Zona sumraka / MIRDITA PROTIV VITEZOVA

Zahvaljujući najnovijoj (nažalost ne poslednjoj) kolumni kulturne dekontaminatorke Borke Pavićević konačno možemo da shvatimo punoću i obim dekontaminacije koju želi da nam sprovede – treba izbrisati sve srpsko ne samo do Nemanjića nego i do kneza Višeslava, pa i ranije

Teško je shvatiti i analizirati krajnje konfuzan, stihijski napisan i logičkih i činjeničnih grešaka pun tekst jedne od vedeta u borbi za otrežnjenje Srbije od mitova (ne i od alkohola) Borke Pavićević pod nazivom „Najveći festival“. Radi se o međunarodnom viteškom festivalu koji se svake godine održava u manastiru Manasija u slavu despota Stefana Lazarevića, jednom od najvećih ove vrste u svetu. Borka Pavićević ga, međutim, smešta „podno Smederevske tvrđave“, od Manasije udaljene skoro stotinu kilometara. Čini se da dekontaminatorka na prvom mestu kritikuje (nismo sigurni zbog izvanrednog, nadrealističkog stila pisanja čiji pun smisao mogu da shvate samo oni u višim sferama svesti) ideju održavanja ovakvog festivala zbog očitog nesaglasja između srednjovekovnih viteških vrednosti i onih modernih Borkinih, ekstremnijih čak i od na pijedestal dignutih „evropskih vrednosti“. Ne samo da je upravo ovu godinu Evropska komisija proglasila „Evropskom godinom kulturnog nasleđa“ kada se „prošlost susreće sa budućnošću“, što je, kako navodi Komisija, „jako važno za izgradnju Evrope“, nego se istovetni festivali i manifestacije (od kojih mnogi uživaju podršku institucija EU) održavaju širom Starog kontinenta. Pomenimo samo „Rivivi il medievo“ u Italiji, „Feira Franca“ u Španiji, „Burgenfest“ u Nemačkoj, „Roi de l’Oiseau“ u Francuskoj, „Jorvik Viking“ u Engleskoj… Ukratko, od Portugalije do Estonije nema države u kojoj se ne održavaju ovakvi festivali.

Stiče se utisak da gospođi Pavićević smeta i što „će svi oni, muškarci, učestvovati u borbama, turnirima, dok će žene kuvati i plesti, i pojati“ (ne znamo zašto piše u futuru iako je festival održan nedelju dana pre objavljivanja njenog teksta). Naslućujemo da Borki Pavićević ovde smeta podela uloga na muške i ženske. Iako „rodna politika“ u srednjem veku nije bila na apsurdnom nivou do kojeg je dovedena danas, činjenica je da je bilo žena koje su učestvovale u ratovima i bitkama. Najpoznatija je svakako Jovanka Orleanka, ali bilo je i drugih primera poput Eleonore od Akvitanije, koja je učestvovala u Prvom krstaškom ratu, ili Katarine Sforce koja se borila protiv Bordžija. To su, međutim, samo izuzeci koji potvrđuju pravilo da je ratovanje i onda, a i danas, bilo uglavnom „muška stvar“. Čisto sumnjamo da bi, da je ijedna žena izrazila želju da učestvuje u borbama, ostale festivaldžije pokušale da je u tome spreče, tako da je na njenu žalost, sve najverovatnije bilo stvar slobodnog izbora učesnika i učesnica festivala. Ili je, možda, u duhu parodične političke korektnosti, trebalo falsifikovati srednjovekovne i istorijske činjenice i običaje pa žene pretvoriti u ratnike, a muškarce u plesače, kao što Holivud Ahila, Herkula ili nordijskog boga Hajmdala pretvara u crnce. Borka Pavićević s podsmehom (reklo bi se) citira organizatore Festivala: „Borimo se za poštovanje moralnih vrednosti. Učestvujemo i pomažemo u beskompromisnoj borbi protiv nasilja nad ženama, decom i slabima. Ovo je naša misija, naš zavet!“ U svom, pokazuje se univerzalnom, neznanju, ona nije svesna da je takav stav potpuno u skladu s proklamovanim srednjovekovnim viteškim vrednostima i načelima.

Zamerajući društvu „povratak u doba Nemanjića“, pošto je „izbrisana sva dvadesetovekovna prošlost“ (ne znamo ko je to učinio, a svakako ne oni što se ponose na bitku na Košarama ili stalno podsećaju na Jasenovac), Borka Pavićević pokazuje da bi upravo ona brisala prošlost i istoriju, osim „genocida u Srebrenici“ i „pet miliona Albanaca proteranih sa Kosova“. Ona u dizanju spomenika „dobu Nemanjića ispred raseljene železničke stanice“ vidi „povratak u srednji vek“. S obzirom na gorepomenutu devizu Evropske komisije da je prošlost suštinski važna za izgradnju budućnosti, čudi da ova osoba, ima nešto protiv toga. Da li ovde dolazi do njenog skretanja s evropskog puta? Zar ne treba da nam bude uzor to što napredni Francuzi usred Pariza, ispred Notr Dama, imaju statuu Karla Velikog, osnivača franačke države? Ili što Minhen krasi spomenik Otonu I Vitelsbahu, začetniku dinastije koja je vladala od 1180. sve do 1918. godine? Ili… Opet od Portugalije do Estonije, da ne nabrajamo sad.

S druge strane, zamera se što nema spomenika „’generalu žive vojske’ Bogdanu Trifunoviću“ koji je „umro u devet kvadrata u hotelu ’Bristol’“ i što su svi ostali stanari ovog zdanja (pripadnici JNA raseljeni iz bivših jugoslovenskih republika po njihovom otcepljenju) postali, kako kaže, „ljudi bez imena i prezimena“. „Generala žive vojske“, koji je po svim merilima struke (ne ulazimo u moralna merila) počinio izdaju i koji (pokoj mu duši) nikako ne zaslužuje javni spomenik, upravo ona, Borka Pavićević, čini čovekom bez imena, jer mu je u svom tekstu dala pogrešno. Ne radi se o „Bogdanu“, nego o Vladimiru Trifunoviću.

Koliko Borka Pavićević pojma nema o čemu piše govori i njena ideja da se današnja evropska desnica bori protiv „’Turaka’ i ’Saracena’, baš kao u vremenima formiranja Evrope kao ’bele i hrišćanske’, beše to kada je Kolumbo otkrio Ameriku“. Prvo, ubedljivu većinu Evropljana su od pamtiveka pa do sredine dvadesetog veka činili belci. Drugo, „borba za hrišćanstvo“ u Evropi povedena je pod Justinijanom u petom veku i okončana 1387. kada su Litvanci, kao ubedljivo poslednji u Evropi, primili ovu veru, što je stotinu godina pre otkrića Amerike. Treće, borba protiv „Saracena“ vođena je na evropskom tlu u osmom veku i prvi uspeh u oslobađanju od zavojevača bio je trijumf hrišćana u bici kod Poatjea 732. godine, što je više od sedam vekova pre Kolumba. Dakle, „bela i hrišćanska Evropa“ formirana je mnogo pre perioda o kojem Borka Pavićević govori, a okončanje Rekonkviste (potpunog oslobađanja Španije od Saracena) bilo je preduslov za Kolumbovo putovanje.

Sigurni smo da bi i Borka Pavićević, u slučaju da su Albanci imali neke srednjovekovne vitezove i vitešku tradiciju, organizovala u svom Centru za kulturnu dekontaminaciju „viteški festival“. Ovako mora da se zadovolji krajnje spornom, a u najmanju ruku „ezoterično-konceptualnom“, festivalskom priredbom na kojoj se viteški status daje običnom drumskom razbojniku iz Drenice i njegovim terorističkim saborcima. A dobronamerno bismo joj savetovali da ubuduće kolumne piše pre nego što popije prvu irsku kafu.