UBISTVA NAUČNIKA U SVETU

Nedavno je postao poznat podatak da je 74 naučnika (inženjera i doktora medicinskih nauka) koji su radili za NASA ubijeno. Sve ove smrti su zvanično objašnjene „samoubistvom“ ili „nesrećom“, iako za neke slučajeve to uopšte nije moguće reći

Melisa Ketunuti (35) bila je pedijatar koja je specijalizovala onkologiju i radila u programu borbe protiv side u Bocvani. Obešena je i spaljena u svojoj kući u Filadelfiji. Šejn Truman Tod (31), elektroinženjer, pronađen je mrtav 2012, telo je bilo bačeno u more pored obala Singapura (smrt nije nastala utapanjem u vodu). Radio je na supertajnoj „mašini za Kineze“ koja nije bila oružje za samoodbranu. Šejn je porodici rekao da nije zadovoljan čime se bavi i da strahuje za život. Hteo je da se obrati nekoj službi bezbednosti SAD, kako bi se dogovorio i napustio Kinu, ali je nedelju pre bekstva nađen mrtav. Kina još nije saopštila da li se radi o samoubistvu ili ubistvu.
Poznato je i da su iranski nuklearni fizičari bili meta ubica (ubijeno ih je nekoliko, a mediji su pisali da iza njihove likvidacije stoji Mosad, tj. Izrael). Među ubijenima je bio i general Hasan Mogadam, rukovodilac raketnog programa Islamske Republike Iran.
Veliku tragediju posle američke okupacije Iraka doživeli su i irački naučnici, posebno nuklearni fizičari i naučnici srodnih naučnih disciplina. Njih oko 100 ubili su specijalci Mosada – portal dokumentika.org. I u Siriji se pokušalo slično, tačnije gde god su pripadnici tzv. Islamske države došli na vlast prvo su likvidirani naučnici (aspekt sirijskog rata koji je promakao medijima). Od smrti su se spasli samo oni koji su bili na teritoriji pod kontrolom legalnih vlasti ili su se ranije evakuisali. Pored iranskih nuklearnih fizičara, meta Mosada su postali i turski naučnici (nuklearni fizičari), o čemu se takođe malo piše.

GUBLJENJE PAMETI Drugi način „ubijanja“ naučnika je uz pomoć novog metoda „gubljenja pameti“. Koliko je naučnika u svetu na ovaj način izbačeno iz posla zasad je tajna. Rusija je objavila svoje podatke, dok ostali ćute.
Ruski naučnici izloženi ovoj metodi „gubljenja pameti“ bili su mlađi ljudi (do 45 godina starosti), pri čemu su imali sačuvane sve navike i opšte znanje o svetu, što znači da im je pamćenje brisano selektivno. Ove naučnike nazivaju „ljudi sa izbrisanom biografijom“, pronalaze ih na običnim putevima, železničkim stanicama, u parkovima i kao po pravilu na više stotina kilometara od kuće. U Rusiji su od 1995. do 2015. godine imali preko 30 ovakvih naučnika. Istorija ovih ljudi je do brisanja pamćenja bila slična. Ili su išli na posao u institut ili s posla u vikendicu. Potom su nestajali, da bi ih posle nekog vremena nalazili izgubljene stotinama kilometara od kuće, ali bez pamćenja koje se odnosi na posao.
Danas postoje tri načina da čovek izgubi pamet: prvi je medikamentozni, uz primenu narkotičkih preparata, drugi tehnogeni sa korišćenjem generatora, ali je najbolji način kombinacija ova dva.
Bivši državni sekretar Henri Kisindžer, koji je i posle odlaska s funkcije nastavio da ima važnu političku ulogu u američkoj eliti, 2004. godine je izjavio: „Postojanje nauke u neprijateljskim državama SAD shvataju kao stratešku pretnju.“ Time je odgovorio na pitanje ko stoji iza smrti naučnika u „neprijateljskim državama“.
Da SAD zaista likvidiraju naučnike po svetu, tačnije da ta logika prisustvuje u njihovoj eliti, svedoče i izjave predsedničkih kandidata. Naime, tokom predsedničkih izbora u SAD javno je rečeno od strane kandidata Republikanske partije za predsednika SAD Rika Santoruma. „Amerika je spremna da ide do kraja u zaštiti nacionalnih interesa, zbog čega izvodi specijalne operacije fizičkog uništavanja fizičara na teritorijama drugih država – u Iranu, Severnoj Koreji i Rusiji. Program se uspešno realizuje i za 10 godina ubili smo više od 40 ruskih naučnika“, prenosi ugledni ruski portal za politička pitanja politus.ru (izvor je preuzet sa televizije Si-Bi-Es). Ruski portal navodi i imena i specijalnosti ubijenih naučnika: I. Glebov, elektrotehničar, A. Brušlinski, specijalista za protivterorističku borbu psihološkim metodama (razradio metod traženja terorista), V. Korušunov, vodeći ruski mikrobiolog (stručnjak za biološko oružje) i metode kontrole psiholoških efekata. Avgusta 2002. ubijen je vodeći naučnik u oblasti zaštite od psihotronog oružja E. Mamedov, pa vojni psiholog M. Ionov. U leto 2005. ubijen je u hotelu Ministarstva odbrane Rusije direktor Instituta antimorobne hemoterapije, ekspert Svetske zdravstvene organizacije L. Stračunski (bavio se razradom biološkog oružja), a njegov laptop je „nestao“. Slede imena drugih ubijenih, među kojima su i „otac psihotronog oružja“, akademik I. Smirnov, zatim matematičar i kibernetičar M. Fedorov, pa novi biolozi, medicinari i genetičari.
Interesantno je da nisu ubijani samo naučnici iz oblasti prirodnih i medicinskih nauka, nego i istoričari, arheolozi, etnografi, ekonomisti, vojni inženjeri (oblast protivvazdušne odbrane, a među ubijenima je i akademik V. Smirnov konstruktor poznatog sistema S-300). Interesantno je i ubistvo pravoslavnog filozofa Leonida Koročkina, koji je smelo razmišljao o filozofiji biologije, te uradio komparativnu analizu različitih filozofskih sistema koji su zagovarali trojedinstvo religije, nauke i umetnosti.
Portal daje spisak 53 ubijena ruska naučnika i zaključuje: „Očevidno je da u svim ovim slučajevima cilj ubijanja je sprečiti razvoj nauke i istraživanja u državi u kojoj su radili. Nadamo se da je sadašnji napredak ruskog vojnog kompleksa pre svega povezan sa bezbednošću naučnika koji rade u ovoj oblasti.“

LIKVIDACIJA SAVEZNIKA Međutim, ne ginu samo ruski, severnokorejski i iranski naučnici. Naime, poznati američki pisac Sidni Šeldon obratio je pažnju tokom rada na romanu „Kraj sveta“ („The Doomsday Conspiracy“), objavljenim 1991. godine, na niz zagonetnih smrti britanskih naučnika u oblasti kosmičkog oružja. Stavio je pod upitnik zvanična saopštenja vlasti da se radi o samoubistvima i sastavio spisak od 22 krajnje sumnjive smrti naučnika, što su mediji nazvali „Šeldonov spisak“ („Sheldon list“). Važno je shvatiti da to nisu sve istražene smrti, nego samo deo koje je Sidni istraživao.
Televizija „Foks“ je 2. juna 1995. imala emisiju o smrti Ronalda Ramela (ubijen 6. avgusta 1993), jer je nešto pre smrti pisao o čak 30 ubistava britanskih naučnika koji su radili na tajnim projektima u vojnoj industriji. Projekti su uključivali i one iz sfere „kontrole razuma“, „zvezdane ratove“ i ugrađivanja implantanata u mozak ljudima, a da to sami i ne znaju. Policija je kao razlog smrti naučnika u većini slučajeva navela da se radilo o samoubistvima. Međutim, deo „samoubica“ nađen je sa vezanim rukama i nogama. Gost emisije na „Foksu“ koji je govorio o ubistvima naučnika posle toga je nađen mrtav početkom avgusta 1995. u Oregonu (SAD). Pucano mu je u usta, a policija je saopštila da se radi o samoubistvu.
Kada se pogleda dosije smrti po spisku Šeldona, vidi se da su naučnici ubijani na različite načine (saobraćajne nesreće, nestanci, ubistva vatrenim oružjem, obezglavljivanje hladnim oružjem, davljenje, predoziranje narkoticima, gušenje u garaži, zatim strujom).
Postoje i spiskovi drugih istraživača smrti naučnika, a posle Šeldonovog najpoznatiji je spisak Stiva Kvejla koji sadrži podatke o ubijenim od 1994. do 2015. godine. Međutim, broj ubijenih naučnika nastavlja da raste (posebno u državama tzv. trećeg sveta). Postoji i portal sa spiskom ubijenih naučnika od 1994. do 2009. godine: www.bibliotecapleyades.net i portal sa spiskom ubijenih naučnika od 2004. do 2015. godine: www.stevequayle.com.
Ruski vojni istraživač Vladimir Smik za vojni časopis „Voenno-promыšlennый kurьer“ objavio je 2015. svoje istraživanje o zagonetnim smrtima naučnika, a kojim je obuhvatio prethodnih 14 godina. Smik počinje svoj članak podatkom da je nekoliko kandidata Republikanske partije za predsednika SAD, počevši od 2012. godine u okviru objašnjavanja svog političkog programa, zagovaralo fizičku likvidaciju ruskih naučnika, „jer predstavljaju pretnju bezbednosti SAD“. Pored Rika Santruma i drugi kandidat za predsednika SAD, a bivši predsednik Kongresne palate predstavnika, Mil Hindridž zagovarao je ubijanje naučnika, ali ne samo u Rusiji, Severnoj Koreji i Iranu već u celom svetu. Obojica su za ove „demokratske“ ideje dobili aplauze.
Vladimir Smik daje i interesantne podatke o oborenom civilnom avionu boing-MH17 nad Donbasom, a čiji slučaj nije rešen (iako je za to odmah optužena Rusija). Tajna se krije u sastavu putnika. Naime, tom prilikom je poginulo nekoliko naučnika i eksperata Svetske zdravstvene organizacije, a među njima i Glen Tomas, vodeći konsultant za infektivne bolesti (pre svega za sidu i ebolu). Učestvovao je u istraživanjima povezanim sa kriminalnim eksperimentima nad stanovništvom Afrike, a koje je finansirao Džordž Soroš preko Laboratorije za biološko oružje smeštene u bolnici Kenema (Sijera Leone), gde su zdrave ljude inficirali smrtonosnim virusima radi stvaranja vakcina. Svoja otkrića odneo je u grob. Tu je bio i virusolog DŽ. Lang, profesor Amsterdamskog univerziteta, jedan od najpoznatijih stručnjaka za sidu, koja je stvorena u američkim laboratorijama i koja je prvi put zabeležena u proleće 1981. u Kaliforniji, a ne u Africi.
Ukrajinski vojni avion koji je oborio boing-MH17 učinio je veliku uslugu SAD: dali su novi argument za raspaljivanje rusofobije, uvođenje sankcija Rusiji, ujedinio je Zapad, a pored toga nestali su i važni svedoci o radu tajnih američkih laboratorija za stvaranje biološkog i bakteriološkog oružja (na isti način, obaranjem aviona, likvidirano je i nekoliko turskih naučnika – naravno i svi putnici).

RIZIČNA ZANIMANJA Ako se pravi spisak ugroženosti naučnika po zanimanju, može se sasvim pouzdano reći da su, ipak, najugroženiji oni koji se bave nuklearnom fizikom. Od 1996. do 2011. likvidiran je cvet ruskih nuklearnih fizičara, a najteža trauma je doživljena 2011. kada se 20. juna u Kareliji srušio avion Tu-134 u kome se nalazilo pet vodećih ruskih nuklearnih fizičara. Izraelski mediji su ovu katastrofu tumačili „grehom“ ovih naučnika, jer su pomagali Iranu da razvije nuklearni program. To je bilo tačno. Oni su pomogli Iranu da se izgradi nuklearna centrala Bušer, kao što je kasnije potvrđeno da je Mosad „pomogao“ da se ovaj sruši. Britanski „Sandej tajms“ je, pozivajući se na predstavnika privatne američke obaveštajne kompanije Reva Bhala pisao „da ima osnova za tvrdnju da su pomenute naučnike ubili Izraelci“.
Ubistva naučnika primorala su brojne države da počnu da sprovode programe njihove zaštite. Rešenja su različita, ali u svakom slučaju broj ubijenih naučnika se smanjio. Posledica sprovođenja zaštite naučnika je i ta da njih više nema na civilnim letovima, na naučnim konferencijama… što je veliki gubitak za nauku.
Zbog svega brojni istraživači postavljaju pitanje koga to plaši naučni progres?
Odgovori su različiti: supersile (SAD su same priznale da to rade, kao i Izrael), tajne službe mnogih država, ali novina je da i transnacionalne korporacije počinju da „ulaze u ovaj posao kako bi likvidirale konkurenciju“. Prema rečima ruskog eksperta za bezbednost naučnika Kemala Vladimiroviča, zapravo „treba se najviše plašiti transnacionalnih korporacija, koje su vrlo osetljive na gubitak profita“. Na čelu transnacionalnih korporacija koje su sklone da likvidiraju naučnike drugih kompanija nalaze se farmaceutske i naftne kompanije.