Slobodan Despot: Aktuelni „napredak“ – veliko obrušavanje predstave o čoveku

Mi smo zapravo jedno malo, bezopasno oličenje Rusije, poput one vudu lutkice u koju ubadaju igle ne bi li naudili živoj osobi. Kada su nas zapadnjaci bombardovali, oni su nas bombardovali bez ikakvog rizika. Da je bilo rizika, ne bi se usudili. U neku ruku sve ovo nama i rade jer se ne usuđuju da to isto rade Rusima. Zato ta sudbinska veza s Rusima i ne zavisi od nas. Ne zavisi čak ni od Rusa, ali zavisi od mentalne strukture i predstave koju o nama imaju tzv. „partneri“ sa Zapada

Među učesnicima ovogodišnje „Kontrapunkta“, manifestacije koju organizuje Ministarstvo kulture Srbije, bio je i naš sagovornik Slobodan Despot, prozni pisac, izdavač, publicista, prevodilac i fotograf, bivši glavni urednik u čuvenoj švajcarskoj izdavačkoj kući „L’Age d’Homme“ i direktor sopstvene izdavačke kuće „Xenia“. Njemu je, kako kaže, tema ovogodišnjeg pomenutog skupa „Umetnost u vremenima krize i ratova: pogled iz današnjice“ bila posebno bliska, jer je i njegovo autorsko iskustvo vezano za promišljanje upravo ovih problema. U trenutku kad je pala Krajina, 1995, poželeo je, kaže, da napiše priču o tom svom dalekom zavičaju. Nakon što je preveo i objavio niz dokumentarnih knjiga i eseja o ratu, odlučio je da o njemu piše kao umetnik, „jer je univerzalni govor – govor umetnosti, kad uspete da nekoga dodirnete u srce“.
„Zanima me da pričam o čoveku. Umetnost je iznad svega ostalog. Najbolji način da budete uvaženi kao čovek sa svojim pogledom na svet je da to radite kroz umetnost“, ističe naš sagovornik.
Izlažući u okviru manifestacije „Kontrapunkt“, podsetili ste na Aleksandra Zinovjeva i njegovo proročko upozorenje od pre više od tri decenije, o „ukidanju čoveka“. Živimo li mi već danas to doba?
Danas živimo u vremenu napretka koji po mom mišljenju nije napredak već unazađenje. To je napredak tehnologije, napredak normalizacije društva i stvaranje nekog inženjerskog modela čovečanstva, po kome ono što smo nasledili, naša nacionalna i duhovna baština, više ništa ne znače. Gradi se standardizovano čovečanstvo koje ne zna gde su mu koreni, koje sada čak treba i da se zamisli koji mu je pol.
Sada se deci na Zapadu objašnjava da su oni dečaci i devojčice ne zato što su se takvi rodili već što su ih tako opredelili i da oni mogu da biraju šta će biti. To insistiranje na polnoj neodređenosti ili na polnoj proizvoljnosti jeste plan unutrašnje destabilizacije čoveka kako u njemu ne bi ostalo nikakvih uporišta, nikakvih bezbednih i bespogovornih ubeđenja i istina. Znam šta sam, znam odakle sam, ko mi je porodica, koje su mi vrline, koje su mi mane. Sve to se danas dovodi u pitanje kako bi se od pojedinaca stvorila bezlična masa.
To je ono što svakodnevno primećujem, naravno ne u odnosima s ljudima koji su još uvek ljudi već u opštem stremljenju ovog posthumanističkog, tehnološkog sistema. U svojoj analizi podstaknut sam i čitanjem i druženjem s Aleksandrom Zinovjevim koji je ovu tendenciju uočio davno, skoro pre pola veka. Radi se o ukidanju čoveka onakvog kakvog mi znamo. Sada prisustvujemo svetskom eksperimentu u ljudskom inženjeringu.
Da li verujete da u svetu u kom živimo, uprkos okolnostima koje pominjete, umetnost može da bude iznad svega?
Umetnost postoji od kako je čovek postao svestan sebe. Sve ono što je bilo nerazumljivo, nejasno, tajnovito, sve što ga je plašilo i čudilo, on je pretakao u umetničke predstave. Ako obezvredimo umetnost, ako više ne budemo shvatali njen smisao, ako je podredimo političkim ili trgovačkim podobnostima, mi ćemo izgubiti i taj odušak i tu sposobnost da ono što nas stvarno iznutra mori izrazimo i time prevaziđemo. Čovečanstvo danas ide u pravcu tehnološke normalizacije, statistike i upravljanja masama. A statističko upravljanje masama podrazumeva da se ljudski obrazac uprošćava i da se sve ono što je bilo nerazgovetno i zasenčeno osvetljava najgrubljim svetlom i isteruje na videlo. To je jedan pljosnat, dvodimenzionalni, dosadan obrazac čoveka, ali zato upotrebljiv. Oni koji vladaju ovakvim inženjerstvom mogu takvog čoveka da izmanipulišu kako i koliko hoće, da mu posade u glavu bilo kakvo ubeđenje ili predubeđenje zato što su mu je prethodno ispraznili. A umetnost, poezija, pamćenje i tradicija vas pune nečim što je van dodira tehnološke manipulacije. Zato je i neophodno da se to ukida, da se suzbija i cenzuriše.
Cenzura vlada i na Zapadu, međutim više na planu izražavanja političkih stavova. S umetnošću se pak radi nešto još gore – izopačuje se! Ono što nije umetnost prikazuje se kao umetnost. Taj fenomen je veoma izražen u domenu filmske industrije za širu publiku, gde se scenariji pišu prema reakcijama publike koje prikupljaju iz podataka crpljenih kod korisnika i pretplatnika. Producenti analiziraju kako koji tip scenarija prolazi kod publike, pa ih shodno tome prekrajaju. To, naravno, nije nikakva filmska umetnost. To je industrija, povlađivanje refleksnim reakcijama i nižim instinktima. Taj „napredak“ je jedno veliko obrušavanje predstave o čoveku. Apsolutno lišeno duhovnosti, dubine, psihološkog bogatstva i složenosti.
Apsurdima koje nabrajate pridružuje se i činjenica da su pred Haški sud u jednom trenutku „izvedeni“ i junaci naših narodnih epova. Nama, naime, sude i za sadržaj nacionalnih mitova, pri tome sistematski radeći na urušavanju trajnih i čvrsto utemeljenih vrednosti u našem narodu, na udaru su tradicija, vera, porodica, patriotizam. U čemu bi narod koji je prošao Golgotu i još uvek je prolazi trebalo da traži uporište?
Pre svega u svom bliskom krugu! Veliki britanski pisac i filozof Česterton je rekao da je „porodica prva klica anarhije“. Porodica je mikrodržava koja se odupire vlasti i ne dopušta joj da baš svuda pruža svoje prste. Znamo iz iskustva 20. veka, iz sovjetskog i nacističkog mraka, da je porodica bila ono na šta se moglo računati kad je sve bilo izopačeno, kada je škola prala mozgove i predavala besmislice, kada je društvo bilo postavljeno glavačke. Porodica je bila i jeste utočište dobrote, srca, topline i zdravog razuma. Naime, problemi porodica i živih ljudi nisu rešivi tehnologijama. Naprotiv! Treba se prehraniti, treba se organizovati, deca treba da dobiju obrazovanje i vaspitanje koje će im omogućiti da se snađu u životu, a ne da budu zavisni debili. A mi sada imamo školske sisteme koje proizvode generacije idiota. To vam govorim zato što sam i sam morao da se borim protiv tih sistema kada su moja deca išla u školu u Švajcarskoj, koja je još važila za zemlju s dobrim školstvom.
Za šta da se uhvatimo? Za ono što znamo da jesmo! Da se uhvatimo jedni za druge umesto da se delimo i da se stalno svađamo oko niskih stvari. A možemo i da ozbiljno shvatimo svoju građansku dužnost i prava. Zasad se svi ti subverzivni programi nameću lobiranjem. A lobiranje, koliko znam, još nije diktatura. Lobista može da zavodi, da potkupljuje, da preti, ali vi lobistima, za razliku od sudija i policije, možete da kažete – ne. Naši ljudi treba da nauče da govore – ne. I da razmisle da li je ono sitno potkupljivanje njihovog pristanka na svaku glupost stvarno tako bezazleno.
Naravno, mi smo kao narod pomalo prepušteni sami sebi. Nismo ni u čijem taboru. U očima Zapada mi smo nekakva isturena tačka Rusije u Evropi, iako to zapravo nismo jer nemamo ni tu svest, ni taj konkretan savez. Mi smo zapravo jedno malo, bezopasno oličenje Rusije, poput one vudu lutkice u koju ubadaju igle ne bi li naudili živoj osobi.
Kada su nas zapadnjaci bombardovali, oni su nas bombardovali bez ikakvog rizika. Da je bilo rizika, ne bi se usudili. U neku ruku sve ovo nama i rade jer se ne usuđuju da to isto rade Rusima. Zato ta sudbinska veza s Rusima i ne zavisi od nas. Ne zavisi čak ni od Rusa, ali zavisi od mentalne strukture i predstave koju o nama imaju tzv. „partneri“ sa Zapada. Koliko god se trudili, nećemo u tome ništa promeniti, kao što niko ne treba da gaji nikakve iluzije o tome da će Srbija nekada ući u Evropsku uniju.
Jalovost naše nacionalne strategije objašnjava se u velikoj meri činjenicom da je ona sebi postavila kao vrhovni cilj – nerealni cilj. Ulazak u EU zemlje koju smatraju ruskom filijalom, a koju neke zemlje članice žestoko mrze, jeste nadrealizam. Mi i ne uspevamo toliko da se ponizimo koliko bi trebalo da se taj odnos apsolutne mržnje pretvori, da kažemo, u neki ravnodušni prezir. Naprotiv, što se više poričemo, to ta mržnja i više raste. Efikasnije bi bilo da plešemo i prizivamo kišu.
Da je taj jaz bio premostiv, EU bi se potrudila da inkorporira Jugoslaviju u jednom komadu umesto da je cepa i mrcvari decenijama. To bi poštedelo stotine hiljada ljudskih života na Balkanu i sačuvalo stabilnost kontinenta. No to se nije desilo i nije moglo da se desi, stoga i paradigma u našim glavama treba da se promeni. Sami smo, no nismo jedini samci. Kako je recimo državica Island uspela da se suprotstavi MMF-u i da strpa svoje korumpirane bankare u zatvor? Taj isti Island je smelo dao utočište Bobiju Fišeru kad ga je Amerika proganjala. A naš sused, Mađarska, iako je mala, vodi samostalnu migracionu politiku koja ju je žestoko posvađala sa EU. No Mađari smatraju da su im identitet, samostalnost i bezbednost važniji od njihovih odnosa sa organizacijom koja im svejedno dobro ne misli.
Mi imamo dvadeset pet godina iskustva s tim entitetom. Prvo, EU nije postojala kada je trebalo da postoji. Kada je počela da se raspada Jugoslavija i kada nam je bila potrebna dobronamerna ili barem neutralna posrednička sila, ta sila nije postojala. Postojala je samo nemačka samovolja. Čim zagusti, „Unija“ nekud iščezava i Nemačka preuzima stvari u svoje ruke. Bilo da se radi o građanskom ratu na Balkanu ili o (ne)rešavanju migrantske krize. A nad Nemačkom bdi još viši čin – SAD.
Kada je počelo da se zakuvava u Bosni i Hercegovini, pod evropskom patronažom je organizovana konferencija u Lisabonu o miroljubivom razgraničenju tri entiteta. Dovoljno je bilo da se Amerikanci samo namršte nad tim miroljubivim rešenjem i Evropljani su se povukli. Ne vidim kako može uopšte da se pregovara s takvim nebićem. Obećavali su nam mir u zamenu za Krajinu, a šta smo dobili? Za Krajinu i za predaju Republike Srpske dobili smo bombardovanje 1999. godine, da ne govorim o Kosovu! Kad čovek ima četvrt veka iskustva sa takvom nevernicom, pa neće valjda još hteti i da s njom stupi u brak! Sem ako nije je perverzan?
Da je „Kosovo najskuplja srpska reč“, kako reče naš veliki pesnik, iz dana u dan smo sve uvereniji. Kako vidite sudbinu naše južne pokrajine koja je već dve decenije pod okupacijom?
Pre svega, priznanje samozvane države Kosovo od strane Zapada se i tamo danas u mislećim krugovima očitava kao ogromna diplomatska greška koja je Rusiji pružila zgodan presedan da povrati Krim odbrusivši EU i Americi da gledaju svoja posla posle onog što su uradili Srbiji. Jednostrano priznanje Kosova od strane zapadnih država ukinulo je defakto međunarodno pravo. Međutim, ako uopšte i postoji neki ostatak međunarodnog prava i uopšte civilizovanog poretka u svetu, onda taj poredak Rezolucijom 1244 nedvosmisleno tvrdi da je Kosovo deo Srbije. Dok god UN ne ukinu Rezoluciju 1244, Srbija nema drugog posla do da podseća da je Kosovo deo Srbije. Naravno, onima koji su ukinuli međunarodno pravo veoma bi laknulo ukoliko bi Srbija potvrdila njihov piratski zakon time što bi sama odobrila krađu sopstvene teritorije. No zašto bismo im učinili tu uslugu, znajući da u zamenu za to izdajstvo nećemo dobiti ništa, pošto nikada ništa nismo ni dobili? A znajući s druge strane i to da bismo time zaradili trajan bes i prezir Rusije?
U vama je dugo sazrevao romanopisac budući da ste godinama uređivali tuđe rukopise kao urednik, uz to pisali eseje, ogledali se u raznim žanrovima pre romanesknog. Šta je bilo presudno da počnete da pišete roman „Med“, i to o postojbini vaših predaka, o Krajini?
Tog 4. avgusta 1995. kada sam čuo da je napadnuta Krajina, stekao sam iz dna duše, uprkos uveravanjima iz Srbije, ubeđenje da je to konačno i da će Krajina nestati. To se i desilo. Krajina je nestala. Tada je nešto puklo u meni i pitao sam se: ko će ostaviti trag o toj Atlantidi? Srbija je njen nestanak primila skoro ravnodušno, poput maćehe. Izbeglicama iz Krajine naplaćivala se čak i čaša vode. Nije bilo nikakvog plana za njihov smeštaj, nije razvijen program očuvanja njihove baštine. Godinama sam tražio način da iskažem suštinu te tragedije. A onda sam čuo priču o sinu koji je izvlačio oca, pčelara, iz opustošene Like. Učinilo mi se da je to pripovetka biblijske snage i da vrlo upečatljivo sažima našu sudbinu na tim podnebljima. No kako to da prenesem ljudima koji o tome nisu ništa ni čuli, mojoj publici u zapadnom svetu? Izdavačko iskustvo mi je govorilo da esejistika, istorijska dokumentacija i svedočenja ubeđuju samo predubeđene. Niko to štivo ne čita ako već u nekoj meri ne deli autorove poglede. U ratnim godinama sam ponekad imao nesuglasice sa svojim gazdom Vladimirom Dimitrijevićem oko izdavačke strategije, koju sam smatrao prilično naivnom. Kad Srbi sami objavljuju srpski pogled na srpsku sudbinu, lako im se može odgovoriti da je to njihova istina, njihov pogled i na kraju krajeva njihova propaganda.
S druge strane, učinilo mi se da istinska literatura, poput recimo „Rata i mira“ omogućuje ne samo da se istorija ovekoveči već i da se nepristrasno razume. Kad je roman istinsko umetničko delo, on u sebi ne nosi nikakvu političku tezu. Zato sam i tako dugo pisao ovu knjigu: čim bih osetio da zastranjujem u neko dokazivanje, prestajao sam da pišem, smatrajući da autor romana treba da bude izvan svake strasti. Neka sama priča sebe opravdava! Trebalo mi je više od tri godine da napišem tu kratku knjigu. Ali, zauzvrat, ona je ušla u srce izdavača, čak jako zahtevnih, koji su je objavili – a zatim i publike.
Kako je nastao vaš roman? Da li ste posetili Krajinu, budući da ste se još kao mali dečak s roditeljima preselili u Švajcarsku?
Krajinu sam gradio iz svojih uspomena, nisam otišao tamo nijednom posle rata, a likove sam gradio iz šturih opisa. Lik Nikole pčelara je istinski lik, jer to je istinska priča. Tog čoveka nikada nisam sreo niti video, ali on se jednostavno pojavio takav, celovit, u mojoj duši. Čitaoci kažu da su likovi te knjige veoma upečatljivi, maltene živi.
Tek posle tog romana sam shvatio, iako sam iskusan izdavač, kolika je sila književnosti kada je iskrena i ubedljiva. Ona vam omogućava da kažete sve što treba i da prenesete sadržaj svog unutrašnjeg sveta a da to nikome ne zapne u grlu, da to ne bude samo jedan glas u moru suprotnih pogleda.
Desio mi se zanimljiv incident. Uoči dobijanja nagrade Festivala evropskih literatura u Francuskoj, sa mnom je trebalo da vodi razgovor pred publikom novinar Žan-Arno Deren, koji je inače poznat na ovim prostorima i koji je bizarno antisrpski nastrojen. Deren je otpočeo razgovor poistovećujući taj roman sa istorijskim ogledom i ocenjujući ga pristrasnim i falsifikovanim, bukvalno kao da je nekakav „četnički pogled na svet“. Pitao sam se šta da radim, i odlučio da ga pustim da se istrese bez osporavanja. Pošto je bio istoričar po obrazovanju, na kraju sam mirno ukazao na to da je izneo niz potpuno neosnovanih tvrdnji o našoj istoriji, kao i nekoliko objektivno netačnih biografskih detalja o meni. Onda sam primetio kako se publika komeša. Ljudi su čitali moj roman, njih je zanimala književnost, a ne politika. Nisam morao ništa da im kažem: oni su ga sami izviždali. Bio je besan, no više nije ni pisnuo.
Kad mi je Galimar, najugledniji francuski izdavač, javio da će objaviti moj rukopis bez ikakvog istorijskog prekrajanja, a onda kada je knjiga počela da dobija nagrade, pa kada sam o njoj imao priliku da razgovaram sa srednjoškolcima kojima je bila lektira, pa čak i s robijašima iz zatvorskog čitalačkog kluba – shvatio sam da pisac u svojim rukama ima snažno oružje, a da mi s našom bogatom i tragičnom istorijom raspolažemo i neiscrpnom municijom. Naši jadni pokušaji političkog lobiranja tokom rata su se suočavali s mnogo jačom, bogatijom i organizovanijom artiljerijom s protivničke strane. Umesto u to, trebalo je da se ulaže u kulturu. Postigli bismo sasvim drugačiji efekat. Primer „Meda“ dokazuje da se do svesti i savesti ljudi može doći jednostavnije, humanije i efikasnije nego PR operacijama ili nezgrapnom diplomatijom. U kulturi i književnosti nemamo čega da se stidimo. A mi se stidimo. Mi se obraćamo tom svetu veoma skrušeno i veoma postiđeno, kao da im se izvinjavamo što su nas bombardovali.