POLITIČKI SVETOVI RADOVANA BELOG MARKOVIĆA

U knjizi Slađane Ilić reč je o načinu na koji je politika zadesila, pa i obeležila, znani piščev zavičaj – ćelijski, lajkovački, kolubarski, valjevski – u poslednjih pola veka. Zato motiv politike u delu Radovana Belog Markovića obuhvata i vreme Drugog svetskog rata, i period neposredno posle rata, a seže i do tek minulih zbivanja iz devedesetih godina

Knjiga Slađane Ilić koja je pred nama bavi se politikom i ljudima u pripovednoj prozi Radovana Belog Markovića. Autorka, ocenivši da je Radovan Beli Marković „jedan od najneobičnijih savremenih srpskih pisaca“, tako se pridružila opštoj oceni književne kritike koja to neobično u njegovom delu vidi u postupku oslobođenom stega, u prožimanju lirskog i narativnog, u izmešanosti stvarnosti i fikcije, tako da fikcija ima jednaku snagu kao stvarnost, u razobručenom jeziku koji za pisca ne predstavlja datost već građu za stvaranje njegovog izmaštanog sveta.
Knjiga Slađane Ilić drugojačija je i izuzetna vredna, i posebno privlači pažnju, jer je ona namerila da ovakav neobični pripovedački postupak prati iz novog ugla, na jednoj određenoj temi u delu Radovana Belog Markovića. Praveći širok i pouzdan izbor svih mesta u njegovim pričama i pripovetkama u čijoj su pozadini politika, politički događaji, ličnosti znane i neznane, stvarne i izmišljene, autorka će posegnuti za odgovarajućim kritičkim i književnoteorijskim instrumentima kako bi ispitivanju podvrgla piščev pripovedni postupak. Tako ona istovremeno pronalazi i čitaocu otkriva jednog manje poznatog Radovana Belog Markovića, a njena knjiga postaje neka vrsta vodiča kroz njegove političke svetove.
U knjizi Slađane Ilić reč je o načinu na koji je politika zadesila, pa i obeležila, znani piščev zavičaj – ćelijski, lajkovački, kolubarski, valjevski – u poslednjih pola veka. Zato motiv politike u delu Radovana Belog Markovića obuhvata i vreme Drugog svetskog rata, i period neposredno posle rata, a seže i do tek minulih zbivanja iz devedesetih godina. To znači da ova motivska nit u autorovim pripovestima obuhvata nestajanje jugoslovenske države u ratu, uspostavljanje nove komunističke države posle rata, a zatim, na izmaku prošlog veka, raspad te iste države, poretka i ideologije.
Tako se u jednom od nebrojenih slojeva pripovedanja Radovana Belog Markovića pomalja stvarna, groteskna i nesrećna hronika naših lutanja, muka i propadanja. Slađana Ilić je dobro osetila i razumela da piščev glas ovde nije samo glas pojedinca već dugo potiskivani, ućutkivani i zaboravljeni glas njegovog zavičaja i naroda. Na početku ovog pripovednog putovanja stoji Markovićev književni prvenac iz 1976. godine Palikuća ili Tereza milosti puna, a na kraju devedesete godine i delo koje svojim naslovom i sadržajem predstavlja parodični osvrt na poznatu knjigu Slobodana Miloševića Godine raspleta.
Iz tog političkog sveta Slađana Ilić je s razlogom u središte svojih istraživanja stavila tegobne posleratne godine, kojima je Beli Marković najviše zaokupljen i o kojima piše najsugestivnije, na potresan način. Reč je o vremenu uspostavljanja totalitarne komunističke vlasti i ideologije, u kojem se takoreći preko noći obreo i probudio običan svet u celoj Srbiji. U pripovesti Palikuća ili Tereza milosti puna, kroz odnos lokalnog „partijaša“ i udbaša prema porodici i prema zaplašenim seljacima, prikazani su, u malome, funkcionisanje nove vlasti i stvarni život naroda pod njom. Dominantni prizori u ovoj pripovesti su teror i nasilje, kao i čemerno preživljavanje u strah uteranih seljaka, koji zadatu sudbinu podnose sa skamenjenim užasom i tragičnim mirenjem. Totalitarna vlast, bez obzira na značaj i nivo, izvorna ili izvedena, zahteva stalno postojanje neprijatelja, više mogućnog nego stvarnog, više slabog nego jakog, jer tako, zastrašivanjem, najbolje može da kontroliše društvo i pojedinca.
Negde u Londonu, van otadžbine, u emigraciji, Slobodan Jovanović baveći se fenomenom totalitarizma na njemu svojstven, jednostavan način zapisao je: „Pod totalitarističkim režimom teror nema za jedini cilj da zastraši političke protivnike. On ima još i taj cilj, da celom svetu utera strah u kosti. Prema tome čovek mora stalno paziti da ne učini ili ne kaže nešto što bi vlast mogla tumačiti kao znak njegovih rđavih sklonosti kojih on sam još nije svestan. Ta cenzura koju sami nad sobom vršimo, lomi ne samo našu otpornost prema vlasti nego nam slabi i karakter. Pod totalitarističkim režimom ljudi postaju preplašene ropske duše.“ Ova misao velikog naučnika našla je dostojno umetničko ovaploćenje u delu Radovana Belog Markovića.

Tamo gde je teror tamo je i strah. Tamo gde je strah nema slobode. Svi ti oblici terora i nasilja provlače se kroz delo Radovana Belog Markovića: drakonske kazne, masovne likvidacije, obavezan poljoprivredni otkup, konfiskacije i nacionalizacija imovine, progon crkve i sveštenstva, pogibija na Sremskom frontu, progon ibeovaca. Autorka knjige kroz navođenje svih ovih oblika terora i nasilja teži da pokaže na koji način su ta tegobna stvarnost i muke naroda preoblikovani u pripovedanju Belog Markovića. Naslov njene knjige Državna životinja odnosi se na policijskog psa koji treba da istraži slučaj paljevina zadružne imovine, ali je zapravo umetnička transpozicija Udbe, pa i same komunističke države.
Nije slučajno što je baš u tom vremenu straha u leto 1945. godine jedan od poslanika malobrojne i kratkovečne demokratske opozicije hrabro, po osećanju dužnosti i ne nadajući se uspehu, predlagao u tadašnjoj skupštini donošenje Zakona o slobodi od straha. A u prvom članu toga zakona predviđalo se da svaki postupak vlasti „koji ima karakter zastrašivanja naroda ili sadrži pretnju građanima, da ovi protiv svoje volje nešto čine, predstavlja krivično delo protiv slobode od straha“.
Polazeći od položaja pojedinca u totalitarnom društvu, Slađana Ilić skreće pažnju na pojavu zastrašene gomile u pripovedanju Radovana Belog Markovića. Ako u književnom delu postoji primer kada se reč u času i doslovno pretvara u pravu sliku, onda je to prizor zaplašenih seljaka koji se, razgovarajući, dodiruju brkovima da se ništa od izgovorenog ne bi moglo razabrati. Pred ovakvom slikom kao da svaka reč postaje suvišna. Gomila, ne libeći se svakojakih podlosti kao što su udvorištvo i potkazivanje, postaje saučesnik totalitarne vlasti, progoneći one koji se ne slažu s novonametnutim vrednostima i pravilima, pre svega one koji su najslabiji i nemoćni.
U svom traganju za političkim diskursom, za politikom, svojim izborom političke problematike u Markovićevom delu, Slađana Ilić zapravo rekonstruiše elemente totalitarnog poretka onakvog kakav je uspostavljen posle Drugog svetskog rata kod nas. Autorka ističe da je u prozi Radovana Belog Markovića „slika komunističkog totalitarizma uverljivija nego bilo koje istoriografsko delo“. Primera radi, teško da su se sažetije, na jednom mestu, mogle opisati posleratne godine nego što je to učinjeno u pripovesti Palikuća ili Tereza milosti puna. Ili vreme rata u priči-poemi Melita, kovčezi i ostalo. Književno delo, pogotovo kao je što ovo, sa elementima ironijskog humora, groteske, paradoksa, fantastike u izvesnom smislu, ima posebnu životnost i uverljivost u odnosu na istoriografski rad ma koliko on bio oslonjen na iscrpnu, temeljno pretresenu i istraženu arhivsku građu. Naravno da se, kada je o uverljivosti reč, ne smeju zaboraviti ni nebrojena pojedinačna potresna i dramatična sećanja žrtava posleratnog režima.
Autorka, naporedo s analizom terora u Markovićevim pričama, iznosi i zastrašujući bilans iz istoriografskih studija o posleratnom broju pobijenih bez pravog suđenja, o broju osuđenih na smrtnu kaznu, stradalih u logorima i zatvorima i ukupnom broju političkih osuda na robiju. Ona će nas podsetiti i na činjenicu da je ovde najviše pominjana i prva pripovest Radovana Belog Markovića objavljena 1976. godine, dakle pre Titove smrti, a da su se neki od najpotpunijih i najznačajnijih radova istoričara o posleratnom teroru pojavili tek tridesetak godina kasnije.
O posleratnom vremenu Radovan Beli Marković, po tačnoj oceni Slađane Ilić, piše „diskretno, nenametljivo, nepamfletski, uvođenjem elemenata lirskog, humornog, kao i uvođenjem elemenata fantastike“. Tako će pisati i o vremenu postkomunizma i propasti države sazdane pod njegovim znamenjem, kada je već vlast bila primorana da se odriče svojih autoritarnih i totalitarnih ambicija. Ti kasniji radovi sabrani u ironično naslovljenim Godinama raspleta, proizašli iz novinskih članaka u valjevskom nedeljniku Napred, pokazuju da, kada je reč o Radovanu Beli Markoviću, između novinske književnosti i književnosti u pravom smislu reči ne mora postojati jaz.
Slađana Ilić s pravom ističe da Radovan Beli Marković nije podlegao nijednoj vrsti spoljnog pritiska, kako komercijalnog, tako i političkog. Njegovi tekstovi o atmosferi u ratnoj Srbiji devedesetih godina, o iracionalnom u tim ratovima, o ratnim zločinima i stradanjima, ratnoj propagandi i demagogiji, korupciji, o socijalnoj bedi, nemaštini i beznađu to bez ostatka potvrđuju. Kao svedok i hroničar jednog teškog i tragičnog vremena, on nas uporno podseća da to vreme nije za nama već je i danas još uvek tu oko nas. Ali da pustimo, na kraju, da nam to Radovan Beli Marković i sam kaže:
„Šta se desilo?
Ne zna se…
Da li se išta desilo?
Nikad niko neće ispričati kako je zaista bilo.
A tako je bilo da još jeste i nikad neće prestati da biva.“
Izlaganje u Narodnoj biblioteci Srbije, 7. marta 2019, prilikom predstavljanja knjige Slađane Ilić: Državna životinja: Politika i ljudi u pričama Radovana Belog Markovića (Gradska biblioteka Lajkovac, 2018)