Bekstvo iz Kopra

Kako su dva Srbina okrenula slovenačko pravosuđe naglavačke

Odbrojani su dani i glavnom šefu svih slovenačkih zatvora, javila je u ponedeljak državna slovenačka televizija (TVSLO). Iako je u januaru po hitnom postupku penzionisan upravnik zatvora u Kopru, koji je do pretposlednjeg dana 2018. važio za „najstrože čuvanu apsanu u državi“, strasti se u slovenačkom pravosuđu ne smiruju, naprotiv. Zatvorski čuvari su se pobunili i traže ostavke svojih nadređenih, na čelu sa generalnim direktorom Uprave RS za izvršavanje kaznenih sankcija Jožom Podržajom, ali i ministarkom pravosuđa Andrejom Katič ne samo zbog mizernih plata i još gorih uslova rada, opasnih po život već pre svega jer su pogođeni optužbama da su nesavesni na poslu, pa spavaju tokom noćne smene i ne prate događanja na monitorima, što je omogućilo dvojici zatvorenika da u bezmalo filmskoj akciji sprovedu u delo spektakularno bekstvo iz koparskog zatvora u noći 29. decembra lane.

ZATVORENIK DŽENTLMEN Pogađate: dvojica odbeglih zatvorenika, čije je bekstvo pokrenulo lavinu optužbi unutar slovenačkog političkog sistema i okrenulo naglavačke domaće pravosuđe, jesu – Srbi. Iako su ih slovenački novinari u maniru linča isprva prikazivali kao okorele i krvožedne razbojnike, ubrzo se ispostavilo da su sve spekulacije medija i političara o obojici begunaca pogrešne, ali i plod stereotipa a najviše predrasuda u skladu s kojima Srbi nose „zločinački gen“ i seju smrt gde god se nađu. Zabluda je otkrivena kada se jedan od dvojice odbeglih zatvorenika, prosto neverovatno, ljubazno javio telefonom (tada još nepenzionisanom) upravniku zatvoru u Kopru, ne bi li mu objasnio da nema potrebe za lovom na veštice. Drugim rečima – za bekstvo niko nije kriv, a najmanje zatvorski čuvari…
Tako se Damjan Mitrović, državljanin Srbije koji je bio mastermajnd „drskog bekstva“ iz zatvora u Kopru, oglasio iz zavetrine svog bezbednog skloništa kako bi u detalje objasnio kako je planirao bekstvo skoro tri meseca, i kako je zajedno s pajtašem uspeo da pobegne na bezbedno, u Italiju.
Mitrović i njegov sustanar u zatvorskoj ćeliji Dragan Milosavljević, građanin BiH, pedesetak dana su vredno rezuckali rešetke na prozoru svoje ćelije, izradili užad od čaršava i povrh svega preskočili visok zatvorski zid opasan bodljikavom žicom kako bi se dočepali slobode. Damjan (40) je ubrzo postao prava medijska zvezda u Sloveniji, a novinari su se utrkivali ko će ga intervjuisati u Ferari, gde je sa porodicom svio gnezdo. Odmeren i elokventan, stekao je naklonost slovenačkih medija, nenaviknutih na džentlmenski nastup nekoga kome je bilo suđeno da deo života provede iza rešetaka.
U Mitrovićevom slučaju se ispostavilo, kako je ispričao, da je hapšenje u Sloveniji, na osnovu Interpolove poternice koju je raspisala Srbija, bilo greška. Ne slovenačkih organa već srpskih. Završio je u zatvoru u Kopru čekajući da bude izručen Srbiji, gde mu preti suđenje zbog delikta za koji tvrdi da mu je podmetnut, zato je dabome nevin, što je uvideo i sud u Italiji koji ga je za isto delo već oslobodio krivice… Onda je u Italiji zatražio azil i živeo srećnim porodičnim životom, uz retke izlete „preko grane“ – u Sloveniju, gde je potkraj 2018. i uhapšen čim se prijavio u hotelu. A upravo je izvesnost da će biti izručen Srbiji bila okidač da se odvaži na vratolomno bekstvo, uveren da mu nije u izgledu fer suđenje za kriminalne radnje za koje tvrdi da nije kriv.

FILMSKO BEKSTVO U kamere je, uz nešto humora, posvedočio kako je izgledala njegova odiseja: „Čim su (u Sloveniji) odlučili da me izruče Srbiji, znao sam da je vrag odneo šalu. Shvatio sam da moram da spasavam golu kožu i da se vratim svojoj porodici. Bekstvo sam planirao dva i po meseca. Prvo sam uspeo da nabavim nekoliko testerica za metal, ali preko ograde i ne od zatvorskih čuvara. Krio sam testerice u tetrapaku od mleka. Zatim sam pratio i pažljivo zapisivao šta rade i kako se kreću čuvari… Morao sam da promenim čak tri sobe, dok nisam uspeo da se smestim u ćeliju iz koje sam mogao da vidim nadzornika i pratim šta se dešava, i ocenim kada je pravi trenutak za bekstvo.“
Taj trenutak je nastupio oko pola četiri ujutro 29. decembra. Dvojica zatvorenika su savila već prerezane metalne šipke na prozorskom oknu svoje ćelije i izmigoljila se u zatvorsko dvorište.

TEZGARENJE U LUCI Potonja istraga je utvrdila da su ih kamere „ulovile“ dok su pretrčavali dvorište, a da bruka bude potpuna, snimak je pao u ruke i slovenačkim TV kućama, koje su ga puštale unedogled dok su zatvorska uprava, nadležno ministarstvo i sindikat zatvorskih čuvara međusobno razmenjivali optužbe za nastalu bruku. Uprava je krivicu pokušala da svali na čuvare, tvrdeći da su spavali na radnom mestu, a oni su uzvratili gomilom optužbi i razotkrivanjem pisama koja su uzalud slali nadređenima, upozoravajući ih da u supermodernom zatvoru kamere nemaju detektore koji bi reagovali na pokret, da su čuvari preopterećeni jer su zbog bednih plata prisiljeni da rade dva posla, pa uz posao u zatvoru „tezgare“ na smenu i u Luci Kopar kao obezbeđenje… Jasno je da posle odrađene „smene“ u Luci na posao u zatvoru stižu ispijeni i premoreni, a tu ih je opet premalo, pa ne može jedan čuvar da drži na oku desetak kamera u nadzornoj sobi i pride obavlja brojnu administraciju i sve druge zadatke. Na videlo su isplivale sve moguće prljavštine, na primer da zatvorski kuvari beže s tog posla čim im se ukaže prilika, pa su čuvari prisiljeni da zatvorenicima sipaju i hranu na tanjire iako im to nije u opisu posla…

LJUDSKA PRAVA ZATVORENIKA Ni to nije sve – čuvari tvrde da im život visi o koncu otkako je država redukovala zapošljavanje novih pa ih je premalo, posebno jer i postojeći čuvari, čim naiđe šansa, daju otkaz i beže u drugu profesiju, manje riskantnu… Sve su to razlozi zbog kojih je sindikat zatvorskih čuvara (pravosudnih policajaca) ustao u odbranu i kolega iz Kopra i svih odreda, zatraživši komandnu odgovornost, prvo upravnika lokalnog zatvora, pa njegovog šefa (direktora svih zatvora) a na kraju i zajedničke nadređene – ministarke policije.
Argumenti su se samo nizali, pored ostalog, istaknuta je i činjenica da je briga za ljudska prava zatvorenika otišla tako daleko da upravnici slovenačkih zatvora zabranjuju čuvarima ne samo da zadiru u lične stvari „štićenika“ nego čak i pregled ćelija… Zato je i moglo da se desi da dvojica zatvorenika u Kopru mesecima testerišu metalne rešetke a da to niko ne uoči, čak ni onda kada su se zatvorenici iz susednih ćelija žalili na buku koja im remeti san… Obaška što su načete prozorske šipke kamuflirali peškirom, iako to (formalno) ne bi smeli, ali preopterećenim zatvorskim čuvarima na pamet nije palo da se i tu petljaju…
Kada se sve sabere, ispada da su zatvorenici u slovenačkim zatvorima zbrinuti kao da su u banji, a ne na odsluženju kazne, ogorčeni su zatvorski čuvari, naročito jer se država na primer brine da zatvorenici imaju bar koji sat fizičkih aktivnosti dnevno, dok čuvarima ukida dodatak za rekreaciju, pa su „štićenici“ u boljoj formi od onih koji treba da ih paze… Kada se podvuče crta, zaključili su slovenački novinari, prava je sreća što su se smelog poduhvata latila dvojica pitomih zatvorenika, privrženih tradicionalnim vrednostima kao što je porodica, jer šta bi bilo da su iz zatvora pobegle okorele ubice ili manijaci, silovatelji, psihopate…
A Damjan Mitrović, „simpatični begunac-obešenjak“, stekao je popularnost u Sloveniji, postavši vest broj jedan; slovenački novinari nisu propustili da naglase kako je tokom razgovora uvek dobro raspoložen, detaljno opisujući sočne detalje odvažnog poduhvata, ali da na kraju uvek istakne da je „imao mnogo sreće“. Kako stvari sada stoje, srećne ruke nije bila Slovenija jer joj Italija nije udovoljila da izruči dvojicu begunaca. Sreća nije bila suđena ni potom penzionisanom upravniku zatvora u Kopru, niti šefu svih slovenačkih zatvora, a drma se fotelja i ministarki pravosuđa. zaйmы na kartu bez otkaza zaйm v moskve po pasportukak oplatitь zaйm ekapustazaйm onlaйn s 18 let