Proterivanje siromašnih, ili siromaštva?

Brisel je žestoko osudio najnoviji mađarski Zakon o zabrani stanovanja na javnim površinama

Kao što svaki četvrti državljanin Mađarske živi u dvomilionskoj Budimpešti, tako je žitelj te prestonice u severnom komšiluku Srbije, ali ilegalni, i svaki treći mađarski beskućnik od 30 hiljada koliko ih ukupno ima u toj državi.

ZAKONSKA ZABRANA ZADRŽAVANJA Da bi zaštitila „javni red, bezbednost, zdravlje i kulturne vrednosti“, stranka Fides premijera Viktora Orbana 15. oktobra izglasala je zakon koji beskućnicima zabranjuje zadržavanje „na određenim javnim površinama u slučaju da oni ta mesta koriste kao svoje pretežno boravište“.
Formulacija pomenutog zakona ostavlja dve velike nedoumice, a s njima i mogućnost tumačenja „od slučaja do slučaja“. Prva je – šta znači pretežno boravište, a druga – na koje se javne površine zakon odnosi? Za beskućnike koji u prvih 90 dana primene zakona jednom prekrše njegova pravila – predviđena je novčana kazna od 160 hiljada forinti (500 evra). Ko to uradi dva puta – čeka ga prisilni humanitarni rad, a u slučaju ponavljanja „krivičnog dela“ treći put – biće uhapšen i direktno sproveden u zatvor, uz oduzimanje i uništavanje svih ličnih stvari koje je u trenutku lišavanja slobode imao kod sebe.
Usvajanjem ovog zakona Mađarska je postala prva država u Evropi koja je zabranila život na ulici.

[restrict]

PROTESTI NEVLADINIH ORGANIZACIJA Na reakciju nije trebalo čekati dugo. Na desetine mađarskih nevladinih organizacija oštro je protestovalo zbog novog zakona koji je po njima „neljudski“, nesolidaran i neprikladan za rešavanje problema. I brojni umetnici održali su demonstracije pred zgradom parlamenta na Trgu Košut. Nosili su transparente s natpisima poput „Siromaštvo nije krivično delo“ ili „Onaj ko siromašnima učini nešto nažao – kukavica je“… Nekoliko stotina kritičara zakona protestovali su tako što su se danima solidarisali s beskućnicima – ležeći na kartonima prostrtim po pločnicima budimpeštanskih trgova.
Protesti su stigli i iz inostranstva. Pored boraca za zaštitu ljudskih prava, (i) ovaj mađarski zakon žestoko su kritikovala gotovo sva međunarodna tela, uključujući Venecijansku komisiju koja je savetodavno telo Saveta Evrope. Tako se novi zakon i u tzv. Sargentini izveštaju Evropskog parlamenta navodi kao primer za to kako Mađarska krši principe pravne države i osnovne vrednosti Evropske unije. Izveštaj, koji je sastavila predstavnica Odbora EP za građanske slobode, pravosuđe i unutrašnje poslove Džudit Sargentini, predstavlja osnovu za kaznenu proceduru protiv Mađarske koju je Brisel već pokrenuo.

KRIMINALIZACIJA ILI SPASAVANJE BESKUĆNIKA? Mađarska vlada, međutim, odbacuje kritike EU i optužbe da želi da kriminalizuje beskućnike. Naprotiv, novi zakon je tu da spasava živote, rekao je državni sekretar u Ministarstvu za ljudske resurse Bence Retvari. On je dodao da novi zakon spasava beskućnike od smrzavanja a da put ka normalnom životu vodi preko „prelaznih“ domova (skloništa) u kojima beskućnici mogu dobiti hranu, piće, odeću, mogućnost da nešto rade, kao i savetovanje. Retvari naglašava da je u pitanju problem koji nije rešen već 28 godina i da novi zakon sada otvara put ka rešenju, jer „ne postoji ljudsko pravo koje omogućuje da čovek može da živi na ulici pošto je ulica svačija, ali zato su potrebna barem neka pravila“. Uz to, vlada samo želi da se beskućnici ne okupljaju na određenim javnim površinama u metropoli koju posećuju brojni turisti. To je, kaže, potpuno legitimno.
Orbanova vlada, koja ističe da je ovogodišnji budžet za brigu o beskućnicima iznosio 28 miliona evra, tvrdi da u prihvatilištima u Mađarskoj ima oko 25.000 mesta, dok organizacije koje brinu o beskućnicima navode da ih je najviše 11.000 (od kojih je 6.000 u Budimpešti), i da je reč o premalim zgradama, gde beskućnici spavaju u velikim salama (nemaju privatnost, ni medicinsku zaštitu), gde je socijalni rad vrlo slabo zastupljen i da zato ljudi ipak radije provode noć „negde“ na ulici…
Okončanjem miholjskog leta i nedavnim nastupom prvih hladnih jesenjih dana, uz zakon koji je stupio na snagu, beskućnici u toj zemlji vrlo su uplašeni i većina njih ne zna šta da radi, niti zna šta će im se sutra dogoditi. A dogodilo se da su već u prvoj nedelji od kada je zakon stupio na snagu „nestali“ svi beskućnici u podzemnim prolazima u centru Budimpešte, kao i sa sve četiri linije metroa, odnosno tri železničke stanice („Keleti“, Njugati“ i „Kelenfeld“)…
„Verujemo da beskućnicima možemo dati dodatnu pomoć, a ne dodatna prava“, kratak i tajanstven u odgovoru na novinarsko pitanje – gde su preko noći nestali beskućnici – bio je državni sekretar Bence Retvari.

TRI PRAZNA STANA PO EU BESKUĆNIKU

Kada bi sve napuštene kuće otvorile svoja vrata, u Evropskoj uniji više ne bi bilo beskućnika!
Više od 11 miliona stambenih jedinica u EU zvrji prazno, dok je ukupan broj beskućnika oko 4,1 milion. Lider ove neslavne statistike je Španija sa 3,4 miliona praznih kuća, u Italiji je dva miliona domova prazno, u Nemačkoj 1,8 miliona, a u Velikoj Britaniji 700 hiljada. Istu brojku beleži i Portugalija, s tim što je poslednji popis u toj zemlji pokazao da je za deset godina (od 2001. do 2011) broj napuštenih stanova porastao za više od trećine (preko 35 odsto).
Inače, većina ovih stambenih jedinica građena je u godinama (neposredno) pre „pucanja“ tržišta nekretnina i ekonomske krize u Evropi, dok investitori nikada nisu ni nameravali da žive u nekretninama koje grade – već da ih prodaju! Zbog sve plićeg džepa većine evropskih građana, prazne su ostale i kuće u letovalištima na jugoistoku Starog kontinenta. Stotine hiljada započetih zgrada (namerno) je srušeno jer su se investitori nadali da će tako uštedeti novac i istovremeno podići cenu već postojećim stanovima.
To je bio osnovni razlog što su evropski parlamentarci u septembru ove godine ubedljivom većinom izglasali Rezoluciju kojom se od Evropske komisije traži hitno razvijanje strategije za rešavanje problema beskućnika. Posebno su, tom prilikom, kritikovani nacionalni parlamenti evropskih država jer su ostali slepi na činjenicu da finansijska kriza postaje i kriza stanovanja. Takođe, i beskućnici danas izgledaju drugačije. Mlađi su, dve trećine ih je zaposleno (dok trećina povremeno radi), ali im plate nisu dovoljne da bi sebi priuštili stan sa dodatnim troškovima, danas (za razliku od nekadašnjih beskućnika) – ugrožene su i čitave porodice s decom…
Brisel će do kraja godine razmotriti i uvođenje kazni za vlasnike praznih kuća i stanova u državama članicama Unije, kao i uvođenje poreza (sada je obratno, vlasnici nekretnina, bez obzira da li neko u njima stanuje ili ne, dobijaju poreske olakšice). Ova inicijativa biće koncentrisana, pre svega, na popularne i velike gradove Evrope gde u svakom trenutku hiljade ljudi traže povoljan smeštaj. To im uveliko otežava činjenica da brojne nekretnine jednostavno stoje prazne, a nisu dostupne.
Na kraju, poslanici EP na septembarskoj sednici najviše primedaba imali su na ophođenje investitora i za dogodine su najavili projekat masovne izgradnje socijalnih stanova u zemljama članicama EU. Time bi, kako su rezimirali, ostvarili dupli efekat. Stvorili bi trajne poslove u građevinskom sektoru i dobili moćan instrument za izlazak iz krize, dok bi drugi učinak bio – stambeni prostor za svakoga po pristojnim cenama. Ostaje da se vidi da li će najavljeni projekat biti realizovan.

POTRAGA ZA BOLJIM ŽIVOTOM

Kada su se pre oko tri decenije na ulicama Budimpešte i pod mostovima pojavili prvi beskućnici, mnogi Mađari bili su šokirani zbog tog efekta predstojeće promene (jednopartijskog) sistema. Sada su na to već svi naviknuti. Budimpešta je u Istočnoj Evropi grad s rekordnim brojem beskućnika i starih ljudi bez stalne adrese (preko 10.000 osoba). Dosadašnje vlade (bez obzira da li su bile leve ili desne političke orijentacije) ovaj problem uglavnom su ignorisale.
Procenjuje se da oko 80 odsto beskućnika u mađarsku metropolu dolazi iz unutrašnjosti zemlje, najčešće iz istočnog dela. Tamo je do pre dvadesetak godina cvetala teška industrija, čija je propast uzrokovala nagli porast nezaposlenosti i siromaštva. Mnogi koji više nisu mogli da plaćaju hipoteke – ostali su bez svega, drugi su ispali iz sistema socijalne zaštite, treći (koji su dugo bili bez posla) od države su dobijali tek 70 evra mesečno, dok su oni koji su bili u Radnom programu dobijali po 166 evra… Dve trećine njih, u potrazi za boljim životom, došli su u Budimpeštu, i tu završili na – ulici.

[/restrict]