Puls metropole

Obeleženo 90 godina od smrti Arčibalda Rajsa

PRIJATELJ I SVEDOK TRAGIČNIH DANA

Pomoćnik gradonačelnika Beograda Andreja Mladenović položio je protekle nedelje venac na spomenik Arčibaldu Rajsu povodom 90. godišnjice smrti švajcarskog kriminologa i hemičara koji se istakao radom na otkrivanju zločina počinjenih nad srpskim narodom tokom Prvog svetskog rata

Obeležavanje godišnjice smrti Arčibalda Rajsa događaj je koji nas okuplja i podseća na njegovu posebnu i značajnu ulogu u istoriji srpskog naroda, naglasio je Andreja Mladenović.
„Rajs je bio svedok veoma teškog vremena po Srbe – perioda Prvog svetskog rata i perioda posle okončanja sukoba kada je njegova uloga bila još važnija za uspostavljanje određenih institucija u oblasti kriminologije, bezbednosnih i vojnih struktura i svega onoga što je bilo neophodno kako bi Srbija krenula u pravcu modernog vremena. Prvi svetski rat je period stradanja za srpski narod i njegovo svedočenje bilo je od neprocenjive vrednosti, što se posebno odnosi na početak rata kada je austrougarska vojska činila prava zverstva i zločine na području Mačve i Podrinja.“
Prema njegovim rečima, uloga Arčibalda Rajsa je, između ostalog, bila značajna jer je sa mnogobrojnim doktorima i medicinskim sestrama došao u Srbiju i veoma pomogao srpskoj vojsci i narodu da prebrodi taj teški period.
„Rajs je uočio i sve mane i nedostatke koji nas karakterišu kao narod, kao i propuste koje ponekad još uvek pravimo. Dr Arčibald Rajs je bio veliki prijatelj srpskog naroda, sjajan stručnjak koji je obeležio svoje vreme, ali i budućnost ostavljanjem važnih poruka o našim manama i vrlinama koje nedovoljno ističemo i negujemo. Njegove poruke ostaju pokolenjima koja dolaze i nadam se da ćemo iz njegove zaostavštine naučiti mnogo i da njegovu ulogu nikada nećemo zaboraviti“, poručio je Mladenović.
Državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Antić podsetio je da je Rajs stigao u Srbiju 1914. godine na poziv tadašnje srpske vlade kako bi istraživao zločine nemačke, austrougarske i bugarske vojske nad civilnim stanovništvom.
Vence na spomenik Arčibaldu Rajsu položili su predstavnici Vlade Republike Srbije, Ministarstva odbrane, Ministarstva unutrašnjih poslova, Kriminalističkog policijskog univerziteta i porodice. 

Sećanja na velike datume

Aleksandar Gatalica autor programa „Dani slobode“

Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić predsedavao je protekle sedmice prvoj sednici Organizacionog odbora manifestacije „Dani slobode“, koja je ove godine odlukom Skupštine grada uvršćena u stalne manifestacije iz oblasti kulture od značaja za Beograd.
„Dani slobode“ ustanovljeni su odlukom Skupštine Grada Beograda i u okviru njih se proslavljaju dva važna datuma za istoriju našeg grada – 20. oktobar 1944, Dan oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu, i 1. novembar 1918. godine, kada je Beograd oslobođen u Prvom svetskom ratu.
Odbor je izabrao književnika Aleksandra Gatalicu, poznatog srpskog pisca, dobitnika nagrada „Meša Selimović“ i „Ivo Andrić“, kao i NIN-ove nagrade, i poverio mu dužnost autora programa manifestacije „Dani slobode“.

Iskustva beogradskog kulturnog leta

ŠESNAESTODNEVNI BELEF

Ako se sagleda festivalski pozorišni program u celini, dakle i ostale priredbe s programa ovogodišnjega BELEF-a, mora se konstatovati da sve to ne može da podmiri kulturne potrebe Beograda tokom leta

Programski profil ovogodišnjeg 28. Beogradskog letnjeg festivala BELEF-a nije se mnogo razlikovao od prethodnih bar što se pozorišnih predstava tiče. Počeo je 22. juna u Hangaru Luke Beograd, gde je prikazana Antigona 2000 godina kasnije (u produkciji sarajevskog MESS-a) da bi usledila premijera mjuzikla Pećina Ivana Ilića. Na festivalskom programu bilo je još dve predstave: Kao da sam te sanjao (nisu objavljena imena autora i reditelja), i Veliki talas (autor Igor Amadei, reditelj Nenad Gvozdenović). Takođe, zakazane su i dve predstave namenjene deci. Bilo je i pet performansa koji su se mogli besplatno gledati. Dakle, skroman i nepretenciozan program, uglavnom pogodan za prikazivanje leti, ali dva-tri izvođena naslova nedovoljna su čak i za šesnaestodnevni festival. Koliko znamo, mjuzikl Pećina prikazivaće se naredne sezone na sceni Ustanove kulture „Vuk Stefanović Karadžić“. Ako se sagleda festivalski pozorišni program u celini, dakle i sve ostale priredbe sa programa ovogodišnjega BELEF-a, mora se konstatovati da sve to ne može da podmiri kulturne potrebe Beograda tokom leta, a uprkos činjenici da se u drugoj polovini juna i prvoj polovini jula u okolini priređuju „Šekspir festival“ i „Novi tvrđava teatar“ (oba na terasi vile Stankovića u Čortanovcima) i „Teatar u tvrđavi“ u Smederevu.

Očigledno da je program BELEF-a sastavljen na brzu ruku i bez određene koncepcije. Umesto da se kalemegdanski prostori koriste inventivno tako što bi se odabrana umetnički vredna dramska dela specijalno birala i izvodila na određenim prostorima, ovog leta koristio se jedan jedini scenski prostor – plato ispred Vojnog muzeja na kojem su izvedena dva po svoj prilici efemerna pozorišna komada. Međutim, valjalo bi i na drugim prostorima Kalemegdana ponuditi zainteresovanim pozorištima iz Srbije, a možda i sa čitavog Balkana, da priređuju odabrani repertoar iz večeri u veče, tokom jula i eventualno do polovine avgusta. To bi mogao biti jedan istinski pozorišni festival. Dovoljno je da podsetimo kako je negdašnje beogradsko Umetničko pozorište, koje je delovalo od 1939. do 1943. godine i čiji su osnivači bili pisac i glumac Petar S. Petrović, reditelj Jovan Konjović i glumci Viktor Starčić i Nikola Popović, imalo na Kalemegdanu svoju stalnu letnju pozornicu, dok je zimi prikazivalo predstave u dvorani Kolarčeve zadužbine. I danas je Beogradu potrebno jedno takvo pozorište, koje bi moglo biti organizator i izvođač programa jednog dela letnjeg pozorišnog festivala na Kalemegdanu, što aktuelni CEBEF (Centar beogradskih festivala) može samo delimično biti. Da i ne navodimo kako je šteta što se ne koristi Letnja pozornica u Topčideru.
Može se pretpostaviti da će u našoj javnosti biti postavljeno pitanje šta će Beogradu a tako i Srbiji još jedan pozorišni festival kad ih, kako neki smatraju, ionako ima dovoljno. Na takve primedbe može se odgovoriti ukazivanjem na činjenicu da u našoj zemlji nema dovoljno pozorišta, te ne može biti ni dovoljno pozorišnih festivala.

Raško V. Jovanović