MEGALOPOLIS – Zeleni rasizam

Glavni junak ovog teksta nije Greta Tunberg, pa čak ni ta specifična verzija „ekološke svesti“, već političke posledice te svesti, jer cela priča pod naslovom „Greta Tunberg“ i postoji samo zbog političkih posledica, a ne zbog ekologije

Ako sam na trenutak zaboravio na moć globalnih medija da sinhronizovanom akcijom ni od čega naprave nešto (važi i suprotno: od nečega – ništa), slučaj Grete Tunberg me je uverio da je ta moć i dalje u velikoj meri neokrnjena. Sama po sebi, GT nije naročito interesantna; ona je prosto jedan propagandni poster, živi logo, majstorski dizajniran (jer su je i dizajnirali vrhunski profesionalci) sa zadatkom da promoviše jednu verziju „ekološke svesti“. Glavni junak ovog teksta nije dakle, GT, pa čak ni ta specifična verzija „ekološke svesti“, već političke posledice te svesti, jer cela ta priča pod naslovom „Greta Tunberg“ i postoji samo zbog tih političkih posledica, a ne zbog ekologije.

NESLAGANJE U NAUČNOJ ZAJEDNICI Da je u pitanju samo ekologija, onda se za govornicom UN ne bi pojavili aktivisti (koji citiraju stručnjake), već sami stručnjaci: primera radi, neki od onih koji smatraju da se većina ekoloških problema može savladati tehničkim inovacijama koje neće radikalno promeniti naš način života – jer ima i takvih stručnjaka – ili možda neko od istraživača sa univerziteta u Turku (Finska) gde su nakon serije istraživanja došli do zaključka da se u poslednjih sto godina temperatura na planeti, usled emisije ugljen-dioksida (CO2), povećala za samo 0,1°C a da je ljudski udeo u tom povećanju bio 0,01°C. Kada se rezultati ovih naučnih istraživanja uporede s patetičnom ispovešću GT u kojoj ona tvrdi da će ljudska vrsta biti istrebljena sa lica zemlje za desetak godina ukoliko se emisija ugljen-dioksida u narednoj deceniji ne smanji za 50%, onda čovek sa elementarnom količinom hrabrosti da samostalno razmišlja može da se zapita o čemu uopšte GT govori? Razume se, i GT je prilikom svog izlaganja citirala neke naučne izvore (ne ove finske, kao što se da pretpostaviti) što u najmanju ruku znači da u naučnoj zajednici postoji neslaganje u pogledu uticaja čoveka na klimu. Da li je to neslaganje nešto o čemu se govori u medijima? Naravno da ne, jer na 10.000 ljudi koji su čuli za GT, postoji jedan čovek koji zna za rezultate istraživanja finskih istraživača.
Nastup GT pred Ujedinjenim nacijama samo je deo zelene dekoracije koja obuhvata i međunarodne pokrete poput We Don’t Have Time (Mi nemamo vremena) ili međunarodne akcije kakva je Friday for Future (Petak za budućnost) gde klinci sa zapadne hemisfere petkom ne idu u školu, već sprovode ekološki štrajk tražeći od nacionalnih vlada & međunarodne zajednice da deluje u pravcu ekološkog spasa planete.
Sadejstvom svih ovih zelenih akcija kod običnog čoveka stvara se posebno osećanje ekološke svesti koje ću nazvati zeleni rasizam. Šta znači zeleni rasizam? To je osećanje panike i straha od propasti sveta usled ekološke katastrofe koja navodno samo što se nije dogodila, a koja može da se reši samo radikalnim merama, koje isključuju humanistički obzir prema drugim ljudskim bićima.
U početnoj fazi ovaj fanatični, zeleni rasizam marginalizuje sva druga politička pitanja. Kakav problem može da bude imigracija, nestanak srednje klase na Zapadu, desuverenizacija država i nestanak naroda u odnosu na navodno skori nestanak celokupnog ljudskog života na planeti?

PUT KA ZELENIM STRANKAMA Zeleni rasizam ljude gura ka zelenim strankama – akcija koja je uspela na poslednjim izborima za Evropski parlament – a istovremeno se njihova svest priprema za zelenu revoluciju koja će radikalno promeniti njihov način života. Bez ovog zelenog vanrednog stanja, ljudi nikada ne bi pristali na korenite promene svog života. Zato je potrebno širiti paniku usled navodne skore ekološke propasti sveta, zato je potrebno ukloniti sve moguće glasove razuma koji ekološke probleme rešavaju bez revolucionarnih & vanrednih mera, odnosno u postojećim okvirima međunarodnih odnosa i pravila igre.
Naravno, sada se postavlja pitanje zašto je i kome potrebna ta korenita promena načina života ne samo ljudi sa Zapada već iz celog sveta? Ukoliko bi reči GT o smanjivanju emisije ugljen-dioksida za 50% postale obavezujuće za celu planetu, to bi dovelo do sasvim novih pravila igre u svetskoj ekonomiji. Slikovito rečeno: to bi bilo novo deljenje karata u ekonomiji koje bi trebalo da preokrene sadašnje ekonomske tendencije – uspon Evroazije i Pacifičkog regiona i relativnu ekonomsko-političku marginalizaciju Zapada. Nova pravila igre u ekonomiji dala bi prednost tzv. zelenoj tehnologiji – koja je podešena da radi s nametnutim ograničenjima – što bi, ukratko rečeno, obnovilo tehnološku superiornost zapadnih korporacija koja trenutno nije više onako izrazita kakva je bila pre nekoliko decenija.
U sferi politike, zeleni rasizam bi poslužilo Zapadu da revitalizuje svoj „moralni kredibilitet“. Industrijalizacija, pa samim tim i jačanje zemalja poput Brazila, Turske ili zemalja Pacifičkog regiona, koja se odvija zahvaljujući jeftinim fosilnim gorivima koji emituju ugljen-dioksid, sada bi bila proglašena za „nemoralnu“ i „opasnu“ po opstanak planete. Time bi se stvorio konsenzus oko pritiska na ove zemlje. Vidimo da zeleni rasizam tako može da postane jako „moralno opravdanje“ zašto neke zemlje treba izložiti sankcijama ili čak vojnoj intervenciji.

„EKOLOŠKA SVEST” – NOVI TEMELJ SUPERIORNOSTI U 19. veku superiornost zapadne civilizacije temeljila se na rasističkim teorijama o superiornosti zapadnog čoveka nad onim iz kolonija, kao i na širenju „civilizacije“ među „divljacima“. Polovinom 20. veka ta superiornost se bazirala na „moralnosti“ demokratije u odnosu na tzv. „nedemokratske režime“; isto tako demokratija je bila vezivno tkivo zemalja Zapada. Početkom 21. veka niko ozbiljan na Zapadu više ne veruje u istinsku demokratiju (zato je upravo na Zapadu i skovan termin postdemokratija), što znači da će se u predstojećim godinama osećanje superiornosti i unutrašnje homogenosti Zapada morati izgraditi na nekom novom temelju. Taj temelj će biti upravo „ekološka svest“. Ona će se na Zapadu radikalizovati do nivoa „religije“, odnosno ekološkog fanatizma kako bi se opravdalo nasilno širenje „ekološke svesti“ (poput „civilizacije“ u 19. veku) po celom svetu u vidu kažnjavanja „ekološki nesvesnih“ naroda i država. Drugim rečima, radikalizovana ekološka svest će se nužno pretvoriti u zeleni rasizam.
I tu dolazimo do poslednje i najopasnije posledice ove posebne vrste rasizma: smeštajući u centar sveta planetu Zemlju, zeleni rasizam pokazuje zapravo svoju radikalno antihumanističku prirodu. Naime, ko je onaj ko „preti“ Planeti, ko dovodi u pitanje njen opstanak? Odgovor je jasan: čovek. Ako je tako, to onda znači da će „ekološki samosvesni“ ljudi sebi dati zadatak da istrebe sve ljude koji su navodno suvišni za život Planete, one koji je navodno ugrožavaju. To mogu biti pripadnici navodno „ekološko nesvesnih naroda“, ali i pripadnici zapadne civilizacije koji troše resurse uzaludno.
U centru ove samo naoko ekološke priče neće naravno biti Planeta, već oni ljudi koji će za sebe uzurpirati pravo da govore u ime Planete, odnosno da u njeno ime odlučuju ko ima pravo da troši njene resurse, a ko ne. Te odluke, sasvim sigurno, neće doneti mala Greta, već oni koji su je promovisali u globalnu figuru.
A to je antihumanistička, korporativna elita.