Zečevizija – Utisci o jednoj dembeliji

Zbog čega delimo zabrinutost predsednika Upravnog odbora Javnog servisa Srbije što „RTS odbija da podstiče javnu debatu“ o svom činjenju ili nečinjenju, i zbog čega smo uvereni da ovo odbijanje potiče iz straha od razotkrivanja potpune stručne i profesionalne nekompetencije aktuelnog rukovodstva ove kuće?

Šta reći u uvodnom tekstu za jedan kontinuiran lični pogled na televizijsku praksu u našoj sredini, osim da je bio u pravu dr Vladimir Vuletić, univerzitetski profesor, inače prvi čovek Upravnog odbora Javnog servisa Srbije, kada je onomad javno zamerio RTS-u što nikada nije pokušala da analizira kritike koje ova televizija dobija u javnoj sferi. Po njemu „uprkos insistiranju, nikada nismo dobili kvalitativnu analizu objavljenih televizijskih kritika ili istraživanje javnog mnjenja koje bi pokazalo šta se RTS-u stvarno zamera, a šta je dobro“, piše dr Vuletić. „Oni od kojih se to očekuje nikada to nisu stavili na uvid javnosti. Iz tog razloga o ugledu RTS-a svako može da sudi na osnovu ličnog utiska“. Pošto nam, dakle, preostaje uglavnom lični utisak, ne oklevamo da ga izrazimo u punom kapacitetu, trudeći se da to činimo s najvišom mogućom stručnom i profesionalnom odgovornošću. Inače, delimo zabrinutost predsednika što „RTS odbija da podstiče javnu debatu“ o svom činjenju ili nečinjenju. Svesni smo, međutim, da ovo odbijanje potiče iz straha od potpune stručne i profesionalne nekompetencije aktuelnog rukovodstva ove kuće. Neće na RTS-u biti nikakvih promena dok je na čelu sadašnja ekipa bahatih opskuranata, dovedenih jednog jutra od žutih političkih mentora i onda dopunjavanih istim takvim ili još gorim likovima, da bi se po svaku cenu održavala antisrpska, proatlantistička i neoliberalna strategija koju oličava tamošnji spiritus regens.
Nema programskog bloka, od informativnih do kulturno-umetničkih (osim možda nekih sportskih i naučnoobrazovnih), gde se u punoj meri ne potvrđuje ova strategija. Kritikovaćemo ih pojedinačno, počevši od najgledanijih, a to su igrane TV serije, koje su u našem dobu potpuno zamenile druge vidove predstavljačkih sadržaja i nametnule se kao društveno ogledalo epohe. Posle kolosalne bruke s Nemanjićima (za koju niko nije snosio stvarnu stručnu i profesionalnu odgovornost) uređivački tim RTS-a izgleda da je potpuno odustao od samostalne proizvodnje serija i postao neka vrsta finansijskog transfera za privatne inicijative. Ništa bolje nije ni mogao da smisli: odgovornost za kvalitet je ovim drastično umanjena, pogotovu što se na taj način tobože postiže veći udeo širih produkcionih mogućnosti, navodne konkurencije i jednake utakmice na TV tržištu. Što se ovim otvara Pandorina kutija trgovine uticajem i sukoba interesa, tj. korupcije u najdrastičnijem vidu gazdovanja masnim TV budžetom i diskrecione dodele neizvesnih svota novca – ni po jada! Nekompetencija, neznanje i nesposobnost dobile su neku vrstu „zaštitnog alibija“: tražili ste, gledajte, mi se ne mešamo!
„Serije su danas plod rada privatnih produkcija, dok se uloga RTS-a uglavnom svodi na transfer novca ka njima“, piše dalje uvaženi profesor. „To samo po sebi nije loše. Zapravo, ostavlja RTS-u mnogo više prostora da se bavi suštinskim i koncepcijskim stvarima i da traži od izvršnih producenata ono što želi. Problem je, međutim, što nema koncepcije već ideje dolaze od nezavisnih produkcija.“ Koncepcija je, veli drugim rečima dr Vuletić, u odsustvu koncepcije. A to je konformistička pozicija par excellence, savršena zavetrina za nadobudne timove, zemlja dembelija za nedarovite i neuke. Neka produkcija radi šta joj je volja! Upravo onako kako i izgleda aktuelna ponuda igranih serija na Javnom servisu: serije Grupa, Dug moru, Biser Bojane 2, nešto ranije ove godine Pet i Žmurke i novo preduzeće Radoša Bajića Psi laju vetar nosi (jer iznenada menja inicijalno žanrovsko određenje, ali dolazi i ono na red). Povodom rečenih sadržaja iznećemo lične utiske i vizije u narednim brojevima „Pečata“.