Zona sumraka – NOVA ZVEZDA AUTOŠOVINIZMA

Na nebu druge Srbije rađa se nova zvezda. To je „novinar“ Nikola Krstić, čovek koji smatra da je „beli, sredovečni, pravoslavni muškarac koji se izjašnjava kao Srbin“ kriv za sve muke koje ostali oko njega proživljavaju, dok je sam ušuškan kao bubreg u loju i zaštićen kao beli medved

Čini mi se da ne postoji ništa arogantnije od tobože prepametnih Beograđana koji iz udobnosti svojih fotelja pokušavaju da objasne ostatku Srbije i njenim susedima kako bi trebalo da se živi u ovoj zemlji – napisao je u svojoj prethodnoj kolumni „Strah i prezir u Beogradu“ biser u razvoju koji se već smatra novinarom iako je (prema podacima dostupnim na sajtu jednog renomiranog privatnog fakulteta) tek na trećoj godini studija i iako je do sada objavio manje od deset tekstova (koliko smo uspeli da pronađemo na internetu).

[restrict] Nama bi se činilo da je ovo najpametnija rečenica koju je Krstić do sada u svojoj novinarskoj karijeri napisao, kada bi se radilo o autoportretu, ali ne, nije to. Precizno opisujući sebe, ovo sveže naoštreno novinarsko pero je želelo da opiše nedovoljno ekstremni i nedovoljno aktivni deo druge Srbije. Pored ovih „arogantnih“ istomišljenika u „srcu građanske ideje“, kako on piše, na opštini Stari grad žive, avaj, još gori ljudi, neki koji bi, zamislite, „između Kosova i Evropske unije, prosto rečeno, izabrali – Kosovo“. Za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji, ovaj „kukavički Beograd“ je, piše novinar rođen decembra 1993. godine, „bezbrižno šenlučio“ i „bezbrižno su se slavile slave, đuskalo se uz tadašnje novopečene hitove, nosile zlatne kajle, igralo na krkačama ortaka i, malo-malo, pucalo u vazduh od veselja i milja, sve u svemu, dekadentno se tonulo u provaliju bahatosti“. Kakvo je ovo viđenje Beograda iz vremena ratova, sankcija i hiperinflacije? Koliko je ljudi u to vreme s platom od pet nemačkih maraka (što je u ono vreme otprilike bio prosek) moglo da „tone u dekadenciju“? Da li „provaliju bahatosti“ mlada nada srpskog novinarstva vidi u borbi izgladnelih ljudi za veknu hleba? Ako već on nije bio rođen u to vreme, ili je bio premali da bi video i shvatio svet oko sebe, i ako njegovi roditelji i porodično okruženje nisu bili u toj situaciji, mogao je da se raspita na nekom drugom mestu, na primer da pita nekog profesora sa svog renomiranog privatnog fakulteta.
Skrećući pažnju na to da „mnogi mladi Beograđani danas ne znaju“ kako je u Sarajevu „samo u jednom danu poginulo 68 ljudi, a preko 200 njih ranjeno, tako što je bila minirana pijaca Markale“, ovaj mladi novinar pokazuje da ne zna još dve vrlo važne stvari. Prva je da je u to vreme među ljudima u Sarajevu bilo i nekih Srba kojih više nema, a druga je da su oba incidenta na Markalama krajnje sporni događaji za koje postoje ozbiljne sumnje da odgovornost snose muslimanske snage. On ne zna ni da se Beograđani nisu baš „drapali po glavama, šetali po gradu, ispijali kafe i piva, zevali do podne, slušali muziku, gledali Kasandru – kada je sa Kosova proterivano stotine hiljada Albanaca“, nego da su neki i ginuli pod NATO bombama. Od male Milice u Batajnici, do pacijenata u bolnici Dragiša Mišović. Ovaj dečko koji misli da sve zna veruje da „Beograd nema blage veze šta je strah“ i reklo bi se da žali što Beograd, koji „istinski niko ne voli“, „ne zna kako izgleda pravi prezir“.
Šta je uzrok što su i Beograd, a i Srbija takvi, ova mudra glava otkriva nam u najnovijoj kolumni pod naslovom „Velika mržnja, mala Srbija“. Uzrok zla u Srbiji je „beli, sredovečni, pravoslavni muškarac koji se izjašnjava kao Srbin“. On je odgovoran što nebrojeno puta dnevno „oni napaćeni migranti – bez igde ičega, bez igde ikoga i bez ikakve perspektive – bivaju izloženi nekoj vrsti torture“ i što isto toliko često „svako ko se oblači drugačije, izjašnjava drugačije, svako ko je drugačije boje kože, veroispovesti ili seksualne orijentacije bude, u najboljem slučaju, pod lupom“. Da sad ne razmatramo koliko su migranti u Beogradu bili mučeni i napadani, ali zapitajmo se kroz koje sve muke i probleme na dnevnoj bazi prolazi prosečan sredovečni pravoslavni muškarac koji živi u Beogradu i da li je njegov život baš toliko bolji od života ovog mladog buntovnika s razlogom iz druge Srbije. Ako mu je baš toliko stalo do ljudskih prava, zašto se ne zapita kava su danas prava radnika i seljaka u Srbiji, a ne samo da lamentira zbog „stavljanja pod lupu“ gejeva. Šta u Beogradu i Srbiji život jednog katolika ili muslimana čini težim od života jednog pravoslavca, realno?
Nije Krstić do spoznaje o krivici prosečnog Srbina došao iskustveno (najverovatnije sa takvima nije u životu ni progovorio više od pet rečenica i o njima zna koliko i o životu u Beogradu ’92) nego je zaključak doneo na osnovu iskustava svojih saboraca i istomišljenika iz SAD koji za sve krive upravo belog, heteroseksualnog (ovaj detalj je zaboravio) muškarca i žele mu istrebljenje. A ista želja se nazire i kod njega. Jer šta drugo uraditi sa onima koji su odgovorni za to što je „toliki koncentrat mržnje nataložen u ovako maloj Srbiji“ da bi njegovo ignorisanje (…) „moglo samo da akumulira u (pismenost?) mnogo veće zlo, koje će postati đavolje igralište za bezume psihopate i neotesane barabe“. Ti Srbi, kako bi rekao ovaj pismeni novinar, imaju „ozlovljeno mišljenje“. [/restrict]