Putinova raketna igra

Zapadni mediji i analitičari ljute se što Vladimir Putin koristi svaku priliku i pukotinu koja mu se ukaže, mada mnogi veruju da ih, serijom naizgled nerazumljivih poteza, i sam uspešno stvara

Nedavni ukaz predsednika Vladimira Putina, da prekine učešće Ruske Federacije u Sporazumu o likvidaciji raketa srednjeg i kraćeg dometa, izazvao je lavinu negativnih komentara u zapadnim, pa čak i u ruskim medijima. Dok prvi u potezu ruskog predsednika vide još jednu manifestaciju „agresivnog Kremlja“, ovi drugi smatraju da je Putin time oslabio pozicije Moskve i odigrao u korist Amerikanaca. Reč je o sporazumu iz 1987, koji su potpisali u Vašingtonu tadašnji lideri SSSR-a i SAD, Mihail Gorbačov i Ronald Regan, i njime je zabranjeno posedovanje, korišćenje i razvijanje raketa dometa između 500 i 5.500 kilometara. Drugim rečima, eliminisana je mogućnost da poprište nuklearnog rata bude u Evropi, imajući u vidu da su obe strane planirale da na Starom kontinentu razmeste svoje projektile navedenog dometa. To je izazivalo strahove i Evropljana, ali i Rusa, budući da je Vašington mogao takve rakete da postavi na teritoriji svojih evropskih NATO saveznika, a SSSR nije imao članice svog pakta na zapadnoj hemisferi. U tom smislu, sporazum je Moskvi donosio opipljivu korist tokom poslednje tri decenije.

[restrict]

TRAŽIO SE SAMO POVOD Sada je tome došao kraj. Evropska bezbednost ponovo je dovedena u pitanje ako rakete srednjeg dometa budu locirane sa obe strane ruske granice. To možda može da odgovara pojedinim vladajućim krugovima u novim istočnoevropskim članicama NATO-a (bivšim sovjetskim satelitima), ali izaziva nezadovoljstvo u „staroj Evropi“, koja je verovala da je sa Hladnim ratom, i njegovim strahovima i pretnjama, zauvek završeno. Klasična raketna kriza, za koju se mislilo da je odavno deo istorije, sada se ponovo vraća na velika vrata. I što je za Evropu najgore, ključ ove krize leži u rukama Amerikanaca i Rusa, pa oni mogu da je zaoštravaju i smiruju po sopstvenom nahođenju. Ali ima li mesta optužbama prema Putinu?
Jasno je da je sporazum o raketama srednjeg dometa više odgovarao Moskvi, iz najmanje dva razloga: spuštao je ritam u iscrpljujućoj trci u naoružanju i realno je doprinosio bezbednosnoj ravnoteži u Evropi i svetu. Rusi nisu decenijama morali da brinu da li će, danas-sutra, ekonomski jači Amerikanci na njihovoj granici rasporediti više hiljada projektila kojima će držati na nišanu Moskvu. I nisu morali da preduzimaju skupe mere za pariranje Vašingtonu – dovoljno je bilo držati u dobrom stanju strateški nuklearni potencijal, koji može garantovano da uništi planetu. Pojava ogromnog broja manjih i jeftinijih projektila, koji u roku od nekoliko minuta mogu da sprže ne samo ruske gradove već i direktno pogađaju raketne silose pre nego što vojnici i stignu da registruju napad i ispale svoje nuklearno punjenje, predstavljalo je ogromnu pretnju za rusku (sovjetsku) bezbednost. I dovodilo Evropu u poziciju taoca, odnosno garantovanu metu u slučaju preventivnog odgovora ili kontraudara Moskve.
Otuda je, takođe, jasno da je i Evropa bila veoma zainteresovana za takav sporazum. On je bio donet u vreme kada je u Kremlju sazrevala svest da je neka vrsta predaha i sporazuma sa Zapadom neophodna i kada je Gorbačov proglasio svoju pacifističku doktrinu „zajedničkog evropskog doma“. Amerikanci pak nisu bili oduševljeni idejom da sami sebi izbiju iz ruku tako jak adut, ali evropsko nezadovoljstvo ih je pokrenulo na kompromis – iako su prethodno učinili sve da Rusima zakomplikuju uslove pod kojima bi bili spremni da potpišu sporazum. No to se ipak desilo i od tada, periodično, mogle su se čuti žalopojke iz Vašingtona. Od toga da „Rusi krše sporazum“, pa do krajnje otvorenih ocena da SAD treba unilateralno iz njega da istupe. Američko nezadovoljstvo kulminiralo je pod vlašću predsednika Baraka Obame 2013, još pre izbijanja krize u Ukrajini, a već od sledeće godine – nakon ruskog pripajanja Krima – postalo je jasno da je ovaj scenario neizbežan. Tražio se samo povod.
I pronađen je u ruskoj raketi 9M729. Dok je Moskva uveravala da je njen domet ispod „crvene linije“, Amerikanci su tvrdili da je 500 kilometara veći. I nebitno je da li je to zaista tačno, jer su u Vašingtonu bili odlučni da pokrenu novu trku u naoružanju. Administracija Donalda Trampa procenila je da to može biti instrument pritiska ne samo na Moskvu već i na evropske „saveznike“ koji poslednjih godina radije gledaju svoja posla. Ili, sve više, vode svoju politiku, nezavisnu od Vašingtona. Pa, ako „stara Evropa“ neće da sluša, onda će zemlje „nove Evrope“ biti poligon za američke rakete, čime će ceo kontinent biti u stanju pokornosti. Ili bar tako veruju neki u Americi, a razvoj događaja u proteklih dvadesetak godina im ukazuje da su u pravu i da Brisel bez „pomoći“ Vašingtona ne može nijedan svoj problem da reši. Mnogi u EU zato ne kriju sumnje da deo njihovih problema kreiraju upravo Amerikanci, da bi ih onda – zajednički rešavali. A sve u duhu „transatlantskog partnerstva“ koje se mora čuvati kao zenica oka.

RUSI ODREAGOVALI RECIPROČNO U svom ovom zamešateljstvu, međutim, svoju šansu vidi i Moskva. Otuda i primedbe Putinu koje dolaze iz same Rusije. Mora se priznati da – ako je to tačno – ruski lider igra prilično rizičnu igru. Ipak, formalno nema mesta optužbama protiv Kremlja, jer je nalog za istupanje iz Sporazuma najpre došao iz Bele kuće, a Rusi su samo reagovali recipročno – takođe napuštanjem ugovora i pokretanjem naučnoistraživačkih radova i projekata za ponovno stvaranje zabranjene klase raketa. Sve to isto rade i Amerikanci. Pitanje je, samo, da li je Putin imao načina da spreči SAD da sruše ugovor, da je, recimo, pristao da rakete 9M729 potpuno uništi? To je suština prigovora koji stižu ruskom predsedniku i iz njegove zemlje, i sa Zapada. Moguće da je i mogao, ali nije. I to je, verovatno, najveća zagonetka.
Putin i njegova ekipa ostali su čvrsti u stavu da raketa 9M729 ne krši Sporazum i da ruske krivice tu nema, pa je Vašington posle šest godina prigovaranja dobio odrešene ruke da povuče svoje – izuzetno radikalne – poteze. Da li je u tom „radikalizmu“ ključ za razumevanje složenih Putinovih manevara? Da li je njegova „provokacija“ uperena na podrivanje transatlantskog savezništva? Ako Tramp ostvari svoju pretnju i počne u Poljskoj, Rumuniji i na Pribaltiku da razmešta nuklearne potencijale i jača protivraketnu odbranu, onda će u Parizu, Berlinu, Rimu i Madridu biti još više frustrirani. Da li će njihova reakcija u tom slučaju biti još veća privrženost Americi, ili će na snazi dobijati takozvani populisti, a pogotovo ono krilo koje se zalaže za veća prava nacionalnih država, a protiv su Evropske unije, pa čak i NATO-a? I da li je to razlog što zvanični Berlin i Pariz, kao noseći stubovi EU, u takvom razvoju događaja vide jednu od direktnih pretnji za opstanak Unije?

RIZIČNA IGRA I NJEN (MOGUĆI) USPEH Ako je taj cilj bio među Putinovim prioritetima, onda ne čudi što igra rizično, jer time značajno povećava svoju političku težinu u odnosima sa Evropljanima. Istina je da projektili srednjeg dometa mogu da unište Rusiju i njen nuklearni potencijal, ali će uvek ostati nekoliko raketa koje će uspeti da polete i dosegnu svoje mete – i u Evropi, i u SAD i Velikoj Britaniji. To se, između ostalog, postiže većim brojem mobilnih lansera, poput novog interkontinentalnog sistema „Jars“, koji teško može biti uništen čak i u iznenadnom raketnom udaru. Naprosto, on se stalno kreće i menja poziciju. Uz to, Rusija razvija i najnovije hipersonične tehnologije, što pruža dovoljne garancije i u daljoj budućnosti.
U tom smislu, zanimljiva je i nedavna analiza jednog od najstarijih nemačkih dnevnih novina, „Sarbriker cajtunga“. List upozorava da je Rusiji „odlično poznato koliko je NATO slab“ i poziva na jače akcije protiv Moskve. Za slabost alijanse okrivljuju Trampa, koji je uspeo da joj našteti „brojnim pretnjama“ prema državama članicama. Podseća se i na stalne optužbe prema Nemačkoj da ona, navodno, isuviše malo troši na odbranu – iako Nemci smatraju da to nije tačno. Takvu situaciju, ukazuje list, Rusija vešto okreće u svoju korist. I nemački novinari ističu Sporazum o likvidaciji raketa srednjeg i kraćeg dometa, ali kao primer ruskog nepoštovanja ugovornih obaveza, što joj je omogućeno da čini zbog nejedinstva zapadnih saveznika. Iako traži „odlučnije mere“ protiv Moskve, i nemački list upozorava da politički sukob s Rusijom ne sme da isklizne s diplomatskog koloseka, jer bi imao nepopravljive posledice po ceo svet.
Drugim rečima, mada tvrde da su protiv, deluje kao da i nemački novinari rade u Putinovu korist. Stavljajući u isti koš i njega i Trampa, i sami pomalo doprinose razgradnji transatlantskih veza. I onda se čude što Putin, kao iskusan i vešt lider, koristi svaku pukotinu koja mu se ukaže. A mnogi kažu da ih, serijom na prvi pogled čudnih i nerazumljivih poteza, i sam uspešno stvara. Uz već razgranatu, decenijama stvaranu mrežu političkih saveznika i istomišljenika u Evropi, ova rizična igra možda može da uspe. A Tramp? Pa, on „dokazano“ nije izabran na mesto predsednika SAD uz Putinovu pomoć. Mada se, ponekad, ponaša kao da jeste…

[/restrict]