O jednom postradanju u veku vukodavu

Povodom objavljivanja velezbornika Venac za Mandeljštama

Kako život i delo Osipa Emiljeviča Mandeljštama potvrđuju da je izvesno da pesnik nešto mora da stavi na kocku, makar sebe samog, i zbog čega je danas aktuelno pitanje: jesu li povodom činjenice da poeziju malo ko čita sami pesnici apsolutno nedužni?

U svetu, a i kod nas, poezija je u defanzivi. Piše se i dalje, broj autora raste, objavljene knjige se množe – ali slabo ko to čita. Da bi smo objasnili kako je do ovog „stanja“ došlo, valjalo bi da navedemo više desetina razloga. Što onih tzv. „objektivnih“, vezanih za kulturne i društvene prilike, što ništa manje važnih i brojnih proisteklih iz premoći novih medija.
Ipak, čini se da spram spomenutog „stanja“ ni sami pesnici nisu apsolutno nedužni. Jedan nemački teoretičar je to jednostavno objasnio: poezija je, po njemu, izgubila dosluh s kolektivom (društvom, narodom, to jest suštinskim problemima kojima je, u datom vremenu, zaokupljena šira ili uža populacija).
Ovo svakako ne znači da bi današnji pesnik valjalo da zaigra na sigurno, da se baci na zdelavanje himni, budnica ili kakvih jarosnih ritmovanih pamfleta, pa da iznova bude čitan, značajan i prisutan. Ali je izvesno da nešto mora da stavi na kocku, makar sebe samog. Onako kako je to učinio ruski pesnik Osip Emiljevič Mandeljštam (1891–1938), čiji ne odveć dugi život, kako kaže Josif Brodski – od rođenja u Petrogradu do smrti u Staljinovom logoru – a još više Osipovi poetski sublimati i danas, nešto više od osamdeset godina nakon pesnikove smrti, intrigiraju književne znalce, prevodioce, tumače poezije i, naravno, potonje pesnike u širokom kulturološkom krugu.
Najnoviji dokaz za ovu tvrdnju je obimna knjiga Venac za Mandeljštama koju je priredio ugledni slavista, profesor Miodrag Sibinović, a ove godine objavila Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića (Sremski Karlovci – Novi Sad). U tom velezborniku (od gotovo 500 strana) čeono mesto pripada izboru Mandeljštamovih pesama, u prevodu M. Sibinovića, iz svih pesnikovih knjiga. No taj izbor u neku ruku ne bi bio dovoljno zaokružen da mu, trudom istog prevodioca, nisu pridodate i sve Mandeljštamove pesme ostale izvan zbirki, kao i one neštampane za života. Među njima posebnu pažnju zaslužuje bespoštedni Staljinov portret (naslovljena pesma iz novembra 1933, s početnim stihom „Mi živimo pod sobom zemlju ne ćuteći“), potom proročanska iz maja 1935 („Da, ja ležim u zemlji i usne pokrećem“), Pesma o neznanom vojniku i, napose, poema o Staljinu, svojevrsna oda kojom je ugroženi pesnik pokušao da spase glavu. Za njen nastanak se posebno pripremio, promenio „metod“, ali je ubrzo vlastito pregnuće strogo procenio – to je „bila bolest“.
Zarad onih koje bi pesnikovo mučeničko žitije zanimalo više od njegove poezije podsećamo na višetomnu biografsku knjigu – pravi i uzbudljiv dokumentarni roman upečatljiviji od mnogih današnjih domaćih i stranih romana – koju je napisala Osipova supružnica Nadežda Mandeljštam. Naslov je dovoljno rečit: Strah i nada, a mada je reč o izdanju iz 1988, verujem da se još može pronaći u kojoj boljoj antikvarnici.
Miodrag Sibinović je išao drugim, temeljnijim smerom. Svoj izbornik je snabdeo opsežnim predgovorom – studijom o Mandeljštamovom delu, a spomenutom izboru pesama pridodao je izbor iz Mandeljštamovih proza (uključujući one koje je prevela nedavno preminula Milica Nikolić, vrsni prevodilac i esejista). Uz spomenute prozne odlomke idu i fragmenti Mandeljštamovih eseja, izbor prepiske i odeljak Ruski pisci o Mandeljštamu. Ilja Erenburg, Cvetajeva i Brodski (prevod Nede Nikolić Bobić) postavljaju nekolike fundamente za razumevanje i tumačenje pesnika, dok Ana Ahmatova sapatnički svedoči o njegovom postradanju u strašnim godinama, u „veku vukodavu“ (formulacija iz davnog Miljkovićevog prevoda Osipove poezije u knjizi Šum vremena, koju je beogradska Prosveta objavila davne 1962).
Spominjući to izdanje primakli smo se delu Venca koji je posebno iznenađenje i poseban doprinos M. Sibinovića. Reč je o odeljku Srpski pisci o Mandeljštamu unutar kojeg su nauka i književnička, pesnička interpretacija sljubljene u značajan niz u kojem su se, uz Milicu Nikolić, Dobricu Ćosića, Milivoja Jovanovića, Kirila Taranovskog… sve do Enise Uspenski i Kornelije Ičin, našli i Vida Ognjenović, Miroslav Maksimović, Boško Tomašević, Vukašin Kostić i Stevan Tontić.
Miodrag Sibinović, međutim, ide i korak dalje. On Venac zaokružuje opsežnom vlastitom studijom, čitavom „knjigom u knjizi“ naslovljenom Mandeljštam u srpskom ruhu i duhu. Da, reč je, na prvom mestu, kako se i moglo očekivati, o našim prevodima i prevođenju Mandeljštama na srpski. I o izvesnoj stručnoj polemici – Sibinović je i sam bitan akter teorije prevođenja – s pok. Milivojem Jovanovićem, žestokim osporiteljem ranog Miljkovićevog prevoda Mandeljštamove poezije (u spomenutom Šumu vremena iz 1962). I ne samo o tome, svakako.
Ova stručna rasprava u isti mah je i studija o recepciji Mandeljštama u nas, i o njegovim refleksima i plodnim podsticajima u savremenom srpskom pesništvu (pesme Bratislava Milanovića, Miroslava Cere Mihailovića, Siniše Ristića, Miroslava Maksimovića, Miroljuba Todorovića, potpisnika ovih redova, potom Boška Tomaševića, Zlate Kocić, Miloša Jankovića i Vukašina Kostića). Podrazumeva se da ovaj popis nije nikakva statistika, i da nije konačan. Činjenica je, međutim, da se barem neki od spomenutih mogu potpuno složiti s opaskom Božidara Šujice – koju navodi M. Sibinović – da je te davne 1962. pojava Mandeljštamovog Šuma vremena (predgovor i prevodi proze Milica Nikolić, prepevi poezije Branko Miljković) bila ravna otkrovenju.
Autor ovih redova doživeo ga je i sam te 1962 – čitajući, čitavo jedno leto, i ponavljajući opojne Osipove – Brankove stihove. Bio je to sudbinski spoj; osmoza i varničenje. (To je poezija, mislio sam. Sva dotad pročitana poezija nalikovala mi je na herbarijum).
Sibinović se slaže s onovremenim zapažanjima Milice Nikolić koja i dalje, čini se, ostaju najbolji kroki Mandeljštamovih nauma: naime, da je stvarao „bremenit jezik“, i to „prostrt smisaono, ne horizontalno već vertikalom, u sama slojevita filološka nedra jezika-zemlje“. Pa dodaje da je za pesnika svaka reč žiža značenja, podstrekač asocijacija, sinteza, breme.
Jedna dragocena knjiga, neobična i nesebična, o čijem autoru Miodragu Sibinoviću, odnosno o njegovom naučnom, stručnom, teorijskom doprinosu, prevodilačkom, pa i vlastitom poetskom radu je u raznim prilikama i povodima govoreno i pisano, dok ovde svakako nije bilo dovoljno reči. Tema je, kao i u samoj knjizi, bio pesnik Mandeljštam. Ali je zato, držimo, rečeno barem ono najosnovnije o tom nesvakidašnjem Vencu za Mandeljštama koji je, izvesno, na neki način i Sibinovićev alem-venac.