NOVA OBIČAJNA KULTURA

Naša deca ne smeju da uče o vinčanskom pismu i Žrnovu. Lepenski Vir se uzgred pomene. Zato moraju znati da još od 1995. udarcem u zvono počinje rad berze u Njujorku

Srbi! Nismo krivi! NATO je zločinac. Braćo i sestre, mi Srbi smo žrtve! Ko vam drugačije kaže – laže! Hiljade građana Srbije, naših prijatelja, dece, rođaka umire od raka izazvanog NATO bombama. Niko ne odgovara.

NEŠTO MALO SRBA Na sve strane kuso i repato traži od nas Srba da zaboravimo prošlost; da se odreknemo nasleđa; da priznamo da nikakve baštine nemamo niti smo ikad imali. Da se jednom zasvagda javno, a može i na referendumu, izjasnimo da nas Srba nikad nije bilo, niti smo postojali. Da priznamo: Sve što je o Srbima napisano hiljadama godina pre današnjeg dana je izmišljotina, naučna fantastika i naravno mitologija.
Ono, možda bi ipak valjalo ostaviti nešto malo Srba, ne zbog nas već zbog stranaca, jer kako će se objasniti ko je „silovao stotinu hiljada muslimanki“, „proterao milion Šiptara“, izvršio agresiju na „Hrvatsku i Gorenjsku sa Dolenjskom“, proterao „Hrvate“ iz sela Hrtkovaca, počinio „genocid“ u Srebrnici ako Srbi nisu postojali? Kako će Haški tribunal objasniti potrošene tri milijarde dolara na suđenja Srbima, pripadnicima naroda koji ne postoji. Svi su osuđeni.
Srbima se jednostavno zabranjuju sopstvena pametarnica, pravoslavna vera, pismo, rukopisne i štampane knjige, rodoljubiva poezija, običaji, Krsna slava, kalendar. Čak je, javlja mi prijatelj iz Podgorice, kafanskoj muzici bilo zabranjeno da mu odsvira naručenu pesmu Odakle si, sele. Odsad u Crnoj Gori se sme igrati samo uz Nemo kolo i Bečki valcer. Kada su mogli dekretom 2007. godine da srpski jezik oglase crnogorskim, onda pošasti nema kraja.
Srbima se nameće nova običajna kultura. Kultura Robina Huda, Dejvija Kroketa (o kojima je pisao 2017. godine Milovan Danojlić u „Pečatu“), Tila Ojlenšpigela, Flaša Gordona, Betmena, Lare Kroft i ostalih holivudskih heroja. To što ih je Holivud izmislio ne znači da nisu stvarni. Izmišljeni su Miloš Obilić, knez Lazar, Kosovka Devojka, Karađorđe, Milunka Savić, junaci sa Košara od pre dvadeset godina.

NE ĆUTE, STVARAJU Srpske ličnosti su nestvarne za razliku od vučice za koju se zna da je tačno 753. godine pre Hrista podojila Romula i Rema i time osnovala grad Rim i Rimsku imperiju. Da ne bi vučice Martie, ne bi bilo Rimske imperije koja je pokorila tribale, tj. plemena. Sve tuđe se uči u srpskim školama. Naša deca moraju ove „istorijske“ činjenice znati.
Ne smeju da uče o vinčanskom pismu i Žrnovu. Lepenski Vir se uzgred pomene. Nema para za istraživanje. Zato moraju znati da još od 1995. godine udarcem u zvono počinje rad berze u Njujorku. Ako ne zvekne klepalo, svet propade. Kokoške u Dragačevu bi prestale da nose jaja. Vojkine krave iz sela Štavica ne bi davale mleko. Njeni kupci na pijaci Bajloni u Beogradu bi ostali bez kajmaka i sira. Logično, kokoške će nositi jaja, krave će davati mleko bez obzira na lupanje šakom u Njujorku. Bogu hvala, te mnogi ne zavise od berzanskog zvona. Nisu lenji. Čuvaju svoje imanje.
Bez obzira na lupetanja domaćih i stranih menadžera u kulturi, Srbi se ne predaju. Ignorisani od sopstvene države, uz stanovite pretnje zabranama „slobodnih“ internet-kanala, jutjuba i ostalih, Srbi i dalje pišu pesme i pevaju o Srbiji koju vole. Ne ćute nego stvaraju. To što ih nema na državnim i ostalim televizijama i u novinama ne znači da ne postoje. Kad ste poslednji put čuli Svi moji preci, koje često sanjam, bili su Srbi i ja im se klanjam! Stihove koje je ispisao Dobrica Erić. Ili pesmu Milunkina besmrtna priča Ljiljane Bralović. Evo nekoliko stihova: Vini se u selo besmrtnika, ti velika / i nasmeši nam se da ne mislimo da si ljuta / što zaboravismo tvojih devet rana / i devedeset devet ljutih ožiljaka.
Ko može zaboraviti, iako se ne mogu na radiju ili školskim časovima čuti stihovi: usred noći bi se setila / i nikad neću zaboraviti banjsku / zato što / neko beše strahiniću bane / beše bane u malenoj / banjskoj. Stihovi su iz rodoljubive poeme savremene velike srpske pesnikinje Milene Marković.
Beogradski sindikat, sa etno grupom „Trag“ ispevao je pesmu Dogodine u Prizrenu! Njihovi stihovi: Kuda bih da ne znam da je naša tački polazna… Kosovo je seme iz kojeg sam ponikao, izvor i narod potekao… Učimo decu da znaju pravu istinu i neka nam pozdrav bude Dogodine u Prizrenu!
Molimo se za srpske heroje Radovana Karadžića, Ratka Mladića, kapetana Dragana. Pomolimo se za sve zatočene Srbe u evrounijatskim tamnicama: Martića, Pavkovića, Miloševića. Setimo se Džulijana Asanža i božjeg čoveka Arno Gujona. Čuvajmo Republiku Srpsku. Uz Božju pomoć i našu tvrdu veru, dogodine u Prizrenu.