Zona sumraka – BIGFUT U AMERIČKOJ POLITICI

Dok izjava premijerke Ane Brnabić usmerena na jednu konkretnu i ograničenu grupu ljudi izaziva zgražavanje u svetu, izjava američkog kongresmena Tima Berčeta usmerena na ceo jedan narod nikoga ne pogađa

Srpska strana bukvalno ima posla s ljudima iz šume, koji predstavljaju Prištinu, teroristima koji su bili u Hagu i nisu osuđeni za zločine, samo zato što su svi svedoci pobijeni – izjavila je predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić i izazvala opšte zgražavanje javnosti i to ne samo one „kosovske“ i svetske nego, u velikoj meri, i domaće. Optužuje se za rasizam, iako je vrlo jasno da misli na vrlo konkretne ljude u vrhu vlasti kosovskih Albanaca. „Imao sam sjajan razgovor sa bivšom predsednicom Kosova o ratnim zločinima koje su izvršila srpska đubrad i niko nije spreman da ih kazni“, napisao je na svom tviter nalogu američki kongresmen Tim Berčet i dodao da se radi o „groznom“ narodu. I nikome ništa. Nema Teofila Pančića da za Slobodnu Evropu prokomentariše da je u pitanju „samo nešto uvijeniji način da predstavnike druge strane nazove divljim urođenicima s kojima civilizovani ljudi ne mogu da nađu zajednički jezik jer ih deli predubok civilizacijski jaz“. Nema ni Alena Krozbija da za isti propagandni servis napiše kako „društvene mreže gore“ od sprdnje s Brnabićkinom izjavom, a nije se javila ni Amra Zejneli. Ne, nije u pitanju samo Slobodna Evropa koja, kao glasilo američkog Kongresa neće da grize ruku koja je hrani, nego i ostali regionalni i međunarodni mediji. Njegovu izjavu, kada je otkrivena, pored srpskih preneli su jedino još i albanski mediji.
Ironično je u stvari koliko Berčetova izjava savršeno ide s onom Brnabićkinom, odnosno koliko je koincidencija u priči o ove dve izjave. Tim Berčet je, naime, u Americi poznat i kao jedan od najvećih pristalica teorije o postojanju mitskog bića na severnoameričkom kontinentu zvanog „bigfut“. U „ljubavi“ prema tom neuhvatljivom stvorenju iz šume ide toliko daleko da je 2012, dok je još bio samo gradonačelnik okruga Noks u Tenesiju, 16. novembar proglasio za Dan bigfuta. Pomislićete sada da uopšte nije čudno da jedan zaljubljenik u ljude iz šume bude istovremeno i vatreni pristalica naroda za čije je lidere srpska premijerka ukazala da su karijeru napravili tokom boravka u šumi.
Nije, međutim, to u pitanju, pošto je Berčet zablistao mesec dana ranije, 30. aprila, posle sastanka Komiteta za spoljne poslove Kongresa na kojem je Jahjaga iznosila gotovo fantazmagorične priče o srpskim zločinima na Kosovu uključujući i onu o 20.000 silovanih žena. Ne znamo da li je i Jahjaga, pokušavajući da dokaže ove optužbe, posegla za istim argumentom kao i poslanica, lekarka i „pesnikinja“ Fljora Brovina, koja je pre petnaestak dana u „kosovskom parlamentu“ pokazivala slike silovanja kosovskih Albanki za koje se u roku od 24 sata ispostavilo da su iz pornića.
Vratimo se na Berčeta. Šta bi, ako nije ljubav prema „šumskim ljudima“, moglo da ga navede na toliku ljubav prema kosovskim Albancima, nego mržnja prema Srbima? Pored ljubavi prema bigfutu, njegovom biografijom dominira još jedna pasija – novac, odnosno sklonost ka prikupljanju velikih količina zelenih novčanica i neprijavljivanje istih. Već na početku svoje političke karijere, Berčet je, kao većnik u okrugu Noks, prema pisanju „Noks njuza“, medija u okviru mreže „Ju-Es-Ej tudej“, bio umešan u sklapanje spornog ugovora za đubrenje zelenih površina koji je po izbijanju skandala raskinut. Posle toga je usledio niz optužbi za proneveru novca iz izbornog fonda, kao i za neprijavljivanje donacija, a po pisanju „Noks njuza“ predmet istrage Federalnog istražnog biroa bio je poslednji put 2017. zbog finansijskih malverzacija i spornih ugovora. Možda Berčet ima i drugih, zasad neotkrivenih, neprijavljenih „donacija“.
Sam Berčet, iako očito vrlo žovijalan tip, nije prava tema. On može biti tek sporedna zabava. A i da nema njega, tu ulogu bi odigrao neki drugi sitni korumpirani političar kakvih je sijaset i u Americi i drugde. Takvih će biti dok je sveta i veka. Mnogo veći problem je trend u svetskim medijima glavnog toka da se priče koje odgovaraju establišmentu forsiraju, a da se druge zataškavaju. Problem je što se stvara atmosfera u kojoj se određenim narodima i grupama ljudi može raditi sve, a da oni, ukoliko se usude na bunt, budu surovo kažnjeni. I sami smo to osetili na sopstvenoj koži nebrojeno puta. Berčetu i njemu sličnima ostaje da lamentiraju što „zle Srbe“ niko nije kaznio za zločine iako su i bombardovani, i razvlačeni po haškim i drugim tribunalima, za razliku od Albanaca i inih. Nama ostaje da budemo strpljivi, jer „blaženi vi kad vas stanu grditi, i goniti, i govoriti protiv vas svakojake rđave reči lažući, mene radi“.