Učitavanje mogućeg smisla – MATERNJI, I ONI DRUGI JEZICI, II

Živeći u različitim govornim podnebljima bio sam naveden na odmeravanje i upoređivanje svoje i tuđe jezičke imovine. Ako igde, tu ne patim od osećanja niže vrednosti. Sad preteže jedna, sad druga strana, i na kraju se vaga uravnoteži. Tuđe je često preciznije, po cenu suvoparnosti; moje raskošnije i toplije i zato nedovoljno delatno

Bilingvizam je jedna od odrednica mog zemaljskog i duhovnog postojanja: prinuda, blagoslov, osuda, slobodan izbor, povlastica i muka, zavisno od ugla gledanja i trenutnog raspoloženja. Živeći u različitim govornim podnebljima bio sam naveden na odmeravanje i upoređivanje svoje i tuđe jezičke imovine. Ako igde, tu ne patim od osećanja niže vrednosti. Sad preteže jedna, sad druga strana, i na kraju se vaga uravnoteži. Tuđe je često preciznije, po cenu suvoparnosti; moje raskošnije i toplije i zato nedovoljno delatno. U svakom slučaju, na tom polju brže osvajamo ravnopravnost nego u oblasti tehničkih dostignuća ili ekonomskog razvoja. Isidora je dobro osetila i objavila da je jezik naše najveće umetničko delo. Oblikovan u dušama i ustima slobodnih pojedinaca, manje je zavisio od društvenih i materijalnih prilika.

[restrict] Dvojezičnost je nemi ples slučajno združenih parova. Svaka strana reč, pročitana, napisana, ili izgovorena, u trenu trena se odrazi u maternjoj, utopi se u onoj koja joj pohita u susret, proveri se i potvrdi u njoj. Nesrodne po zvuku, one su i po značenju samo delimično razmenljive, pa ipak bez tog, nepotpunog odražavanja opštenje među narodima, kulturama i epohama bilo bi gotovo nemoguće. Dvojezičnost je situacija ljudske i društvene međuupućenosti koju nam nameće pokretljivost života i njegovih jedinki. Suseduju pojedinci, mešaju se rase i klase, pred našim očima odvija se još jedna seoba naroda, ratovi nas razdvajaju koliko nas i približavaju, saobraćajne veze su sve življe, kontinenti se ljuljaju, narodi srljaju trbuhom za kruhom, pa se i jezici komešaju i međusobno dopunjuju i oplođuju. Jači nadiru, slabiji se dobrovoljno predaju, ili se zatvaraju u svoje ljušture, a kadikad pod spoljnim pritiskom se izoštravaju.
Francuski je u 19. veku bio jezik intelektualne elite i diplomatije, Tolstoj je prvu verziju „Rata i mira“ napisao na francuskom, pa ju je posle vratio na ruski. I evo, u novije vreme, francuski iz godine u godinu gubi moć, ofucanim otpacima engleskog služi se cela planeta, obrazovani i polupismeni, snobovi i robovi velikog kapitala. Francuzi stoje zbunjeni i nemi, svet se okrenuo naglavce, a nova lingua franca se i u njihovo dvorište sa svih strana preliva. I naš Beograd je na udaru svetskog cunamija, nazivi trgovačkih radnji podsećaju na varoši nekadašnjih britanskih kolonija. Kod Kalenića pijace videh prodavnicu polovne odeće koja se prolaznicima predstavlja na engleskom. Pošto polovne stvari po pravilu kupuju siromašni i manje obrazovani građani, pretpostavljam da onu radnju identifikuju po latiničkim slovima, ne znajući šta sama reč znači, ni kako se izgovara. Latinica, i inače, sa svih strana zapljuskuje naše ćiriličko ostrvo, mnogi je dobrovoljno prihvataju, ne shvatajući da je to prvi korak ka odnarođenju. Ili shvataju, pa im je svejedno. Nije lako biti u našoj koži, a u poslednje vreme nije ni lepo.
Gola nužda nema odveć visoka estetska i moralna merila; praktičan život prelazi preko obaveza prema tradiciji, kulturnoj istoriji i zaveštanju predaka. Njegovo je geslo, „Zovi me i loncem, samo me nemoj razbiti!“ A upravo se preimenovanjem u bilo šta i bilo koga razbija lonac ljudske samobitosti.
Rađamo se kao građani sveta, kao svemirske čestice, ali nam početnu energiju i pravac daje rodno tlo; tuđina i Vasiona napajaju oči, duša se hrani tajnim namirnicama. Daljine nas opominju na pripadnost čovečanstvu, a neposredno okruženje nam isporučuje dnevne obroke za opstanak. Odrastanje je proces odricanja od dalekog i nedostižnog. Svako dete je, u prvim mesecima života, kadro da izgovara glasove bilo kojeg od 6.700 danas postojećih jezika, da bi mu se, nakon desetak meseci registar sveo na ono što svakodnevno oko sebe sluša. Novorođenčetu je dano da bira, ono može sve, a odrasli Parižanin muku muči sa suglasnikom H, pa svog ratnog neprijatelja zove Itler, a njegovu državu Rajš, i još se ponosi svojom frustracijom.
Ono što nam je važno shvatamo i po boji izgovorenog; ponekad je lakše sa životinjama nego sa ljudskom vrstom. Pred mojim domom, u Francuskoj, svojevremeno se pojavio simpatičan mačor. Videlo se da je iz bolje kuće. Verovatno su ga, prilikom selidbe, zaboravili ili bezdušno ostavili, da se u životu sam snalazi. Objasnio sam mu, na srpskom, da ga ne mogu primiti u kuću, ali da ću ga redovno hraniti. Razumeo je, i pristao na dogovor, i eno ga, pet godina već, leži na otiraču za noge, ispred vrata. Pozdravljamo se, u mimohodu: kad ispružim ruku da ga pomilujem, on izdigne glavu.
Dvojezičnost je, kažu, situacija u kojoj govorno lice sa podjednakom lakoćom plovi kroz dva okeana. To lepo zvuči, ali nije razloženo kakav je sadržaj govorenja. Ja mogu na nekoliko svetskih jezika postaviti pitanje „Koliko košta taj džemper?“, ali ako odlučim da napišem pesmu ili malo doživljeniji tekst o džemperu, da predočim miris neoprane vune, ili ovcu dok je šišaju u hladu, i seljanku u dugoj zimskoj večeri kako plete pulover, te onu naročitu, dejstvujuću toplinu vune u mrazno jutro, učiniću to na srpskom. Jezik će mi, pritom, ponuditi pomoć, izvući, iz svoje pomrčine, reči koje mi strani jezik ne ume dati.
Reknete li za nekoga da se podjednako uspešno služi sa dva ili tri jezika, nećete ga, bar u mojim očima, predstaviti u zadivljujućem svetlu. Prvo što će mi pasti na pamet jeste da takvoj osobi nijedan jezik nije prirastao za srce. On se služi rečima kao što se služi svojim autom, da bi obavio neke sasvim razumljive i sa svakim razmenljive poslove, što je u slaboj vezi sa upotrebom reči u ozbiljnom ispovedanju i književnom pisanju. Jedno je služiti se alatom, a drugo godinama ga usavršavati, disati sa rečima, naslućivati njihove ponore u dubini vekova i predačkih duša. U tom odnosu, mi smo i korisnici i sluge, znalci čije je znanje uvek nepotpuno. Naše poznavanje maternjeg jezika uključuje svest o nemogućnosti potpunog ovladavanja njime; to je znanje o neznanju, sposobnost naslućivanja ponora za koje u stranom jeziku pretpostavljamo da postoje, ali nam nije dano da ih osetimo.
U tuđini smo večiti tuđinci. Emila Siorana (1911–1995) su, ponekad, hvalili kao najboljeg živog francuskog stilistu. On se za taj jezik, silom političkih prilika, opredelio 1945, shvativši da mu nema povratka u Rumuniju. Neizlečivi metek i legalizovani uljez, jedanput mi reče da se užasava stroge francuske sintakse: „Kad god prilazim pisaćem stolu, učini mi se da ću obući ludačku košulju.“ Nedostajalo mu je ono čega je u maternjem jeziku imao u izobilju: kućne topline i utešnih neodređenosti. Osvojio je preciznost i efikasnost, žrtvujući neimenljiva bogatstva i kantilenu zavičaja.
Uzoriti korisnici bilingvizma i multilingvizma su trgovci, kelneri, sastavljači prospekata za upotrebu bele tehnike, političari, diplomate, veštaci praznog i okolišnog govorenja. U književnom izražavanju važe druga merila; ona se, i pored sveg truda nastavnika kreativnog pisanja, ne daju glavom savladati. Pisac je tragalac po njuhu i sluhu, ribolovac u mutnim vodama, putnik bez utvrđenog datuma prispeća, i sve to u maternjem jeziku, a u stranom nemoćni pustinjak.
Izuzeci poput Konrada ili Nabokova, to samo potvrđuju. Sa rečima usvajamo i prošlost svoga naroda, njegovu sudbinu. Blago onom ko uspeva da se u svom ili stranom jeziku, izrazi bez prećutanih neizrecivosti, i teško sagovorniku koji od takvoga očekuje ispoljavanje nekih nežnijih osećanja.
Onaj ko bi hteo da stekne potpunije znanje o svetu, morao bi se bez teškoća kretati kroz sve njegove jezike uključujući i mrtve. Nijedan, sam, ne uspeva da prodre u neizbrojne kutke postojanja, da imenuje sve što oci čovečanstva vide i duh sluti. Pošto je to neizvodljivo, ostaje nam da negujemo maternji: on je za nas, po našoj meri, učinio ono što nam je, za bolje snalaženje u svetu, bilo potrebno. [/restrict]