što su bile lične, te pohvale su bile i tačne. I sve dok smo se držali pesničke oblasti, večera je lagodno odmicala. Ali napetost je naglo porasla kada smo prešli na odjeke teme koja je tada obuzimala i evropsku i našu javnost i zahuktavala se posle 9. 11. 1989. kada je – zahvaljujući odluci koju je doneo Mihail Gorbačov – započeo prelomni događaj za noviju Evropu: pad Berlinskog zida! Odjek tog događaja na domaće balkanske prilike uopšte nije bio zanemarljiv: levi sloj našeg društva postao je zabrinut. Tada, već sasvim rasklimatana komunistička Jugoslavija u svemu je pokazivala da smo zašli u period koji će se ubrzo veoma zakomplikovati. Jedan od prisutnih sagovornika – a naročito Tasa i njegova supruga – hrabrili su se time što su žustro „adutirali“ na „veru“ da će udarna moć JNA, navodno, moći, da „spase stvar“. Što se mene tiče, sumnjao sam i osećao da u toj fazi razgovora nemamo zajedničko mišljenje pred nepredvidljivom brzinom događaja koji ničim nisu mirisali na dobro. Iste 1989. kada se pojavila Zorićeva antologija Temelji, Tasa je u kragujevačkim Pogledima (20. IX –20. XII 1989, 8–11) – nasuprot njegovim drugovima Isakoviću i Ćosiću – objavio priznanje da je njegova komesarska generacija politički puno grešila. Mora se reći: Tasa je tada jedini zvučao pokajnički. I dok su Pavle, Prota i Sloba Rakitić izricali pohvale o neočekivanom Tasinom slobodoumlju, ja sam, priznajući to, glasno primetio kako bi Tasa, većma no kao pesnik, zaista bio jedinstven kada bi objavio svoje „Partizanske dnevnike“ pod uslovom da u njima iznese punu istinu o svemu čemu je bio svedok! Na ovaj sasvim iznenadan predlog, Tasa je sa stolice skoro odskočio kao oparen…. To bi – dodao sam – imalo, sasvim sigurno, mnogo većeg, objektivnog uticaja na našu noviju istoriografiju, od, recimo, onih nepouzdanih Dedijerovih trotomnih Dnevnika (1941–1944). Ostala tri gosta za Tasinim stolom – ko s osmehom, a ko potvrdno – dadoše od sebe jasnog znaka da se slažu, dok se zbunjeni Tasa opirao, kao da je gurnut u najveću nevolju.
Srećom, večera je već bila pri kraju i sve teme najednom se prekinuše jer smo u tom trenutku dobili neočekivanoga gosta. Kažem „neočekivanoga“ jer njega Tasa, sve vreme tokom večere, nijednog trenutka nije pomenuo niti najavio. Tek kada je, skoro šunjajući se uza zid, neočekivani gost, ušao iz predvorja unutra, Tasa je istiha rekao ko je taj gost, te da će nam on – Milovan Đilas – sad „neočekivano“ i „malo“ za stolom „praviti društvo“. I zaista, izgledalo je kao da su se „neočekivani“ gost Đido i domaćin Tasa o svemu već ranije bili dogovorili. U svojim pokretima, Đilas je, nekako kradomice, skoro stidljivo, seo sasvim po strani, u nekoj vrsti međupredsoblja i tamo započeo prigušen razgovor s Tasinom suprugom. Već na prvi pogled moglo se videti koliko je gospođa Mladenović uveliko i odavno bila veoma bliska sa pridošlim gostom. Lecnu me pomisao: zar je naš domaćin Tasa Mladenović organizovao ovu prigodnu situaciju samo zato da bi nečim podržao nekakvo „otvaranje prostora“ za Milovana Đilasa kao „priznatog pisca“? Ako i jeste, to se nije dobro završilo.
Među nama za stolom osetih kako prostruja nekakav prigušen puh nelagode. Kao da je vazduhom zalebdelo neiskazano pitanje: Šta će sad Milovan Đilas ovde? A eto ga – niti pri stolu, niti sasvim po strani. A ipak – tu je. Na četiri koraka od nas za stolom. Pomislih: da je Tasa svima nama, prethodno, rekao koga će još pozvati, možda bi poneko od nas i odustao da dođe, a on to očito nije želeo da se dogodi. I sad besmo suočeni s tim. Na ovu nepredviđenost, dobroćudni Pavle malo se stresao u svojoj stolici, onako kao kada pokušava da se nevoljno prilagodi nečem ne baš prijatnom. Predrag Protić je zamišljen, ćutke češkao rukom svoju gustu, prosedu bradu, a Slobodan Rakitić se, već rumen u licu od jela i pića, zakikotom smeškao, osmatrajući nas ostale oko stola, i preko ramena zavrtao vragolasto radoznao pogled iskosa, ka onoj stolici gde je Đilas uza zid istiha pričao sa Mladenovićkom.

RATOVANJE, ŠLJIVOVICA I SRPSKA GIBANICA Do tog trenutka naš razgovor s domaćinom tekao je sasvim opušteno, a od tog trenutka poprimio je nekakvu nejasnu, ali ipak prepoznatljivu promenu; sve teme su najednom okopnele, prestale da se nižu; asocijacije su izgubile zamah; večera, već okončana, ličila je na trenutak kada će se naš razgovor kod Tase okončati brže nego što smo i slutili. Naš iskusni domaćin osetio je ovu promenu raspoloženja, ali ništa nije vredelo. Njegov, osmehom srdačan, pokušaj da nas još uvek zadrži u razgovoru za stolom nije uspevao. Napolju je bilo prohladno zimsko veče i više je mamilo nego ova naglo nategnuta atmosfera koju je uneo Đilasov dolazak. Mi za stolom – a to mogu sigurno reći bar za Pavla, Protu i mene – tad nismo ni mogli slutiti da je onaj već sasvim istrošen disidentski položaj Đilasov postajao sada, među miloševićevcima, sasvim drugačije, mnogo povoljnije gledan! A i da smo to slutili, ne verujem da bismo se išta lagodnije osećali u prisustvu osobe koja jeste svojevremeno Brozu okrenula leđa, ali – zaboravlja se da – Đilas time nije mogao skinuti sa sebe svu težinu odgovornosti s kojom je – ranije, baš uz Broza, Rankovića, Kardelja, Mošu, Koču i Tempa – znači pri samom ideološkom vrhu tog neostaljinistički imitiranog Politbiroa KPJ – delio sve ratne interese, akcije i partijske „smernice“, nosio svu težinu surovih odluka i razorne posledice građanskog rata na tlu, pre svega Srbije, Bosne i Crne Gore. Videlo se: i sam Đilas, upavši „nepozvan“ te večeri kod Tase, bio je prožet nelagodom. Više se prišunjao nego što je ušao i sada je sedeo kao krivac, po strani. Da li u nadi da može biti sagovornički prihvaćen kao pisac?
Kada smo ubrzo ustali da se raziđemo, Đilas se tad pokrenuo sa one prikrajak-stolice i na Tasino navaljivanje, polupogureno prišao, klimnuo glavom ka svima nama, i onako s nogu započeo nekakvu iznebuha priču koja je munjevito dobila svoje pravo lice. Tog trenutka neko od prisutnih – da li Zorić ili Rakitić? – sa osmehom, strefio je Đilasa neočekivanim pitanjem: „Pa kako ste vi, u partizanima, gledali na svoje protivnike četnike?“
Na tako neposredno i direktno pitanje, Đilas je trenom oklevao, a onda je, s nezaboravno kezovitom maskom na licu, tromo, glasom nanos razvlačeći izgovorio: „Četnici su više voleli šljivovicu i srpsku gibanicu nego ratovanje!“ A kad ga je Pavle Zorić iznenađena lica začuđeno upitao: „Pa kako to mislite?“, Đilas je odgovorio: „Znate, čim bismo mi ozbiljnije zapucali, četnici bi se odmah razbežali!“ – na šta sam ja hladno uzvratio pitanjem: „Zar je to jedino što ste, vi, uspeli da ’upamtite’ o pokretu generala Mihailovića!? Da je zaista bilo tako, vaši partizani ne bi se baš onoliko loše osećali i bili bi prisutniji na teritoriji Srbije od kraja 1941. sve do početka jeseni 1944!“
Na ovaj upit i komentar što je – videlo se na licima svih – tako
neočekivano sevnulo među svima nama, Đilas je zabledeo i ućutao.
Bilo je očigledno da se osećao vrlo neprijatno. Nije izgovorio više ni reč, a voleo bih da jeste. No šta je mogao i da kaže, a da se ne uplete u neku novu neprijatnost? Nisam čuo ništa više iskreno iz njegovih usta. I to je bio prvi i poslednji put – sasvim dovoljno! – da sam Milovana Đilasa, zvanog Đido, lično video i čuo taj njegov javno poznat, unjkavo nategnut glas. Čuo ga u pravoj „revolucionarnoj“ svetlosti!
Tog časa, sabravši se, Tasina domaćica, naglo ga je uzela podruku i povukla Đilasa u stranu. On se skoro klecnuvši, poveo za njom, ćutke izdvojio i povukao ka stolu od kog smo se mi maločas, odlučivši da krenemo, već odmakli. Sa njene strane, to je bilo veoma taktično i mudro. A istovremeno, Tasa je, vrlo usiljeno pokazujući srdačnost, osmehujući se, i s nekom posebnošću tapšući uozbiljenog Pavla, čas po jednom, čas po drugom ramenu, sve nas ispratio ka izlazu svoje vile podignute u građevinskom stilu s kraja pedesetih godina, po zaslugama koje je tada odmeravao Aleksandar Ranković. Znači iz vremena kada je korisnik vile u Tolstojevoj 45 to prilježno i zasluživao. VANLITERARNE ZASLUGE Napolju nas je dočekao mraz januarske svežine noćnog Dedinja. Odmicali smo, još uvek pod utiskom onoga što smo pri polasku čuli. Pavle nije krio čestito iskrenu iznenađenost, a Prota i Slobodan su negodovali.
Dok smo odmicali niz Tolstojevu ulicu, zapitah se u sebi: Šta je činilo sličnim našeg domaćina Tasu i Đida? Bar u smislu nekakve „književne tendencije“? Bila je to okolnost da je jedan (Tasa), već poodavno, žudeo da iz kože malog (minor) pesnika nekako ipak „pređe“ u kožu „većeg“, a onaj drugi (Đilas) – posle svih svojih idejnih uzleta i padova – grčevito je umišljao da ipak jeste nekakav „prozni pisac“ vredan javne pažnje. Ovu poredbenu pomisao kasnije sam, drugom prilikom, u razgovorima s Pavlom i Protom podelio i oni su na to odgovorili potvrdno.
Nekoliko godina potom slučaj je hteo da na večernjem TV ekranu Studija B, vidim kako je bivši „disident“ Đilas bio zatečen pred optužujućim pitanjima Koste Čavoškog. Unjkavo uvijajućim iskazom Đilas je tom prilikom nelagodno i trapavo objašnjavao Čavoškom zašto je „morao“ da stavi svoj potpis na dekret kojim je čitava oblast Baranja otrgnuta od Vojvodine i Srbije da bi zvanično bila priključena teritoriji Republike Hrvatske kojoj ranije (u Dunavskoj banovini) nije pripadala. I taj akt, poznato je, nije bio izolovano jedina vanliterarna „zasluga“ Milovana Đilasa. Bilo je i drugih, grubo ratnih i ružno ranoporatnih. A bilo je i nekih zbog kojih se Đilas bojao da kasnije kroči u Crnu Goru. Možda baš u očiglednosti te činjenice, danas i treba sagledati sve one „zaboravljene“ Đilasove razloge koji su ga naveli da sastavi „roman“ koji je nedavno (2018) objavljen doslovno pod istim topografskim naslovom.