Pred čitaocima je praznično i jubilarno izdanje Pečata. Na njegovoj naslovnoj strani, uz prazničnu čestitku koju u susret Božiću, i godini koja nastupa čitaocima upućuju redakcija i autori našeg lista, ispisan je broj 600. Tom brojkom (kada je o nedeljniku reč nimalo beznačajnom) sažeto se imenuju svojevrsna legitimacija i podsetnik na minuli rad Pečatovih novinara i urednika. Ona upućuje na godine za nama, i vreme u kojem je Pečat, iz nedelje u nedelju – šest stotina puta zaredom – pred čitalačkom porotom, za domaće uslove brojnom, debitovao, proveravajući svakim novim izdanjem snagu, kredibilitet i uticaj ovih novina. Tokom proteklih 12 godina naš list je, izveštavajući o važnim političkim, društvenim i kulturnim događajima, pojavama i akterima, tumačio svet u kojem živimo a koji neposredno i transparentno, premda često ciljano i prikriveno – oblikuju život i sudbinu srpskog društva i države. Nastojali smo da u neprekidnoj javnoj proveri naše uređivačke i autorske paradigme zadobijemo poverenje, ali i da opravdamo već stečeno uvažavanje javnosti. Čini se da nije bilo uzalud…
Kao što duh praznika koji nam predstoje podrazumeva vedrinu i nadu u budućnost bolju od stvarnosti u kojoj živimo, tako i brojka kojom se, uz odgovarajuću meru samosvesti, Pečat ovog puta „legitimiše“, ne govori samo o solidnosti trajanja, i kondiciji u trci u kojoj se visoke prepone postavljaju na sve brutalniji način, već podrazumeva i kvalitet tradicije koja se u rukopisu Pečata dosledno poštuje. Ta zadata matrica uvek je i najpre bila nacionalno odgovorna i patriotska, što u našem vremenu i geopolitičkim i ideološkim ramovima današnjice obavezno znači antiliberalna i antiglobalistička paradigma, opoziciona atlantizmu i njegovim moćima. Dakle, ne i u duhu ovde vladajućeg medijskog mejnstrima.
Normativi i ideali koji su u novinarskoj profesiji jasno postavljeni, premda se sofisticirano dopisuju i dorađuju, u svojoj suštini uvek znače samo jedno: odgovornost. S(a)vest i hrabrost da se promišljeno deluje na polzu istine. Takođe i interesa zajednice, odnosno društva, nacije i države kojoj mediji služe. Ovo poslednje nikada nije bilo predmet pogađanja u zemljama i društvima koja su takozvani korifeji slobodnog novinarstva i demokratije, premda jeste poprište žestokih sporenja u zemljama koje su pod patronatom modernog neokolonijalizma. Među takvim zemljama je i Srbija, pa otuda i sporenja i velika razlika u razumevanju šta jesu, a šta nisu srpski nacionalni prioriteti i interesi. Otuda i praksa u kojoj se u javnim predstavama i ustaljenim pravilima mera za profesionalizam, pa i kvalitet medijskog angažmana uopšte, sagledava isključivo i samo u besomučnom bavljenju društveno razornim izopačenjima u „lagumima režima“, ili pak proliferacijom primera korupcije, zloupotreba i ludovanja u koridorima nesputane i zloupotrebljene moći establišmenta. Ne osporavajući da je sve pomenuto tema, da zloupotrebe i korupcija dostižu čudovišne razmere i razaraju društvo, primećujemo takođe jednu važnu a prećutanu činjenicu: u većini uticajnih medija sistem je nedodirljiv, a ideološka paradigma, poput zlata vredne dogme, zaštićena. Kada kažemo „sistem“ i „ideološka paradigma“, podrazumevamo i sva naša „čvrsta opredeljenja“ za ekonomske, političke, ponekad i bezbednosne principe kojima se zemlja strateški i programski potčinjava. Šta se previđa? Između ostalog i ovo što kaže filozof, građanin Zapada i naš autor Dijego Fuzrao: „Kapitalistička logika stvara privid da je povoljnost i emancipativna prilika ono što je u stvari osuda i prokletstvo za besklasne slojeve mondijalizacije, za tu decu nekog nižeg boga.“
Zamoreni pritiscima, lažima, fabrikovanjem fejk novosti i neskrivenim manipulisanjem stvarnim činjenicama, čitaoci zlovolju usmeravaju na novinare. Kažu – citiramo – „novinari, ljudi od pera, pa i javni delatnici su u nevolji što ne shvataju koliko je moć medija opala i koliko im se više ne veruje, niti ih narod konzumira; mlada populacija digla je ruke od medija i politike, jer shvata da je sve lažno i prevara. Posvećeni pokušavaju kroz internet da dopru do kakvog-takvog stava. A mediji polako postaju korisni samo novinarima – da se od nečega živi.“
Naravno da ne verujemo u navedenu presudu po šablonu „deset šiba za novinare, pomilovanje za političare i ostale“! Činjenice su malo komplikovanije. Ali ljutnju razumemo, kao što se i odgovornosti medija koji doprinose ukupnom malignitetu društva ne odričemo.
Cinici iz novinarskih redova šeretski primećuju: Ima nezavisnih novinara, ali nema nezavisnih urednika. Zato nema ni slobode štampe ni slobode misli.
Koliko god se promišljeno ili doskočicama oblikovala teorijska gledišta o novinarskom profesionalizmu, suština je uvek u jednostavnom načelu: govori istinu i tom istinom na moralan način služi zajednici u kojoj živiš.
Na tom tragu naši autori u ovom broju između ostalog govore: „Slobodno tržište kod nas je da srpska država prodaje najveću telekomunikacionu mrežu norveškoj državi a to MMF priznaje kao uspešnu ’privatizaciju’. Obaveza nad obavezama je da likvidirate sve svoje firme čije bi poslovanje u nekoj meri podržala država, ali ta država je slobodna da podržava na sve načine torinski ’Fijat’ ili nekog južnokorejskog proizvođača kablova.“
Ovo kaže Slobodan Reljić, a o drugoj važnoj nacionalnoj bolesti u broju piše Milan Ružić. Citiramo: „Patriotizam među nama Srbima se preleži kao boginje. Ko odboluje patriotizam, najčešće postaje globalista. Kada Srbina prestanu da svrbe nepravde njegovog naroda i kad ga taj osip prođe, napuderisanog stranim fondovima, više ga ništa ne svrbi, a kada već tako otupi na sve ono što mu smeta u rođenoj zemlji, onda postaje propovednik zemalja bez granica, tradicionalnog prijateljstva s najvećim istrebiteljima svog roda.“
Čini se da Pečatovi autori, upravo u ovom jubilarnom broju, svojim promišljanjima potvrđuju da je mera slobode javne reči jednako, ako ne i presudnije, odraz mere pameti i snage vlasti, koliko i medijskih poslenika. Jesu novinari odgovorni za oblikovanje javne paradigme, ali da li su oni zaista i najodgovorniji za javni ambijent, za moralnu, etičku i kulturnu matricu u kojoj se odvija život društva? Šta čini politička kasta, kritička javnost i vajna društvena elita?
Obeležavajući naš šeststoti i praznični broj, šta bismo od srca poželeli čitaocima? Za Božić im želimo ne samo da budu radosni, saosećajni i bolji ljudi, već i da budu slobodni i kadri da vole, da prevladaju mržnje i muke koje rađaju frustracija i teskobe našeg mučnog doba. U nastupajućoj godini Pečatov redakcijski tim čitaocima pak želi da krenu u budućnost u skladu sa simbolikom broja 20. Numerolozi, šaljivi koliko i ubeđeni, tvrde da je pred nama broj iznenađenja, brzih i neočekivanih događaja, iznenadnih obrta koji uvek donose potkrepljenje za uložene napore. Dakle, neka duplirana brojka odvažnosti građane nadahne da poveruju u snagu ranije konsenzusom overene istine da nije srpski ćutati, i da stoga nije nacionalnom duhu primereno pristajanje na obmane i opsene, svejedno da li ih čine domaći ili opsenari iz belog sveta. U kontri ovome, želimo da se u novoj godini svi usude da hrabro, srcem i snagom brane istinu i pravdu, koje umom prepoznaju, a razumom tumače.
