Život i smrt Iva Andrića

POVODOM GODIŠNJICE DODELE NOBELA SRPSKOM PISCU

(prvi deo)

Piše Zoran Živković

Da Andrićevo delo, sećanje na njega, i sve što je u vezi s njim, iritira i kvari život „sirotim malim hrčkima“ raznih fela, ima napretek zanimljivih ilustracija. Tu su oni vođeni jednostavnom logikom: ako padne Andrić, onda će za nas granica biti nebo. U ostvarenju takvog nauma nekada je i ovde bilo pojedinaca iz redova fariseja i književnika koji su se u tome i nezazorno i naročito isticali

Nestanak Jugoslavije kroz ratove tokom devedesetih i nakon brojnih mirovnih sporazuma i raznih reintegracijskih ratnih akcija prešao je potom u svoju zreliju, mirnodopsku, doduše sada već i višedecenijsku fazu. Od tada na prostoru dva puta bivše Jugoslavije ne prestaju nebrojena razgraničenja u okviru neočekivano bespoštedne bitke za prošlost. I bez obzira na dostupnost mnogobrojnih i različitih pisanih izvora, pa i na čudo interneta, pred našim očima bivše jugoslovenske republike pretvaraju se u zemlje nepredvidljive prošlosti, koje ako svoju prošlost ne sagledavaju iz predela večnosti, onda svakako računaju bar na hiljadu godina kontinuiteta. Uz svakodnevne medijske zakletve u toliki kontinuitet obično ide i jedna važna napomena, da je ipak u XX veku, sticajem nesrećnih istorijskih okolnosti, nastajao fatalni prekid milenijumskog kontinuiteta iz najgoreg mogućeg razloga, kao posledica delovanja jednog svima tako dobro poznatog i zasada nepominjućeg hegemonizma.
U svemu tome bivše republike SFRJ ipak su uspele da ostvare jedno „vanvremensko jedinstvo“, dosad nepoznato u istoriji, jer su iz jugoslovenske ratne drame, kako bi to časni isusovci rekli, nastale nove, mlade države, ali i u isti mah i nikad starije.

[restrict] NJEGOŠ JE ZNAO Da „stari su se đavoli bojali krsta, a današnji se boje svobode“ pre više od sto pedeset godina pisao je Njegoš, koji je najnoviji jugoslovenski ishod u jednom pismu prijatelju, čini se, vizionarski predvideo: „Ja sam se u početku nešto nadao, nego danas vidim da je zasad jugoslovenstvo idealna riječ koja samo praznijem glasom lijepo zveči. Što je Banovina (Trojedna Kraljevina) i Vojvodstvo? To su mrtve istoričke riječi, drugo ništa. Jugoslaveni sile svoje ne poznaju, pa i zasluge ne vide. Stoga oni sebe i predaju slijepo u bezuslovno ropstvo tuđinu. Ovo je vječna muka za one koji su njihovi i za one duše koje ovo osjećaju. Nego sve jedno biva kad naša braća ne umiju razumjeti što je dična svoboda.“
U ovih već nekoliko decenija jugoslovenske ostavinske rasprave, jugoslovenske republike, od Skoplja do Ljubljane, imale su nepopustljivu polaznu osnovu pregovorima. Ukratko, i unekoliko svedeno, argumenti su najčešće bili u stilu: Dugo smo bile žrtve velikorankovićevskog terora, da bi nam potom, 1974. godine, Tito uzeo skoro sve.
Evropa je odmah dala podršku tim novim državama, ali kako je sazdana od demokratije, i do kraja verujući u slobodan protok ljudi, kapitala i ideja, ipak nije izgubila nadu da će Srbija ponovo, kao uostalom 27. marta 1941, pronaći svoju dušu.
Zato su i brže i lakše nego što se moglo pretpostaviti završene podele i razgraničenja u materijalno ekonomskoj sferi. Zasluge za to nosi i taj novi svet politike i propalih ekonomija bivše Jugoslavije, koji se, što je posebno zanimljivo, u medijima širom novostvorenih balkanskih državica obično naziva baš i nikako drugačije do elitom.
Ali jugoslovenska razgraničenja u oblasti nematerijalnog, pogotovo u kulturi, još uvek nas, nažalost, s vremena na vreme, podsete na ne tako daleku prošlost.
Sve je, eto, bilo stalo između nas. Najpre rat, a onda redom, da bi se u svojoj spornosti ukazala između nas i jedina Nobelova nagrada koju je dobio građanin bivše Jugoslavije. Uz nezaobilaznog Josipa Broza Tita, Pokret nesvrstanih, našu varijantu socijalizma, Andrićeva Nobelova nagrada je dugo isticana i kao najznačajniji ne samo književni rezultat jugoslovenskih sinteza po kojem je Jugoslavija odjeknula u međunarodnim razmerama.

PRIJEM KOD TITA I KOD ĐILASA Prošlo je i devet meseci otkako je onog oktobarskog dana 1961. godine prostrujala vest iz Stokholma, da bi Andrić upravo tim povodom bio pozvan i u audijenciju kod tadašnjeg i ispostavilo se jedinog doživotnog predsednika Jugoslavije. Kako u zvaničnom državnom predlogu za najprestižniju svetsku nagradu nije bio prvorangiran, jer to mesto je bilo rezervisano za pisca kojem su stvaralačke muze bile naklonjenije u Kraljevini Jugoslaviji, Andrić se u skladu s tim i ponašao. Da se u Belom dvoru tom prilikom zaista nije osećao baš najopuštenije, u prilog ide i jedna rečenica koju je navodno rekao svom ljubaznom domaćinu. Naime, kada su u razgovoru utvrdili da su vršnjaci, Tito je ipak primetio: „Vi ste nekoliko mjeseci mlađi.“ Na to je Andrić „andrićevski“ otklonio bilo kakvu i eventualnu spornost koja kao da se odjednom pojavila u toj preciznoj konstataciji, skromno i za svaki slučaj dodajući: „Od vas niko nije ni stariji ni mlađi.“
Da Andrić nije uživao u tome što su ga smatrali ne samo ljubiteljem već doslovno i u neku ruku ljubimcem istorije, govori i fotografija koja nastala tridesetih godina kada je kao poslanik Kraljevine Jugoslavije predavao akreditivna pisma tadašnjem nemačkom kancelaru Adolfu Hitleru. Kada se ta fotografija pojavila odmah posle rata na velikoj beogradskoj izložbi koja je trebalo da obeleži jugoslovensku pobedu nad fašizmom, u toj atmosferi šarenila oslobođene prestonice u kojoj su najočitiji ton bile uniforme, Andrić je hitro zatražio prijem kod Milovana Đilasa. Shvatajući da se u tim okolnostima rukovanje s Hitlerom ipak neće najbolje razumeti, i da mu tu možda ne mogu pomoći nikakvi razlozi i objašnjenja, Andrić je audijenciju kod Đilasa započeo svojim uobičajenim formulacijama, koje bi sagovorniku u prvi mah mogle da izgledaju kao da zavode za nekakvu „Goleš planinu“ opštih mesta.
U Đilasa tada svakako još nije bio ušao ni nečastivi, niti politički duh Anonija Bevana, ali je nekoliko puta s razumevanjem prekidao inače nezavršene Andrićeve rečenice, tako da se budući nobelovac napolju našao, činilo mu se i pre nego što je ušao. Ali zbog toga nikako nije bio nezadovoljan. Jer zajednička fotografija jugoslovenskog kraljevskog poslanika i nemačkog firera na svu sreću je brzo uklonjena.

POČASTI ZA „TOLSTOJA SA BALKANA“ Ta 1961. bila je toliko veliki trenutak naše kulture da je mnoge možda i zatekla nespremne, ali ne i Andrića. Već godinu dana ranije očekivalo se da će Andrić zaista dobiti veliko i prestižno priznanje, ali je Nobelova nagrada 1960. otišla u ruke drugog diplomate, francuskom pesniku morekaza Sen-Džonu Persu. U odgovoru na pismo u kojem je prevodilac na švedski Gun Bergman, tada već bivša supruga reditelja Ingmara Bergmana, bila vidno iznenađena što ga je Nobelov komitet zaobišao, Andrić ponovo poseže za rečenicama iz prepoznatljivog arsenala. Na neki način više smirujući gospođu Bergman, on piše: „Ja na pitanje nagrada gledam ovako. Onaj ko je dobije treba da to smatra za čast i da bude zahvalan, ali onaj ko je ne dobije ne treba da bude nezadovoljan.“
Ali već iduće godine Andrića su u Stokholmu čekali kralj i kraljica, članovi Nobelovog komiteta, studenti slavistike, program i protokol koji je valjalo izdržati. Toj nobelovskoj šarolikosti decembra 1961. u švedskom glavnom gradu na egzotičan način, kao još jedan Andrićev domaćin, doprineo je i jugoslovenski ambasador koji je izuzetno, svoje diplomatsko iskustvo sticao i učešćem u hvatanju Draže Mihailovića, ali i kao jedan od nikad zaboravljenih osnivača Svetog Grgura i Golog otoka.
Ne samo zbog toga, u slavljeničkoj atmosferi koja je tom prilikom priređena „Tolstoju sa Balkana“ jedini jugoslovenski nobelovac se i trudio i uspevao da bude pribraniji od drugih. Jednostavno, kao da u tome, ni pre ni posle, niko od Andrića zaista „nije bio ni stariji ni mlađi“.
Tako je na razna pitanja odgovarao u stilu mandarina, a kad je upitan koliko mu znači nagrada i praznik koji mu je tim povodom priređen, uz neizbežnu zahvalnost dodao je i da je za njega ipak „radni dan najveći praznik“.
I tada, baš kao i sada, svetski mir je bio ugrožen, pa je bilo tih osetljivih partijskih i drugih pojedinaca koji su povodom vesti o Nobelovoj nagradi smatrali da je Andrić propustio da bude Sartr pre Sartra. Jedan već i u to doba afirmisani pisac, budući disident, doduše u privatnom razgovoru, izrazio je razočaranje zbog toga što Andrić ipak nije iskoristio tu jedinstvenu priliku i govor u Stokholmu posvetio izuzetnim jugoslovenskim socijalističkim uspesima.
Iako je na samom početku podsetio na značaj Nobelove nagrade za svoju, tu „malu zemlju među svetovima“, Andrić se ipak usredsredio na značaj priče i pričanja, koji od najdrevnijih vremena pa do današnjih dana spasavaju i u isti mah daju život.
Ivo Andrić je poživeo do 1975. godine u slavi koju nije mogao izbeći, ali nikada ne napuštajući skromnost i odmerenost, osobine i manire koji kao da su mu bili urođeni. Njegov predsednik i ujedno vršnjak poživeo je pet godina više, da bi se Jugoslavija potom pretvorila u pravi „Titanik“ koji desetak godina nije hteo da skrene s tragičnog kursa.
I Jugoslavija i Mlada Bosna sada su deo velike istorije prošlog veka, dok je Ivo Andrić i dalje živ najviše zahvaljujući svojim čitaocima. Prevodi se i stalno štampa na mnogim svetskim jezicima, a pojedini ambasadori u Beogradu već i dalje svojim naslednicima rado ostavljaju Andrićeve romane za lakše razumevanje svih istorijskih i savremenih složenosti na prostoru bivše Jugoslavije.
Andrić je u Srbiji nepromenjeno i dalje prisutan u školskoj lektiri, a u Beogradu o njegovom delu brine Zadužbina koja nosi njegovo ime, kao i Srpska akademija nauka i umetnosti čiji je jedan od najznačajnijih članova.
U Hrvatskoj, koja se po drugi put u svojoj istoriji domogla neovisnosti, o Andriću se uglavnom „šuti“, što bi otprilike moglo da odgovara statusu nekoga ko se inače „ima smatrati“ renegatom ili apostatom.
Onaj deo Bosne i Hercegovine, predstavnici tzv. Federacije, koji ne razumeju ni trubu ni Republiku Srpsku, čini se da ne popušta, čvrsto na stanovištu da je naš jedini nobelovac naneo Bosni više zla nego sve vojske koje su je pohodile.
Da se Ivo Andrić može smatrati jednom od prvih žrtava višepartijske demokratije u Bosni i Hercegovini, danas ne govori samo obilje fakata već je o tome napisano i više knjige.

ZLOSLUTNI DOBOŠARI Krajem osamdesetih u postolimpijskom Sarajevu, u vreme kada se sve više približavao dan kada će Berlinski zid otići u istoriju, počeli su da se objavljuju napisi koji su do tada mogli da se pročitaju samo u emigrantskoj štampi. I sve se odjednom pretvorilo u pravu bujicu i kao da među tzv. poznatim intelektualcima muslimanima za kratko vreme već skoro više nije bilo nikoga ko nije „obijelio zuba“ o Ivu Andriću.
Izgledalo je sve kao neka početna manifestacija slobode i demokratije, u kojoj se nezadrživo juriša na autoritete, a najpre i najzad trebalo je izgleda zbaciti nekakav valjda „andrićevski jaram“ nadnet vekovima nad Bosnom. Pa su na prvim demonstracijama, zdušno uperenih protiv tzv. „papaka“, za koje nije naznačeno ko su i odakle su, bili viđeni i transparenti protiv Andrića. Ispostavilo se da su to zapravo bili bubnjevi koji su najavili nešto mnogo gore, nešto što će tek uslediti i čije posledice ne zastarevaju.
U tom obilju mogućih citata na temu: šta je Andrić nama, i što nismo stigli da mu za života kažemo, može se početi i od stavova Adila Zulfikarpašića, zapamćenog i po tome što je u dramatičnom razdoblju jugoslovenske krize ipak svojim sunarodnicima umesto verske ponudio liberalnu alternativu za politiku koja je već bila odmakla daleko u noć.
Zulfikarpašić, inače partizanski oficir i poratni zamenik ministra, potom emigrant, pisao je iz pristojne švajcarske daljine o Andriću kao konvertitu i „slugi oba jugoslovenska režima“, mada mu je priznavao da je „vješt umjetnik na pisanoj riječi i u kombinarstvu“. Ali kako je (Zulfikarpašić) imao samo obzira prema istini, uz ovo priznanje dodao je: „ali podla duša“.
Pre su to bili samo pojedinci, ali kako se rat širio u Andrićevoj „zemlji među svetovima“, ta mobilizacija protiv pisca postaje sve značajniji faktor bošnjačkog jedinstva. U situaciji sad ili nikad, intelektualni krem je naravno prednjačio. Spočitavano je Andriću što muslimane naziva u svojim delima Turcima i predstavlja ih maltene kao „degenerike“. Uz to, u tim serioznim tekstovima (kao neka vrsta faktora plus) obavezno se navodi jedna činjenica koja zapravo sve otkriva. Romane „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“ Andrić je pisao nigde drugde do u „Nedićevoj Srbiji“. Mada je i to sasvim dovoljno, ipak se, za svaki slučaj, dodaje da je ova dela pisao i da budu neka vrsta književnog i kulturnog alibija za istrebljenje muslimana od strane vojske Draže Mihailovića.
Možda je sve moglo da bude i drugačije, da se dogodio onaj „komedijant slučaj“ i da je Andrić hrabro prihvatio velikodušni poziv Ante Pavelića i umesto u Beogradu, da se 1941. nekim slučajem obreo u Zagrebu.

SUBVERZIVAN I OPASAN Ali u Bad Šahenu, tokom Gestapovog ispitivanja, Ivo Andrić poslednji poslanik Kraljevine Jugoslavije u Berlinu ne samo da se izjasnio kao Srbin već je povodom nekoliko ponuda ove nadaleko poznate nemačke policije, izabrao povratak u Beograd, iako mu je Gestapo sugerisao mirnu zagrebačku luku. Bošnjački istoričar Mustafa Imamović u okolnostima u kojima je SDA još od pre početka rata neprestano vodio antiandrićevsku kampanju, imao je potrebu da i za to nađe neko objašnjenje. Na kraju se odlučio za racionalnu konstataciju da je Ivo Andrić za vreme Drugoga rata „mirno sjedio u svom stanu u Prizrenskoj ulici u Beogradu i pisao romane koji će, kako je mislio, podariti kralju Petru II pri njegovom ulasku u Beogradu“.
To je bio samo još jedan, sada Imamovićev „kamen na Andrića“, kao neka vrsta originalnog ličnog doprinosa u toj zaglušujućoj kampanji bošnjačke elite koja Andrića i dalje optužuje da je navodno svojim delom „isticao historijsku krivicu Bošnjaka u svrhu pravdanja suvremenih zločina nad njima“.
Da je Andrić subverzivan i opasan, opasniji od svih vojski za Bosnu, poznata je misao Muhameda Filipovića, koja se odavno citira i parafrazira. Za Filipovića, koji ima maltene status jednog od bošnjačkih „očeva nacije“ „Kameni spavač“ Maka Dizdara je pravi početak nove bosanske književnosti, one koja ne deli, ne raspolućuje bosanski duh, kako to inače uspeva Kočiću, Ćoroviću i Andriću.
U tom pravom pretvaranju Andrića u neku vrstu vudu lutke koja vapi sečiva raznih vrsta, Muhdin Rizvić se, gledajući na problem s akademskog nivoa, odlučio za psihološki ugao, sagledavajući sve iz aspekta Edipovog kompleksa. Lupu naučnika ne ostavljajući ni dok čita one poznate scene iz Andrićevih romana, dr Rizvić otkriva i zbog toga nedvojbeno utvrđuje da: „Sadističko detaljno uznošenje užasnih pojedinosti nabijanja na kolac govori o dubokoj identifikaciji pisca sa likovima mučitelja, koje je sam umjetnički stvorio.“
Ove mirne i racionalne naučne analize i zaključke znaju katkada da smene i turbulentniji tonovi, što je imanentno najnovijim i ne samo zbog toga krhkim demokratijama. Pa je tako izvesni Kemal Zukić, direktor Centra za islamsku arhitekturu Islamske zajednice BiH, u stilu „nemamo vam što kriti, no onako kako jeste“, prekinuo sva ta okolišenja i saopštio da je Andrić svetu podario „uz pomoć velikosrpskih ludaka i zločinaca, najogavniju sliku svoje domovine koja je imala nesreću da porodi ovako moralnog nakaznog negativca“.
U prvi mah bi neko možda mogao da smatra da ovakav stav ne haje ni za čim, pa čak ni za Nobelom, a o razumu i da ne govorimo. Ali citirani autor znajući da, nažalost, ima onih koji se drže Nobela „kao pijan plota“, unapred je, onako gratis kojekude, otkrio „da mu je Nobelovu nagradu izlobirala četnička emigracija zajedno sa Ćosićevim SANU-om s ciljem pravdanja pred Evropom genocida počinjenog nad Bošnjacima za vrijeme Drugog svjetskog rata…“
Istina za volju, kada se iz Zukićevog opusa navode ove dve njegove tvrdnje, grehota je čitaoca lišavati i još jedne, ne manje zanimljive, prema kojoj je Andrić zapravo stvarni autor knjiga „Derviš i smrt“ i „Tvrđava“. I da je za tu priliku Mehmedalija Mehmed Meša Selimović pristao da iznajmi, i pri tome dobro unovči svoje muslimansko ime i prezime.
Doduše, ipak među uglednim bošnjačkim intelektualcima ovim povodom ne misle svi isto. Šaćir Filandra se oglušuje na takođe zanimljive pretpostavke da je Selimović otišao u Beograd, a ne u Stokholm, jer su mu na ušću Save u Dunav obećali Nobelove nagradu. Filandra navodi da je Beograd odneo prevagu nad Sarajevom (i Stokholmom). Beograd je ponuda koja se jednostavno ne odbija ni kada je čovek zdrav. U ovom slučaju, Filandra navodi važne psihosomatske razloge: Selimovićevo „loše psihičko i fizičko stanje“. Otuda i u takvom psihosomatskom stanju Selimoviću nije bilo dovoljno da bude Beograđanin, već je postao Srbin.
U atmosferi u kojoj su mogući ovakvi doprinosi nauci i javnoj sceni već sledeći prirodni korak su naučni skupovi o Andrićevoj mržnji prema Bošnjacima kakav je novembra 1999. godine održan u Tuzli.
Pre toga je, u leto iste godine, predsednik ogranka bošnjačkog kulturnog društva Preporod Muhidin Pašić zahtevao promenu imena Andrićeve ulice u Tuzli, navodeći: „…Ivo Andrić, upravo zbog svojih literarnih djela, snosi veliku odgovornost, veću možda i od samih realizatora projekta ’Velika Srbija’. On je jedan od ideoloških arhitekata tog projekta, zajedno sa nekim članovima SANU-a. Da je živ, vjerovatno bismo pokrenuli utvrđivanje njegove odgovornosti za zločine u Bosni, za sve strahote koje su se dogodile bošnjačkom narodu.“
Da Andrićevo delo, sećanje na njega, i sve što je u vezi s njim, iritira i kvari život „sirotim malim hrčkima“ raznih fela, ima napretek zanimljivih ilustracija. Tu su oni vođeni jednostavnom logikom: ako padne Andrić, onda će za nas granica biti nebo.
U ostvarenju takvog nauma nekada je i ovde bilo pojedinaca iz redova fariseja i književnika koji su se u tome i nezazorno i naročito isticali. Vođeni onim poznatim vanškolskim primerom slovenske antiteze: Otkuda tako lepa devojka u našem malom selu koje čak nema ni džez orkestar. Sve ti ovdašnji razlozi i primeri danas više spadaju u tzv. „geloziu dell arte“.
Nastaviće se