NAKNADNA PAMET

Da je moguće zaustaviti vreme, većina Ukrajinaca bi drugačije odlučivala o svojoj sudbini, pa ne bi ni učestvovala u masovnim demonstracijama Evromajdana! Ovu (ne)očekivanu vest o promeni svesti građana Ukrajine objavljuje televizijski kanal NewsOne (ukrajinski) koji je nedavno, u direktnom programu, gledaocima postavio pitanje: „Da se možete vratiti u prošlost, da li biste išli na Majdan?“ Program je trajao sat i po, tokom emisije su pristigli odgovori više od 9.300 gledalaca, čiji su stavovi otkrili dramatičan obrt u odnosu na minulo vreme: 91 odsto Ukrajinaca je odgovorio negativno, a samo 9 posto bilo bi spremno da ponovi svoj angažman u događajima koji su pre četiri godine promenili život ove zemlje.
U informaciji se (logicno.com) navodi i da je istraživanju prethodila izjava poslanice Vrhovne rade Olge Bogomolec – da je Evromajdan mrtvo „čudovište“ i da su tamo zastupani interesi ukrajinskih oligarha, koji su tokom protekle četiri godine značajno povećali svoje bogatstvo. Ironijom sudbine, svedočanstvo o istorijskom kajanju Ukrajinaca poklapa se s trenutkom kada Kijev proglašava ratno stanje i, začikavajući Moskvu, tvrdoglavo stremi u krizu s moguće tragičnim posledicama. Nezvanično, pretpostavlja se da i u ovoj situaciji odlučuju interesi oligarha, posebno onog – čokoladnog na čelu zemlje koji uvođenjem ratnog stanja podiže svoj poljuljani rejting. U susret predsedničkim izborima u Ukrajini (mart 2019) Azovski pirati su, dakle, kod Kerčkog mosta oglasili i početak predizborne kampanje Petra Porošenka.
Spektakularni preokret u razumevanju „logike“ Majdana događa se u Ukrajini na petu godišnjicu od početka procesa cinično nazvanog „slobodnim padom“ zemlje. Padu koji još nije zaustavljen kumovala je „borba za demokratiju“ na kijevskom Majdanu, gde su se učesnici, sada je to jasno, izborili za drastičan pad životnog standarda, ekstremno siromaštvo u zemlji razorene privrede i procvetale korupcije. Zapažanje o otrežnjenju Ukrajinaca prati, ne samo u redovima pesimista raširen, komentar kako je „ova naknadna pamet slaba uteha za Ukrajince“.
Naknadna pamet – obeležje koje je tek učtiva zamena za overavanje uočene i prethodno demonstrirane gluposti, neukosti ili zaslepljenosti – prati dakle suočavanje Ukrajinaca s bliskom prošlošću svoje zemlje. Ne samo u savremenoj crnoj stvarnosti Ukrajine već i uobičajeno, ovakva pamet biva združena sa gorčinom, razočaranjem i kajanjem, kojima, gotovo obavezno, prethode naivnost, laž, licemerje, lakovernost, pohlepa… Ukratko, ovim terminom često se imenuje nedoraslost istorijskim okolnostima.
U povesti evropskih naroda ne manjka primera dramatičnih kajanja obeleženih prizivanjem naknadne pameti. Srbija i njeno istorijsko iskustvo nisu izuzetak, jer u nacionalnoj memoriji Srba, posebno u 20. veku, preteže „mreža“ povoda i razloga za temeljna preispitivanja prošlosti koja vode u zaključke i preokrete zakasnelog kolektivnog osvešćivanja. „Mrtva čudovišta“ naseljavaju i naša istorijska sećanja, a o dimenzijama naloga za nacionalno samoosvešćivanje možda najubedljivije govori iskustvo jugoslovenske države, stvorene uz velike srpske žrtve i ideju o bratstvu. Kako bi drugačije no kao težak poraz moglo da se imenuje to što ćemo u subotu, kada se na dan 1. decembra navrši vek od formalnog proglašenja zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca, podstaknuti „gorkim talogom iskustva“, ovu stogodišnjicu dočekati razumnim pitanjem: Nije li Jugoslavija „najveća i po posledicama najtragičnija srpska zabluda“? Ako je to tačno, za nama je vek opijenosti greškom koju u nacionalnoj svesti nismo uspeli čak ni da uočimo dok je bilo vremena da se ponešto spase a stradanja preduprede! Jesmo li narod hazardera i avanturista koji poput mahnitog pokeraša u sudbinski važnim igrama slepo ulaže sebe i sve što mu pripada?
Pozamašan je, rekosmo, spisak „čudovišta“ srpskog dvadesetog, ali i ovog veka, kojima se danas posvećuje naknadna pamet nacije. Savremenici su skloni da u novom ključu i u promenjenoj pameti vrednuju niz prošlih događaja o kojima su doskoro važile „neporecive istine“. Pomenimo samo deo: Ivanjdanski ustanak u Beloj crkvi, 7. jula 1941. godine, beogradske demonstracije i Vojni puč 27. marta 1941, potom i teški pokrov ćutanja i fatalističkog mirenja sa sudbinom u vremenu Rezolucije Informbiroa i golootočkog užasa… Kada je o bližoj prošlosti reč, možemo da nagađamo šta bi se otkrilo ukoliko bi domaći TV kanal u kontakt programu postavio gledaocima pitanje: Da se možete vratiti u vreme početka ovog milenijuma, da li biste 5. oktobra išli pred Saveznu skupštinu? Ukrajincima su bile potrebne četiri godine za preobraćanje, u svesti građana Srbije period „inkubacije ideja“ ume da traje veoma dugo, a iskustvo jugonostalgije je u tom smislu paradigmatično.
Mogu li danas aktuelni trgovinski rat i drugi, ratnom stanju bliski događaji u južnoj srpskoj pokrajini Kosovu – ne bude li snage, odlučnosti i političke mudrosti u uzvratnim merama – da učine izvesnim prizivanje neke buduće zakasnele pameti? Nije među Srbima malo onih koji argumentovano tvrde da kritičko preispitivanje Briselskog sporazuma jeste neodložni imperativ i mera državničkog umeća koje bi, sprovede li se dosledno i hrabro, u odgovarajućem strateškom zaokretu, moglo da predupredi kajanja buduće naknadne pameti. Upozorava se da bi ovaj briselski dokument Beograd trebalo da opozove, pogotovo što mu je to već učinila albanska strana, koja Briselski sporazum podjednako nije uvažila ni u „tehničkom“ ni u suštinskom pogledu.
„Povelja UN, Rezolucija SB 1244 i Ustav su stubovi formata pregovora koji, iako nesavršeni, jedini daju priliku za uravnotežene pregovore i dolaženje do održivog rešenja. Briselski format čija je isključiva uloga zaštita geopolitičkih interesa Zapada, odnosno NATO-a, nepogrešivo vodi gomilanju konfliktnog potencijala, sa nesagledivim posledicama“, podseća nas iskusni diplomata Živadin Jovanović, ujedno savetujući kako da se izbegne zamka izglednog suočavanja sa nekim zlosrećnim naknadnim mudrovanjem.
Povodom iskušenja da razornu i dugu istorijsku muku sa Albancima na Kosovu i Metohiji „zauvek“ razrešimo pomalo nejasnim postupkom nazvanim „razgraničenje“, te da „sklapanjem istorijskog sporazuma“ omogućimo stvaranje druge nezavisne albanske države na Balkanu, upozorava se da bismo se upravo tako, u dogledno vreme, kao narod i država, mogli naći u dugom redu za neizrecivo skupu naknadnu pamet.
„Racionalan pristup u ovim okolnostima jeste da se više nikakvi ustupci ne smeju činiti. Svaki ustupak danas pravi nove probleme sutra. Albanci neće promeniti svoj pristup dok ne dožive neki krupan politički ili vojni poraz, ili dok ih na to ne nateraju njihovi zapadni saveznici“, kaže Dušan Proroković, uz napomenu da se „nikako ne sme dozvoliti da kosovskometohijski Albanci sa svojom državolikom tvorevinom postanu punopravna članica UN!“
Premda nije tajna da događajima koji vode do pogrešnih istorijskih odluka najčešće skriveno upravlja neka moćna sila. Srbi bi u ovim sudbonosnim trenucima trebalo da imaju na umu upozorenje ukrajinskog iskustva koje potvrđuje da „slobodni pad“ najčešće stiže nenajavljeno, kao i da je naknadna pamet „najskuplja, jer ništa ne vredi“.