Trinaesti april

Zašto jeste bitan broj učesnika na demonstracijama opozicije 13. aprila i zašto, uprkos tom broju učesnika na demonstracijama, vlast ima obavezu da dobro razmisli o njihovim zahtevima

Imali smo više sreće nego što smo se pribojavali, a možda i više sreće nego što zaslužujemo. Posle 13. aprila dogodila se samo mirna nedelja, 14. april; politički život u Srbiji nije postao nenormalniji nego što je bio, no ta relativno utešna činjenica ne predstavlja i garanciju da smo sad nezadrživo krenuli ka nekakvoj normalizaciji prilika u društvu…

PODGREVANJE LUDILA Posle martovskog upada demonstranata u zgradu RTS-a, elem, pri čemu ostade neodgovoreno pitanje šta su uopšte time hteli da postignu, a nisu postigli baš ništa što bi ikome od njih ili nas kao javnosti donelo ikakvu korist, početkom aprila činilo se da procesi zaista odoše u … pravcu koji nam ne bi poželeo niko ko nam želi dobro.
Uostalom, evo kako je bilo. Funkcioneri i pristalice Saveza za Srbiju u grupi hoće da uđu u Gradsku skupštinu pod izgovorom da žele da ostave pismo za gradonačelnika Zorana Radojičića, kao da to nije mogao da učini i samo jedan od njih, to jest ako je cilj zaista bio da mu se dostavi to pismo sa zahtevima da budu obustavljene rekonstrukcija centra grada i izgradnja gondole, i da bude smenjen zamenik gradonačelnika Goran Vesić; vlast uzvraća izvođenjem žena iz gradske uprave pred ulaz u Skupštinu grada, da im spontano, a možda je to ipak bila radna obaveza, ne dozvole da tamo uđu, razume se, uz propratnu ciku i vrisku i takoreći ritualno padanje u nesvest.
Savez za Srbiju najavljuje protestnu šetnju do zgrade „Pinka“ kome zameraju na neobjektivnom izveštavanju, a neobjektivnost im nije smetala dok je bila u njihovu korist, vlasnik „Pinka“ Željko Mitrović na to odgovara prilogom političkoj diskusiji u vidu upozorenja da su „punjenje moja dva kanadera i dve cisterne kanalizacijom već u toku“.
Lider Narodne stranke Vuk Jeremić najavljuje radikalizaciju protesta kroz „različite forme građanske neposlušnosti kojima bi se parcijalno blokiralo funkcionisanje režima“, tabloidi bliski vlasti na tom tragu saznaju, ili tvrde da su saznali, da lideri SzS-a Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Boško Obradović nameravaju da 13. aprila „upadnu u Skupštinu Srbije i tamo sa svojim saradnicima i poslanicima otpočnu štrajk glađu“ („Informer“).
Na tu najavu vlast odgovara sopstvenom najavom koja bi, da je ostvarena, zaslužila zapaženo mesto u istoriji svetskog političkog cirkusa. Neće se opoziciji dozvoliti da u skupštini štrajkuje glađu protiv vlasti, nego će u skupštini vlast štrajkovati glađu protiv opozicije. Sa štrajkom vlasti poigravali su se sarajevski nadrealisti pre tridesetak godina i stvarnost je sad umalo prevazišla njihovu prenaglašenu, nadrealnu društvenu satiru, takva je naime ova stvarnost u kojoj živimo. Ili je pak, ma koliko to groteskno izgledalo, ovo bila samo diverzija kojom su uspešno osujećeni navodni planovi SzS-a?
Tek, da ona protestna šetnja do „Pinka“ u poslednji čas nije svedena na pravu meru tako što je otkazana, jer ništa dobro iz te najavljene konfrontacije materijalom iz kanalizacije ne bi proizašlo – otišlo je na kraju tamo samo nekoliko predstavnika SzS-a – baš sve bi uoči 13. aprila upućivalo na bojazan da nam narednog jutra neće osvanuti samo jedan običan 14. april.

IGRA BROJKAMA Uoči 13. aprila očekivanja su bila visoka. „Ovaj protest će biti kulminacija svih naših okupljanja“, preneo je Bi-Bi-Si na srpskom reči Borka Stefanovića, lidera Levice Srbije i jednog čelnika SzS-a. Slično će Stefanović i za „Blic“: „To je najveći skup dosad, kad Srbija treba da dođe u Beograd i kad svi masivnošću i jedinstvom treba da izvršimo pritisak na vlast da prihvati slobodne izbore i slobodne medije.“
I prvi potpredsednik Jeremićeve Narodne stranke Miroslav Aleksić, prenela je ta stranka, izjavio je da će „veliki miting 13. aprila u Beogradu biti prelomni trenutak u borbi za promene koje vlast ne može da spreči. Režim pokušava sve kako bi opstao na vlasti, ali nema im spasa, Srbija se probudila. Pitanje je dana kada će Vučić pasti s vlasti, a kada će taj dan doći, zavisi i od broja ljudi koji će 13. aprila doći u Beograd.“
I Dragan Đilas, preneo je „Dojče vele“, očekivao je „veliki broj ljudi“ i da će „svako moći da vidi da je cela Srbija u protestu zbog svega što nam se dešava i da će to biti sjajna slika i poruka“.
A šta se dogodilo? Policija je u(s)tvrdila da se 13. aprila na protestu okupilo između 7.300 i 7.500 ljudi. Nasuprot tome, vođa Pokreta slobodnih građana Sergej Trifunović, koji se tom prilikom istakao tvrdnjom da vlast naseljava Mađare po Srbiji pa se posle zbog toga izvinjavao, video je pred sobom čitavih sto hiljada ljudi. Dok je lider Nove stranke Zoran Živković bio kudikamo umereniji i procenio da je reč o oko 35 hiljada demonstranata.
Ako se Ministarstvo unutrašnjih poslova, na čijem je čelu Nebojša Stefanović, može optužiti za pristrasnost u procenjivanju broja okupljenih, onda se takva optužba zasigurno odnosi i na predstavnike opozicije; policiji može da bude važno da iz nepolicijskih razloga umanji broj oponenata vlasti, ali oponentima vlasti, isto tako, iz sopstvenih političkih razloga zasigurno je važno da taj broj predstave većim nego što je zaista bio.
Priznajući da nismo vični ovako kreativnom prebrojavanju demonstranata – niti imamo interesa da to činimo, već nam je jedino interesantno da pokušamo da dođemo do istine kako bismo iz toga izveli relevantne zaključke – okrećemo se inostranim izvorima. U najkraćem, oni su (iznenađujuće?) saglasni, ili gotovo saglasni, s procenom koju je izneo MUP.
Američka agencija „Asošijeted pres“, tako, navodi da su se „na protestnom skupu protiv populističkog predsednika Srbije Aleksandra Vučića“ okupile „hiljade ljudi“ – dakle, ispod deset hiljada – a sličnu procenu, o „hiljadama ljudi“ na mitingu „za koji su se organizatori nadali da će biti najveći“, donosi i američki Radio Slobodna Evropa. Istu brojku od više hiljada navodi i austrijski ORF. „Oko 10.000 ljudi je u Beogradu demonstriralo protiv autokrate Vučića“, procenio je nemački „Handelsblat“, baš kao i „Špigl“ i švajcarska agencija „Kejston-SDA“ koja je uz to ocenila i da je taj broj bio „ispod očekivanja“.
Pri čemu je već i iz ovih ocena, da je Vučić populista i autokrata, očevidno da nije reč o inostranim novinarima koji su iz nekog razloga naklonjeni aktuelnom srpskom predsedniku, pa zbog toga namerno žele da umanje broj njegovih oponenata koji su se 13. aprila okupili na mitingu ispred Skupštine Srbije.
Ako se, dakle, složimo da se na mitingu okupilo desetak hiljada, pa, eto, i neka hiljada demonstranata pride koja im je svima nekako promakla, ne možemo a da ne dođemo do zaključka da gromoglasno najavljivano okupljanje nije ispunilo očekivanja njegovih organizatora. Pa i da je, umesto moći opozicije, demonstriralo njenu nemoć, ili nesposobnost, da animira čak i sopstvene pristalice, a o širim slojevima stanovništva da i ne govorimo.
Ovaj zaključak dodatno potkrepljuje podsećanje na rezultate prošlogodišnjih gradskih izbora. Tada je za liste Dragana Đilasa i Vuka Jeremića, Boška Obradovića, za „Žutu patku“, DS, Borisa Tadića, spomenutog Živkovića pa sve do predsednika opštine Stari grad Marka Bastaća, a svi su oni sad okupljeni pod protestnim sloganima „1 od 5 miliona“ i „Svi kao jedan“, u Beogradu glasalo preko 236 hiljada ljudi; a na njihov ključni protest, i to sve sa gostima iz unutrašnjosti Srbije, izašao je tek dvadeseti deo od tog broja.

DIJALOG I FAŠISTI Da li je ovakav odziv na poziv na miting uticao na promenu planova njegovih organizatora? Jer, u već citiranoj izjavi za „Dojče vele“, uoči 13. aprila, Dragan Đilas je izneo očekivanje „da Srbija bude u stalnom protestu od subote, do trenutka kada će ova vlast prihvatiti da otvori dijalog sa opozicijom o izbornim uslovima“. Od toga, kao što sada znamo, nije ispalo ništa – red govora, red šetnje pa ponovo govori, i skup se razišao. S veoma malom šansom da naredni skup bude iole masovniji, a time i efikasniji.
Suštinsko je, međutim, pitanje zbog čega je, ponovo, ispalo mnogo buke ni oko čega? Da li je nezadovoljstvo u Srbiji, ipak, manje od nezadovoljstva onih koji protestuju? Ili nezadovoljni nisu nezadovoljni samo vlašću, već i ovim delom opozicije koji upravlja protestima? Treba imati u vidu i da od samog početka protesti nisu bili građanski kao što su se lažno predstavljali već politički, budući da je njihova organizatorka Jelena Anasonović prošle godine bila na Đilasovoj odborničkoj listi.
Tek, bez obzira na neuspeh onoga što je trebalo da bude naročiti uspeh dela opozicije okupljenog oko SzS-a, aktuelnoj vlasti bi – ne zarad vlasti nego zarad stabilnosti Srbije – najbolje bilo da se suzdrži od prekomernog likovanja i donošenja ishitrenog zaključka da joj niko ništa ne može pa joj se zato može šta god poželi. I da, umesto što učesnike protesta listom proglašava za fašiste i/ili tajkune, ovu priliku iskoristi da velikodušno pruži ruku za iskreni dijalog o popravljanju, inače sve teže podnošljivog javnog diskursa u Srbiji od koga nam društvo neće postati zdravije, naprotiv. Za šta je vlast, baš zato što je na vlasti, odgovornija od opozicije. Pa ako bude odbijena, makar će biti jasno ko je za to kriv.
Naravno, nismo dovoljno naivni da bismo se ponadali da će se ovo zaista i dogoditi.