ZAŠTO AMERIČKA ELITA MRZI TRAMPA?

Iako je od izbora 2016. u SAD proteklo dve godine, antitrampovska histerija ne da nije utihnula nego se zahuktala, a na scenu svakim danom izlaze novi igrači, koji moraju jasno da kažu na čijoj su strani i koga podržavaju

Konflikt Trampa i američke elite“, „Zašto se američka elita boji Trampa“, „Tramp čisti američku elitu“, „’Beli bumerang’ udario po američkoj eliti“, „Heroj radničke klase. Tramp protiv američke poslovne elite“, „Američka elita protiv bogatog predstavnika američkog naroda Donalda Trampa“, „Svi mrze Donalda: kako je Tramp postao glavni neprijatelj američke elite“, „Tramp će očistiti elitu SAD“ – samo su neki naslovi u američkim medijima koji svedoče o obimu antitrampovske histerije u ovoj zemlji.
Nijedan predsednik SAD tokom istorije ove države nije podvrgnut tako žestokom, pokvarenom i masovnom napadu kao sadašnji domaćin Belog doma, Donald Tramp. Zaboravljeni su svi principi objektivnosti, političke korektnosti, a američki mediji su se pretvorili ne „u seoske džukele“ koje „ujedaju“ pristalice Trampa nego i u sud koji „linčuje“ sve koji „mirišu na trampizam“. Na naslovnoj strani „Njujork magazina“ naslikan je Tramp kao svinja. Uticajni „Njujorker“ posle Trampove izjave da migranti u SAD dolaze iz „zadnjice sveta“, izlazi s naslovnicom na kojoj iz rake viri glava koja liči na Trampa, a pre toga su objavili broj gde je na naslovnoj strani američki predsednik predstavljen kao klovn. T. A. Frank u „Vašington postu“ proglasio je Trampa „opasnošću neverovatnog nivoa“, a kako bi to dokazao, priredio je i zbornik radova „Protiv Trampa“, sa 22 članka različitih autora (među kojima se ističu Vilijam Kristol, bivše urednik „Vikli standarda“; Džon Podgorec, urednik „Komenterija“; R. R. Reno, urednik „Frst tingsa“; Juval Levin, urednik „Nešenel afersa“ i Ben Domenč, suosnivač konzervativnog veb-sajta „Federalist“.

[restrict]

MANIJAKALNI TRAMP Jedan od prvih, ali svakako ne najvažnijih razloga mržnje prema Trampu je, kako ocenjuje profesor Tomas Souvel sa Stenforda – njegov karakter. „Tramp je manijak“, tvrdi profesor. Drugim rečima, Tramp razdražuje jednostavno zato što je Tramp, a ne neko drugi. Optužuju ga da je „nacista“ i „raspirivač trećeg svetskog rata“, a komičar i TV voditelj Džon Oliver, u jednoj svojoj emisiji „Pregled protekle nedelje“ koja je bila u potpunosti posvećena Trampu sa željom da ga ismeje, naveo je da američki predsednik ima nemačko poreklo, prezime Drumpf, aludirajući na nacizam. U članku Sali Kon na portalu „Si-En-Ena“ Trampa porede s Hitlerom (ni više ni manje nego sedam puta).
Ovim se borba protiv Trampa nastavlja, iako su izbori završeni. Podsetimo, američki mediji su i u vreme trajanja izbora bili protiv njega, a za Hilari Klinton. Redom su proricali pobedu Hilari Klinton („Njujork tajms“ je navodio da će pobeda biti ubedljiva sa 85 posto glasova izašlih birača, a slično su učinili i mnogi drugi).
Nastupom protiv Trampa u javnost je isplivala dobro skrivana činjenica – da su SAD vladali različiti klanovi, ujedinjeni u pljački naroda i države. Sada je došlo vreme da se pripadnici klanova moraju javno izjasniti kome pripadaju, a poznato je da klanovi ne trpe u svojim redovima ćutologe i one koji bi da sede na dve stolice. Ovo se vidi i u pozicijama Kongresa, pri čemu je evidentno da administracija predsednika i Kongres ne vode istu politiku, nagoveštavajući i najmanje zainteresovanim za sudbinu države da su SAD zašle u duboku sistemsku krizu, uključujući i sferu ideologije, partijskog sistema i političke elite. Najgori je rascep između naroda i elite, a finansijska kriza dodatno razdražuje i jedne i druge. Zbog toga brojni analitičari ukazuju na to da se SAD nalaze na ivici apokaliptičkog kolapsa.
Podbacio je i mnogohvaljeni dvopartijski sistem. Tramp je postao kandidat Republikanske partije za mesto predsednika bez želje rukovodstva. Vrh partije je učino sve da bi „potopio čudaka“ koji se drznuo da izazove uspostavljeni poredak.
S druge strane, Demokratska partija našla se u poziciji „neurotične oficirske udovice“ gde je, doduše, sama sebe saterala. Objavljena prepiska (33.000 elektronskih pisama) Hilari Klinton pokazuje koji su sve unutarpartijski mehanizmi bili korišćeni ne bi li nestali njeni partijski oponenti, pre svega Sanders, što je definitvno razbilo iluzije da demokratija postoji. Čak je Džordž Buš Mlađi, član najviših organa Republikanske partije, dakle partije koja je kandidovala Trampa, preko svog predstavnika za medije objavo da nije glasao ni za jednog kandidata. Ova zbivanja eksperti za politički sistem ocenili su „kao čisti totalitarizam“.
U podršku Hilari Klinton ubačeno je sve čime se raspolagalo. Glavni tok američke „četvrte vlasti“ (tako u SAD nazivaju svoje medije, koji su posle izvršne, zakonodavne i sudske – nosilac vlasti, iako je zamišljeno da imaju sasvim drugu ulogu) u stoprocentnom kapacitetu radio je za Hilari. Bukvalno svi važniji mediji SAD delovali su protiv Trampa, a u korist Hilari Klinton.

MRŽNJA ELITE Donald Tramp je 2016. postao 45. predsednik SAD, a svoj pohod na liderski poziciju započeo je rečenicom: „Naš pokret završava se kada zamenimo pokvarenu i korumpiranu političku elitu novom vladom, koja će biti kontrolisana od vas – američkog naroda!“ Politička elita, zajedno sa finansijskom i medijskom, postoji samo da se bogati, ocenio je tada Tramp, dodajući: „Ti koji kontrolišu vlast u Vašingtonu i osobene svetske interese sarađuju s ljudima koji se ne brinu o vašem blagostanju.“ Po preuzimanju dužnosti predsednika SAD, Tramp je obećao da će „isušiti vašingtonsku močvaru“, ali zasad deluje da ga močvara uvlači u svoje dubine.
Tramp je američku političku i finansijsku elitu optužio za katastrofalne trgovinske ugovore, masovnu nezakonitu migraciju, ekonomsku i međunarodnu politiku koja isisava i novac i krv države. „Američka politička elita je prenela naše fabrike u Meksiko, Kinu i druge države sveta. Ta globalna struktura vlasti odgovorna je za ekonomske odluke kojima je pokradena naša radnička klasa, ta struktura je iznela bogatstvo naše države i uložila ga u sefove ogromnih korporacija i političara. Ovo je borba za preživljavanje naše nacije, ujedno i naša poslednja šansa“, govorio je.
Već tokom izborne kampanje Tramp je protiv sebe okrenuo političku elitu, ali je, istovremeno, pridobio poverenje poslovnih ljudi i radnika, te je u delu medija dobio nadimak „heroj radničke klase“. To nije bilo slučajno, jer je Tramp sve uložio da stekne poverenje radnika, vlasnika malog i srednjeg biznisa, obećavši da će se obračunati s lopovima s Volstrita. Takav pristup doneo mu je i pobedu na izborima.
O Trampu kao glavnom neprijatelju američke elite napisano je mnogo, ali glavno je pitanje – zašto? Rejting mržnje američke elite prema Trampu je neverovatan. Čime ju je, dakle, Tramp „uplašio“?
Prvo je okrenuo Fordovu porodicu i klan protiv sebe, izjavom da će uvesti taksu od 40 posto na vozila ove kompanije koja se proizvode u Meksiku, objasnivši pri tome da to nije nikakav lični hir nego mera kojom želi da natera vlasnike kompanije „Ford“ da vrate proizvodnju automobila u SAD, kako bi povećao zaposlenost. Sledeće, novi američki predsednik otvoreno je najavio da će započeti „trgovinski rat sa Kinom“, pri čemu nije problem u poslovanju s Kinezima, nego američkim vlasnicima velikih kompanija koji su preneli proizvodnju u ovu zemlju, zbog jeftinije radne snage. Istovremeno, američki vlasnici kompanija u Kini tu robu uvoze u SAD nanoseći ogromnu štetu stanovništvu i državi. Takođe, zatražio je da velika američka preduzeća prestanu da uvoze migrante kako bi dobili jeftinu radnu snagu i poslove povere građanima SAD. Ovim je udario na „Majkrosoft“, „Aj-Bi-Em“ i druge kompanije iz sfere kompjuterskih tehnologija, koje su najviše podržavale dolazak migranata, posebno iz Indije, Koreje i Kine. Tramp je odbio priloge svih koji su uradili nešto protiv ekonomije SAD, među kojima su se isticala braća Koh.
Sistem u SAD je korumpiran, a u njegovom centru nalazi se klan Klintonovih. To smo saznali iz „Vikiliksovih“ dokumenata, koji su nam otkrili da se Hilari Klinton tajno sastajala s bankarima i planirala uništenje suvereniteta SAD, a zarad povećavanja bogatstva, rekao je Tramp na jednom od poslednjih predizbornih govora (isto je govorio i Džon Kenedi, dodaje portal aftershock.news).
Jasno je da ova mržnja nije došla ni od kuda u medije. Ona je samo odraz dubinskih procesa krize političkog sistema (ranije predstavljan kao savršen i večan). Takođe je jasno da Tramp sa svojim političkim ciljevima nije po volji mnogima, posebno onima koji su do njegovog dolaska na vlast određivali pravila igre. Tramp je svojevrsni „uljez“ u američkoj i svetskoj politici, a takve „sistem“ ne voli. U velikoj politici da bi se napravila karijera mora se ići lagano, stepenik po stepenik, pri čemu se stalno mora potvrđivati lojalnost određenim centrima moći.
Tramp je od prvih dana kampanje za mesto predsednika dao do znanja da ga ne interesuju politika, diplomatija i ideologija, već će raditi po principu predsednika borda direktora velike korporacije koja se zove SAD, a koja preživljava teška vremena i zato zahteva kriznu upravu, krizni štab. A šta radi takav tim? Prvo preispituje strukturu rashoda i dohotka, traži nove izvore finansiranja i nova tržišta za svoje robe i usluge i rešava se neprofitnog sektora, gubitnika i gubitaka, ali i onih koji isisavaju novac i energiju naroda i države, kako bi se obogatili na tuđ račun. Naravno da svi oni koji su lagodno živeli na tuđ račun ne pristaju dobrovoljno da im se oduzme pravo na pljačku. Različiti interesi naroda i političke elite u SAD nalaze se u epicentru konflikta između američkog predsednika, koji bi da spase državu od oligarhije. Da li će uspeti ostaje da se vidi.

[/restrict]