Revizija „neadekvatnih granica“

Promenu državne granice rezolutno isključuju Crkva i nadmoćna većina naroda, koju reprezentuju apatinski osnovci, odgovarajući sa „Kosovo je Srbija“ na kartu Srbije bez njenog kosovsko-metohijskog dela prikazanu na „predavanju“ američkog ambasadora u njihovoj školi

Limologija, nauka o granicama, nije kod nas baš zastupljena, a trebalo bi. Jer na Balkanu se sve „vrti“ oko granica. Kada se raziđe propagandna magla o kompresiji sveta koji se pretvara u globalno selo (gde bi, valjda, države trebalo da postanu zaseoci i mahale), ostaje geopolitički perpetuum mobile – nadmetanje za prostor i granice. Oni koji su na to ukazivali još na početku rastakanja SFRJ, često su anatemisani kao zagovornici ideologije „krvi i tla“ kako ne bi uznemiravali javnost da je suština srpskog pitanja – geopolitička. Insistirajući na tezi da teritorije nisu bitne i da u ujedinjenoj Evropi granice, tobože, neće postojati, demokratski Zapad je po cenu rata nametnuo nedemokratske, tzv. AVNOJ-ske međe. U stvari, čitav problem hronične postjugoslovenske nestabilnosti može se pojednostavljeno svesti na „neadekvatne granice“ (S. Hantington).

SELEKTIVNI PRINCIPI RAZGRANIČENJA U jugoslovenskom slučaju „neadekvatnost“ proističe iz činjenice da je unutrašnja političko-teritorijalna struktura države uspostavljena selektivnim nepoštovanjem etničkog principa razgraničenja, tj. neuvažavanjem granica prostornog razmeštaja konstitutivnih naroda – najpre Srba. To je rezultat titoističkog poduhvata da se srpski činilac „obuzda“ populaciono-prostornim sažimanjem i fragmentacijom kako bi se održala ne samo veštačka kohezija zajedničke države nego i njena antiruska geopolitička funkcija tokom bipolarizma. S destrukcijom Jugoslavije, Badinterova komisija presudila je da partijski oktroisane granice federalnih jedinica postaju državne. Tako je, potezom pera, cementirala podeljenost srpskih zemalja, ostavljajući srpski narod istorijski već doživljenoj i ponovo namenjenoj zloj sudbini. To nije bilo dovoljno nego je kasnije primenjeno i na jednoj autonomnoj pokrajini kako bi se ona amputirala iz sastava Srbije. Sva upozorenja da će upravo neprikladne granice odvesti u ratni sukob i postati pravi uzrok hronične nestabilnosti Balkana tvrdoglavo su odbijana. Donedavno!

GRANICE – UZROK DISFUNKCIONALNOSTI BALKANA Duh iz boce jeste pušten kada su neupitnim proglašene unutrašnje, a ne spoljašnje, međunarodno priznate granice Jugoslavije, ali je taj „presedan“ unipolarni lider dugo držao pod kontrolom. Međutim, usledili su Južna Osetija, Abhazija, Krim, Novorusija, Katalonija… „Paranju džempera“ ne vidi se kraj. Zasad se stiglo do poruke o „italijanskoj Istri i Dalmaciji“ nikog drugog nego predsednika Evropskog parlamenta A. Tajanija, te američkog priznavanja okupirane Golanske visoravni za sastavni deo Izraela potpisom predsednika D. Trampa. Konačno, i u „Jugosferi“ načeta je ta tabu tema jer je postalo očigledno da nisu sporni samo pojedini sektori graničnih linija (Piranski zaliv, Trdinov vrh, Dunav, Neum, Kostajnica, Prevlaka, Drina…), već ukupne granice i način na koji su nastale. Led je probio T. Les, nižerangirani britanski diplomata (službovao i u BiH), kada je krajem 2016. u Foreign Affairs-u napisao da su glavni uzrok „disfunkcionalnosti na Balkanu“ upravo AVNOJ-ske granice i da bi ih, stoga, trebalo menjati. Njegov predlog podrazumeva da reviziju artikuliše Zapad pre nego što to učini neko drugi, a zasniva se na kombinaciji nasleđenog „titoističkog principa“, faktičke kontrole prostora i uvažavanja trenutne etno-prostorne slike nastale masovnim prinudnim migracijama. Naravno, u tome bi najbolje prošli „podizvođači balkanskih geopolitičkih radova“ u ime Zapada – Hrvati i Arbanasi – dok bi Srbi dobili nefunkcionalnu, nekompaktnu i teško održivu velikodržavnu iluziju, problematičnih, predugačkih, razuđenih granica.

ZNA SE GDE JE GRANICA Ubrzo su se ohrabrili i lokalni politički prvaci. S jedne strane, trenutno predsedavajući tročlanog predsedništva BiH uveren je da će Srbi jednog dana živeti u istoj državi i smatra da granica na Drini ne treba da postoji (simbolično je ispijajući kao čašu vode). S druge strane, predsedavajući Saveta ministara iste zemlje tvrdi da će Drina ostati granica „do Sudnjeg dana“. Dok arbanaške vođe iz Tirane i Prištine brišu granicu između Albanije i Srbije, zvaničnici iz Beograda predlažu „kompromisno rešenje“ kosovsko-metohijskog pitanja podelom, razgraničenjem, korekcijom granice ili čak razmenom teritorija, jer se, eto, ne zna gde je linija koja treba da se brani. I prvima i drugima odgovara jedan od heroja s Košara da je tačno znao gde se ona nalazi i gde se brani – od Paštrika, preko Košara, do Prokletija. Promenu državne granice rezolutno isključuju Crkva i nadmoćna većina naroda, koju reprezentuju apatinski osnovci, reagujući sa „Kosovo je Srbija“ na kartu Srbije bez njenog kosovsko-metohijskog dela prikazanu na „predavanju“ američkog ambasadora u njihovoj školi. U stvari, umesto nasedanja na „prepariranje javnosti“, potrebno je vratiti se suštini – pravo redefinisanje sadašnjih „neadekvatnih granica“ unutar postjugoslovenskog prostora je nužno i biće moguće kao rezultat promene globalnog poretka i „balkanskog subporetka“. Srbi za taj trenutak mogu da se pripremaju i u tome aktivno učestvuju ili da pasivno, kao „realnost“, a radi „mira i stabilnosti“, pristanu i na ovu, najnoviju fazu hrvatskog i arbanaškog zaposedanja srpskih zemalja. Do sledeće prilike kada će oni opet pomeriti granice.