Prazni portret superubice

KAD ŠOU-BIZNIS ANGAŽOVANO „PORTRETIŠE“ EVROPU: 22. JUL

Novi film slavnog engleskog sineaste Pola Gringrasa „22. jul“, koji govori o masakru zloglasnog Norvežanina Andersa Beringa Brejvika u Oslu i okolini jula 2011. godine, na svom premijernom festivalskom pojavljivanju na venecijanskoj Mostri bio je kandidovan za Zlatnog lava, a dobio je jednu od počasnih nagrada na tom festivalu. Nema sumnje da će njegov festivalski život biti vrlo uspešan iako je u filmu propuštena prilika da se preko Brejvika pokaže drastična promena društvene slike Evrope

Kada se pogleda dosadašnji poslovni učinak engleskog sineaste, šezdesettrogodišnjeg Pola Gringrasa, vidi se da je od početka bio sklon ekranizaciji raznovrsnog komercijalnog literarnog štiva, odnosno bavljenju velikim socijalnim i političkim temama koje garantuju pažnju najšireg gledališta i poneku nagradu pride. Posle veoma isplative trilogije akcionih filmova o avanturama Ladlamovog junaka Džejsona Borna, neustrašivog borca protiv sistema koji ga je primorao da bude svuda upotrebljiva mašina za ubijanje, Gringras je svojoj angažovanoj filmografiji dodao priče o borbi takođe neustrašivih junaka, od kapetana broda suočenog s napadom modernih pirata („Kapetan Filips“), preko vojnog operativca suočenog sa smrtonosnim intrigama političke igre u koju je podlo ubačen od moćnika („Zelena zona“), do kvazidokumentarističke obrade poslednjih minuta aviona koji su u terorističkim napadima na Ameriku 11. septembra putnici preoteli od terorista („Let Junajted 93“). Nešto ranije Gringras se na brzo usvojeni holivudsko-laički i pre svega komercijalni način pozabavio drevnom temom britanskog ostrva, „irskim problemom“ („Krvava nedelja“) i najkrvavijim danima u modernoj etapi irske borbe za nezavisnost. A sada „Brejvik“. Da bi se pravilno sagledao i objasnio najnoviji Gringrasov prilog angažovanosti na filmu, bio je neophodan ovaj biografski prolog.

[restrict]

Bez političke pozadine

Da, uspešni Englez je bio neodoljivo inspirisan možda i najnotornijim terorističkim napadom izvedenim na tlu neke evropske zemlje. Onim koji je početkom tekuće decenije (22. jula 2011, otud naslov) izveo u Norveškoj Anders Bering Brejvik kome su uvek dežurni za takve aktivnosti odmah prilepili prigodnu etiketu ekstremnog desničara pojednostavivši motiv ubice, a s tim se i Gringras u filmu o njemu složio previdevši da je Brejvikovo višečasovno masakriranje sunarodnika bilo ipak nešto više od desničarskog ludila. Gringras se nije usudio da uđe dublje, zapravo mnogo dublje, u pozadinu ove obilno krvave priče. Iako je sebi ostavio toliko vremena (film traje preko dva i po sata i zapravo je više u formi mini-serije) nije ga utrošio na najbolji način. Jer, ovako, deluje da je ostao u domenu američke pa i uopšte šou-biznis opsednutosti serijskim ubicama i učinku krvoločnih psihopata koje tako vole da prikazuju u filmovima. Bez političke pozadine, međutim, Brejvikova priča iako se nadmeće za filmski najatraktivnijeg masovnog ubicu ostaje nedorečena. Ovo je najmanje priča o sumanutom ili sociopatnom ubici koji je odlučio da potamani što je više moguće nasumično odabranih žrtava. Tim pre što njegove žrtve ni izbliza nisu bile nasumične. Naprotiv. Gringras se, međutim, odlučio da priča najviše bude o manijaku čiji motivi skoro da nisu ni bitni ili su bar u objašnjavanju ostali na nivou stereotipa i površnosti. Na ovom mestu je značajno napomenuti da nikako nije sporedno da je Gringras snimio ovaj film pod okriljem „Netfliksa“, što podrazumeva, kao i kod „Netfliksovog“ glavnog takmaca HBO-a, formalnu hrabrost u izboru teme i suštinski konformizam pa i kukavičluk, a svakako licemernu zapadnu liberalnu političku korektnost u njenoj razradi. Drugim rečima, Brejvikovi motivi i objašnjenja bili su svedeni na lako podnošljivi kroki teroriste čiji je ubilački nalet više ličio na udar neke strašne nepogode nego na teroristički politički čin. Mnoge stvari otuda nisu dopale u sadržaj filma. Za nas je zanimljivo da je u bujici Brejvikovih objašnjenja onoga što je učinio i političke motivcije koju je imao kada se odlučivao da izvede napade po Oslu u nekoliko navrata pominjao Srbiju. Zapravo izrekao je da su dva ključna okidača za ovu akciju bila bombardovanje Jugoslavije 1999. godine (!) i teroristički islamski atak na Ameriku dva godine kasnije. Srbe je pominjao i kada je naveo da se divi srpskim paravojnim organizacijama i da mu je jedan od životnih heroja-uzora Radovan Karadžić! Mnogi bi ga samo zbog ovih izjava, i to posebno kod nas, nazvali ludakom. Ludakom su ga nazvali i Rusi kada su se zvanično i formalno oglasili povodom njegovih izraza izuzetnog divljenja i poštovanja lika i dela ruskog predsednika Vladimira Putina.
Brejvik je u suštini od početka delao upravo protiv licemerne konstrukcije sveta u kome živimo kada je napisao svoje kapitalno delo na preko hiljadu i po strana „2083: Evropska deklaracija o nezavisnosti“, zapravo manifest kojim je pokušao da pokrene građanski rat u Evropi čiji će rezultat posle mnogo godina, do te u naslovu istaknute 2083, biti rat protiv muslimanske najezde na Evropu. Brejvik je u tom manifestu koji je poslao na preko hiljadu adresa samo nekoliko sati pre svog oružanog napada na Oslo istakao sve svoje političke uzore i predviđanja koja su u međuvremenu značajno u svakom negativnom kontekstu nadmašena. Najezda muslimana, kao deo izbegličke krize koja najopasnije urušava evropsku civilizaciju i sve njene vrednosti, i te kako je u međuvremenu išla naruku mislima ispoljenim u ovom mnafisetu. Brejvikov krvavi pokušaj da se to izbegne, pa makar i prolivanjem krvi, osujećen je njegovim potpuno pogrešnim i za ceo svet neprihvatljivim činom agresije. Međutim, to nikako nije umanjilo njegovo zlokobno prdviđanje da će evropske vrednosti ustuknuti, pa i nestati pod pritskom muslimanske vere i kulture.

Kao rođen za holivudskog negativca

Sve ovo što je Brejvik napisao ili govorio tokom suđenja koje je trajalo skoro godinu dana Gringras i „Netfliks“ nisu koristili kako bi makar motivaciono objasnili zašto je on kobnog jula pre sedam godina odlučio da oduzme sedamdeset sedam života svojih sugrađana i sunarodnika. Film se površno i u jedva primetnom drugom planu osvrnuo na Brejvikov antiislamski vapaj upozorenja da će Evropa uz pomoć Evropske unije postati Eurabija! Koliko je bio u pravu, pa makar i sasvim lud, pokazuje današnje lice islamskim izbeglicima prekrivene Evrope koje su je istinski izmenile. Gringrasov film zapravo i nije imao nameru da ispriča bilo šta što bi dubinskim analizama makar pokušalo da racionalizuje takav teroristički čin. Autori su se fokusirali na borbu pravom, slobodama i jednakostima obuzete Evrope, u ovom slučaju Norveške, koja je posle ubilačkog divljanja Brejvika postala bastion odbrane od terorizma bilo koje boje i s bilo koje strane. Dobar deo filma je zato utrošen na prikazivanje napora pravosuđa da Brejvika izvede pred sud i da on na njemu kao osoba psihički sposobna da sagleda prave srazmere svog dela bude prolašen sposobnim za suđenje i da prihvati višegodišnju robiju. Brejvik je kažnjen za svoj krvavi pir nad nedužnom omladinom koju je masakrirao u kampu za naslednike norveške elite nedaleko od Osla u kome je tamošnja mladost obučavana vrednostima napredne Evrope, kao i nad nekolicinom koja je nastradala u samom Oslu od podmetnute bombe. Film se otprilike tu zaustavio zadovoljno prikazujući komplikovanost Brejvikovog ludila i ničim ga dopunjujući s obzirom na to da se tokom proteklih sedam godina od njegovog antiislamskog napada desio kontraudar agresivnog islamskog fundamentalizma na koji je Brejvik ukazivao kao na najveću pretnju za budućnost hrišćanske Evrope. Teško je, naravno, biti u bilo kakvoj istoj ravni sa zlodelima ovog čoveka koji je kao rođen za holivudskog negativca. Da je pristup baš po meri socijalno-političke stvarnosti današnje Evrope dokazuje da je „22. jul“ već na svom premijernom festivalskom pojavljivanju venecijanskoj Mostri bio kandidovan za Zlatnog lava, kao i da je dobio jednu od počasnih nagrada na tom festivalu. Uopšte nema sumnje da će njegov festivalski život biti vrlo uspešan i nagrađivan. Sve je to, dakako, bilo preteško za pretpostavljeni ukus gledalaca kojima se autori obraćaju, pa je film umesto analitičkog pseudodokumentarca koji nastoji da dokaže da je sunovrat veoma blizu, uspeo da bude tek još jedan prosti zbir neophodnih stereotipa uz pomoć kojih se svet nudi pojednostavljeno i sasvim nerealno.

[/restrict]