STIGMA

Političko trik-pitanje neprolazne aktuelnosti – koliko Srbija treba da bude mala, da u nekim glavama i predstavama ne bude (pre)velika – periodično biva dopunjavano pripadajućim varijacijama. U ovom trenutku događaji na društvenoj sceni pomenutu nedoumicu aktuelizuju upitom – Koliko Srbija mora biti potčinjena, pasivna i stigmatizovana, da – opet u pomenutim „nekim glavama“ – ne bi bila zločinačka, nerazumna, ušančena u naopakim percepcijama stvarnosti i malignom sistemu vrednosti!?
Pitanje je, naravno, kolokvijalno, odgovor poznat, a mera poslušnosti davno određena. Voljom koja je propisala „meru moranja“ balkanskog sužnja ideoloških i drugih istina parafiranih od neoliberalne Promisli, podrazumeva se apsolutna pokornost, čak i zabrana promišljanja vlastite sudbine u široj političkoj i istorijskoj perspektivi. Poznati imperativ „Srbija mora…“ sada je upućen javnosti, ali i jasno apostrofiranoj „neispravnoj“ državnoj politici: Srbija mora da zaustavi veličanje haških osuđenika. U javnom prostoru zavrtela se pedagoška spirala disciplinovanja svesti i korigovanja „revizionističkog“ raspoloženja. Nadahnute nedavnom sajamskom promocijom (Ministarstvo odbrane) Ratnog dnevnika generala Nebojše Pavkovića i predavanjem generala Vladimira Lazarevića održanim na Vojnoj akademiji, ove aktivnosti doživele su snažno ubrzanje minule nedelje, posle uključivanja uživo Ratka Mladića u program TV „Hepi“.
Navedeni prestupi, posebno oni iza kojih se mogla naslutiti „državna politika“, protumačeni su kao direktan udar na dogme o ratovima devedesetih i raspadu Jugoslavije. Da li se to sam „nečastivi“ pojavio među nama, tek Srbija je opušteno i toplo pozdravila generale, nazivajući ih herojima, uverena da su je branili od stradanja dramatičnijeg od onog koje je doživela. Usledio je žestok odgovor dela medija, panično se predočava da stanje javne svesti izmiče kontroli, pa se ređaju naslovi poput: „Veličanje zločina“, „Zaustaviti promociju osuđenih za ratne zločine“, „Nedopustivo da Ratka Mladića emituju na našim televizijama“… Ko nije gadljiv na kolektivna moralistička, navodno etikom nadahnuta, licemerna šenlučenja, zabavlja se u medijskom kabareu političke ispravnosti i posvećenog programskog služenja poretku globalnog božanstva. Da se latio pera, ni američki ambasador u Beogradu, poznat kao kreator trendova istinoljubive doslednosti, ne bi jasnije od pojedinih beogradskih medija uspostavio ideološke smernice povodom slučaja haških osuđenika. U sadržaju pomenutih tekstova pažnju zaslužuju apokaliptična predskazanja o neprolaznom srpskom prokletstvu: „… Žig srama na ceo srpski narod od kojeg se neće osloboditi nikad… Srbija će ispaštati i u međunarodnim odnosima i narednih decenija“ (Crvena tačka, „Danas“). Ili – „Relativizacija ratnih zločina, negiranje genocida i sistematska popularizacija masovnih ubica ostaviće teške i duboke posledice po naše društvo narednih decenija“ (LSV).
Prema citiranim jasnovicima, žig srpskog naroda je neizbrisiv. Tribalna stigmatizacija kao proces „trajnog utiskivanja i pripisivanja nekog oblika krivice i razlike jednom narodu“, u ovom slučaju Srbima, ne dovodi se u sumnju. Premda teorija napominje da ova stigmatizacija može biti stvarna, ali jednako često – izmišljena, takvim dilemama u ovim kritičkim osvrtima nema mesta. Čini se, međutim, da u viđenoj medijskoj kampanji protiv veličanja nepočinstava nema mesta još ponečem važnom. Recimo, potpuno izostaje svest o novoj stvarnosti, nesumnjivo drugačijoj od one u kojoj su autorizovane istine kojima se operiše u ovim optužnicama. Da li, zaklanjajući se iza osuda zločina, domaći establišment odbija da razume sve dimenzije uverenja koja brani kao jedinu relevantnu refleksiju o balkanskim zbivanjima i tragedijama na kraju prošlog veka? Da li se u predočenoj, ovde podrazumevajućoj crno-beloj karikaturi srpskog istočnog greha u ratovima devedesetih, kao manje vidljiv sadržaj prikriva i retrogradno stanje svesti ovdašnje društvene klase koje oblikuju zvanični diskurs?
Konstrukt stvoren na vrhuncu moći Zapada, odnosnog dela sveta koji sada doživljava dramatične i vidljive promene, armiran je upravo iskustvom stečenim u razaranju Jugoslavije, gde su, u važnoj metodološkoj jedinici o globalnom potčinjavanju država, aktivnosti na Balkanu bile praćene proizvodnjom mitova o krivici. Po zakonima dramaturgije, podeljene su uloge zločinca i žrtve. To je deo istorije koja je počela brutalnim „preformatiranjem“ stvarnosti i temeljnim ukidanjem pojma suvereniteta. Posledično, to je vodilo u građanski sukob, potom u ratne zločine na svim stranama, a u ratu se vodio – rat! Hegemonov brižljivo skockani narativ o jugoslovenskom građanskom sukobu zaleđen je u svesti koja i danas kontroliše značajan deo srpskog medijskog prostora, ali i zvaničnog institucionalnog diskursa.
Srbija se, a to nije zaboravljeno i oprošteno, Hegemonu onomad usprotivila, i u tome je devedesetih godina prošlog veka bila prva i sama. Danas se neoliberalnom konstruktu protive i mnogi drugi i to je nova evropska stvarnost široko obnarodovanih ideja suverenizma, čija se snaga i masovnost u Beogradu glatko previđa.
Zadata, na programskim fikcijama utemeljena građevina u koju je uzidana i srpska sudbina sa svim pomenutim činjenicama, sada puca. Događa se to van granica Balkana. Na Zapadu. Talasi, čak plima, novog evropskog suverenizma – raspoloženja da se deluje u kontri prema idejama liberalnih i globalističkih zapovesti – deo je nove, u Evropi i svetu aktuelne, političke opcije.
„Ponovno se bude osjećaji identiteta, uspavani posljednjih decenija“, piše Nikola Babić u tekstu Suverenizam nije samo protest i zato će pobediti (logicno.com; „Novi standard“).
Ovaj autor kaže: „Velika je greška i glavni razlog propasti liberalnih, proevropskih i ’progresivnih’ političkih elita što su sve što nije tržišno i odmah konvertibilno, ismijavali u ime konačno pronađene istine da je čovjek ipak samo ’homo economicus’, a društvo je, prema tome, golema pijaca izgrađena na rubovima džungle.“
Da li rečeno prevazilazi horizonte percepcije ovdašnjeg političkog i društvenog establišmenta levoliberalne orijentacije? Istoričar Saša Adamović u programu Balkanska reč slikovito ukazuje: „Globalistička ideologija vlada našim političkim i kulturnim elitama koje ne vide da se svet ponovo vratio na kraj 19. veka i postao pozornica nadmetanja velikih sila, poput SAD, Rusije, Kine, Indije, Britanije, EU … ali je sama Evropska unija ostala zaglavljena u 21. veku verujući da smo na kraju istorije i da smo na pragu multikulturalnog, levoliberalnog, ljudskopravaškog raja.“
Zaglavljenost u 21. veku doživljenom kao neprolazno vreme apsolutne levoliberalne supremacije ovoj suženoj svesti ne dozvoljava sagledavanje obuhvatnije perspektive savremene srpske istorije. Šabloni su skrojeni, haška biblija i njena jevanđelja napisana. Sve je to navodno zauvek dato, a vera se učvršćuje horskim ponavljanjem zapisanih psalama.
U tom krugu je čini se nepoznato da se „u daljini, iza brega“ događaju sudbinski važne promene koje, naravno, nikada neće relativizovati krivicu i zločin onda kada je zločin stvarno učinjen, ali će stvoriti, to je jasno, pretpostavke da se konstrukt o srpskoj krivici sagleda upravo tako – kao projektovani vrednosni koncept sa precizno određenom funkcijom. I koncept čije je vreme, u poretku sveta koji nastaje, nepovratno – isteklo.