Državotvorna faza ili Radovanova buna

Glavni cilj Zapada jeste da srpstvo svede na (uže)srbijanstvo, tj. da se srpski geopolitički činilac prostorno redukuje na „bezopasnu meru“ – od Drine na zapadu do Stare planine na istoku i od Save i Dunava na severu do Kopaonika na jugu

Prvi predsednik Republike Srpske je presudom „Mehanizma“ u Hagu dobio novu kaznu – doživotnu robiju. Da li iko sumnja da isto čeka i prvog komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske? Gotovo celokupna politička, vojna i policijska rukovodstva Republike Srpske Krajine, Republike Srpske i Srbije osuđena su na drakonske kazne za razna krivična dela, koja natkriljuje neuhvatljivi, magloviti, amorfni „udruženi zločinački poduhvat“. S druge strane, hrvatski čelnici su zvanično proglašeni nevinim, iako su izvršili etničko čišćenje Srba iz urbanih sredina i krajeva Hrvatske gde nije bilo sukoba, a potom u Oluji „naneli takve udarce da Srbi praktično nestanu“ (Tuđman) sa krajiške teritorije (pod zaštitom UN!). Štaviše, Hrvatska je za „odličan uspeh i primerno vladanje“ nagrađena uključenjem u NATO i EU. U stvari, baš zato su njihovi lideri i proglašeni nevinim. Analogno su prošle i muslimanske vođe, kao da nije bilo pokolja srpskih civila u Podrinju i kao da Srbi i dalje idilično žive u Sarajevu, Bihaću, Mostaru, Tuzli, Zenici…

„OBUZDATI“ SRBE Šta je pravi razlog antisrpskog stava Zapada tokom čitavog procesa rastakanja Jugoslavije i pristrasnih presuda Haškog suda, koji mnogi pravnici smatraju političkim? To je egzemplarno kaštigovanje srpskog činioca za drskost da se suprotstavi hladnoratovskom pobedniku u njegovom geopolitičkom redizajniranju Balkana! Da li su Srbi mogli drugačije, mudrije, dalekovidije, efikasnije? Nije li bilo nacionalno zrelije i korisnije povinovati se globalnom lideru u naponu snage koji je sa evropskim vazalima gradio novi, unipolarni svet? Ako je pad Berlinskog zida ignorisan ideološki, kako se uopšte na taj epohalni događaj moglo odgovoriti geopolitički? Na trijumfalističko, ekspanzionističko i ultimativno „il’ mi se pokloni, il’ mi se ukloni“ Zapada, šta je trebalo Srbi da učine, budući da su u (post)jugoslovenskoj „podeli uloga“ unapred učitani kao balkanska predstraža „buduće, oporavljene Rusije“ (Bžežinski) i označeni kao negativci? Za koga je u to vreme mogao da se „veže srpski čamac“ kada je „brod“ jednog od eventualnih saveznika, onog slovensko-pravoslavnog, doživeo brodolom i sam jedva uspevao da „ka obali plovi“ (Ocić), a drugi, grandiozno projektovan, još bio u dalekoistočnom brodogradilištu i nije mogao da krene na „svileni put“?
Ne bi trebalo zaboraviti: „nepristojna ponuda“ srpskom narodu, kao najbrojnijem, najrasprostranjenijem i za stvaranje zajedničke države najzaslužnijem, bila je da bespogovorno pristane i na fragmentaciju nacionalnog korpusa republičkim granicama (ispostaviće se – i pokrajinskim) koje prerastaju u državne. Bilo je to pitanje vitalnog srpskog interesa: mirno prihvatiti ostanak u jednoj neoustaškoj i drugoj islamsko-fundamentalističkoj državi sa izvesnom sudbinom podređenog i vremenom eliminisanog naroda, ili se boriti za opstanak i stvaranje sopstvenih političko-teritorijalnih jedinica kao jedinog efikasnog oblika nacionalne zaštite. Nesrpski jugoslovenski konstituensi (prvenstveno hrvatski i muslimanski), nastojeći da zadrže inerciju titoistički definisanog „slabljenja Srba“, nikako nisu mogli da prihvate srpsku ravnopravnost i integralnost. Još manje je na to bio spreman Zapad, koji je srpsku demokratsku volju i državotvorni pokret anatemisao kao velikosrpsku pošast, buđenje imperijalnog duha nedopustivog za jedan mali narod na Balkanu i narušavanje kredibiliteta globalne Imperije.

SRPSTVO ILI (UŽE)SRBIJANSTVO Upravo to je suštinski smisao optužbe za „udruženi zločinački poduhvat“, protiv koga su, onda, sva sredstva dozvoljena. Trebalo ga je saseći u korenu kako ne bi postao primer drugima. Eliminisanje „trule jabuke u korpi dobrih jabuka“ i „brisanje srpskog virusa“ sprovodi se kako tada, tako i danas. Zbog toga se kriminalizuju ne samo srpski politički i vojni lideri već ne prestaju pokušaji da se baci ljaga na čitav srpski narod. Dalekosežna namera je da se time preventivno inhibira neki budući srpski pokušaj rešavanja nacionalnog pitanja kada okolnosti budu povoljne i da se poništi srpski pijemontski kapacitet koji bi mogao da privuče „instant nacije“ (Ekmečić) – prvenstveno muslimansku/bošnjačku (da bi se tome postavila trajna prepreka indukovana je „Srebrenica“). Glavni cilj jeste da se srpstvo svede na (uže)srbijanstvo, tj. da se srpski geopolitički činilac prostorno redukuje na „bezopasnu meru“ – od Drine na zapadu do Stare planine na istoku i od Save i Dunava na severu do Kopaonika na jugu. Zato se, s vremena na vreme, problematizuje status Vojvodine i Raške oblasti, zato Zapad uporno pokušava da amputira kosovsko-metohijski deo Srbije, zato je NATO izvršio agresiju 1999, zato je uništena Republika Srpska Krajina, zato je Republika Srpska redukovana na dejtonsko-pariske gabarite, sa instaliranim Distriktom Brčko kao „makazama nad pupčanikom“, i izložena stalnim pretnjama da će biti ukinuta jer je „genocidna tvorevina“. Suočavanje sa ovim geopolitičkim rebusima iz nedavne prošlosti biće preduslov suočavanja s budućnošću: da li će naša deca za sto godina učiti kako je Republika Srpska bila jedna faza u stvaranju integralne srpske države ili vremenom ugušena Radovanova buna.