Spasavanje levice od sunovrata

Da li je kucnuo čas da se konačno prene rascepkana evropska levica koja je izgubila „vezu sa stvarnošću“?

Da li će očigledno smišljeno izabrana prva reč kao poklič, iz prvog stiha jedne od najpoznatijih pesama na svetu, himne komunista, socijalista i socijaldemokrata, ali i anarhista, Internacionale, USTAJTE, uzeta za naziv novog levičarskog pokreta u Nemačkoj, uspeti da prene letargičnu, dezorijentisanu, rascepkanu i apatičnu levicu u času kada i u ovoj zemlji, kao i širom Starog kontinenta, plima populista i desnice deluje nezaustavljivo? Inicijator i „zaštitni znak“ novog pokreta rezolutna Sara Vagenkneht, šefica poslaničkog kluba Levice u Bundestagu, čvrsto veruje da bi pokret, zaista, mogao da napravi preokret na nemačkoj političkoj sceni. I da radikalno promeni „socijalno nepravedni“ sistem koji je na vlasti tri poslednje decenije.

[restrict]

DUH VREMENA Vagenknehtova u intervjuu „Špiglu“ tvrdi da, uprkos svemu, i vladajućem mišljenju, „duh našeg vremena nije desničarski već levičarski“. I da je radikalnom promenom politike koja će „dati reč sasvim normalnim ljudima“ koji su se našli na društvenoj i političkoj margini, prepušteni samima sebi, i napušteni od političkih stranaka levice, koje bi, po svom smislu postojanja, trebalo da budu njihovi zaštitnici, moguće zaustaviti sve uočljiviji sunovrat levice.
A nju, levicu, u ovoj zemlji čine, i predstavljaju, tri parlamentarne stranke: socijaldemokrate (SPD), Zeleni i Levica, koje su, teoretski i matematički, dva puta u minuloj deceniji, da je samo bilo sloge, mogle da formiraju (po partijskim bojama) crveno-crveno-zelenu vladajuću većinsku koaliciju. U četrnaestoj godini (pre)duge vladavine Angele Merkel, prema trenutnom stanju stvari, daleko su od toga. Ove tri stranke izgubile su od 1998. osam miliona birača!
Vagenknehtova veruje da potencijalno moguća crveno-crveno-zelena koalicija nije atraktivna za birače sve dok Socijaldemokratska partija i zeleni čine ono što i Merkelova. Potrebna je, dakle, promena i u ovim strankama kako bi se iz parlamenta izbacio lobi sistem velikih koncerna uz podsećanje da demokratija znači politiku koja izražava interese većine. A cilj (novog) pokreta je da od Nemačke stvori zemlju pravednosti i mira u kojoj ljudi neće glasati za politiku koja je protiv njihovih interesa.

BEZNADEŽNO STANJE A trenutno stanje u parlamentarnim strankama levice u Nemačkoj je gotovo beznadežno. Nekad moćna Socijaldemokratska partija (SPD) koja je u vreme Vilija Branta nadmoćno pobeđivala, osvajajući i po četrdeset odsto glasova, sada se „vrti“ (najnovija istraživanja) oko (bednih) 18 procenata. Na poslednjim parlamentarnim izborima koji su otvorili vrata četvrtom kancelarskom mandatu Angeli Merkel, doživeli su najteži posleratni poraz. Zeleni „flertuju“ sa crnima (konzervativci) uvereni da je to jedina šansa da se dokopaju parčeta vlasti. Levica strahuje da bi već na sledećim izborima mogla da izgubi tradicionalno uporište na istoku zemlje, gde (famozna) desničarska Alternativa za Nemačku, čini se, nezadrživo juriša.
Jedno vreme spekulisalo se s tim da Vagenknehtova namerava da stvori novu, levu „narodnu“ (masovnu) stranku, ali se od toga očigledno odustalo. Presudnu ulogu u odluci da se ide na osnivanje pokreta na širokoj osnovi odigrao je, po svemu sudeći, „ortak“ u ovom projektu i suprug u kući, čovek s bogatom političkom biografijom i karijerom Oskar Lafonten.
Svesno smo išli, objašnjava Sara Vagenkneht, na stvaranje pokreta, a ne nove, narodne levičarske partije. Da li je to ostavljeno za neka buduća vremena? Iz upozorenja Vagenknehtove da se takva, masovna partija ne stvara jednostavnom odlukom već izrasta iz „ubedljive politike“ može se i nešto tako naslutiti.
U svakom slučaju, svesno se krenulo u stvaranje pokreta, koji predstavlja ponudu svima koji su nezadovoljni vladajućom politikom. Onima koji žele obnovu socijalne države i njenu mirovnu spoljnu politiku. Svejedno da li su članovi neke stranke ili nisu. Niko od (budućih) pristalica ovog pokreta ne mora da napušta sopstvenu partiju da bi se u njemu angažovao.
Tvorci ideje, i inicijative, za stvaranje pokreta žele, međutim, i pre svega, da podstaknu, i ohrabre na angažman one koji se ni u jednoj partiji ne „osećaju kao kod kuće“. Cilj pokreta je stvaranje nove političke većine i vlade sa „socijalnom agendom“. A „ključ“ za to Vagenknehtova vidi u Socijaldemokratskoj partiji. I radikalnom zaokretu u njenoj politici. Ako i dalje ostane privržena „Agendi 2010“, nastaviće se njena agonija.
Reč je, inače, o problematičnom reformskom projektu bivšeg socijaldemokratskog kancelara Gerharda Šredera, koji je radikalnim promenama tržišta rada učinio nemačku privredu konkurentnijom, na štetu sopstvene partije. Pod parolom da mu je država preča od stranke, Šreder je, oštrim rezovima u socijalnom tkivu, „oterao“ dotad verne glasače ove stranke, koja je, po tradiciji, bila zaštitnik radništva i siromašnijih društvenih slojeva.
Na toj tački došlo je i do razlaza sa (već spomenutim) Oskarom Lafontenom. Zbog oštrog protivljenja Šrederovoj neoliberalnoj politici, i odluci da Nemačka učestvuje u agresiji na Saveznu Republiku Jugoslaviju, najperspektivniji među čuvenim Brantovim „političkim unucima“, čovek koji je i ustoličio Šredera na kancelarskom tronu, harizmatični Lafonten je demonstrativno, i po kratkom postupku, napustio sve funkcije. A bio je u tom času (neprikosnoveni) šef Socijaldemokratske partije (SPD) i superministar (finansija) u prvoj crveno-zelenoj vladajućoj koaliciji na saveznom nivou.

CRVENA SARA Iako ga trenutno, i odavno, nema, u formalnom smislu, na velikoj političkoj sceni (povukao se u zavičajni Sar) Oskar Lafonten je i dalje, makar iz „drugog plana“, veoma uticajna ličnost. Posle demonstrativnog odlaska sa kormila Socijaldemokratske partije, Lafonten je, jedno vreme, „po pozivu“, bio šef tada nove stranke, Levice, koja je nastala spajanjem istočnonemačke Partije demokratskog socijalizma (naslednica istočnonemačkih komunista) i jednog broja razočaranih, zapadnonemačkih, članova i pristalica SPD.
Lafontenov novi angažman, u pokušaju da se spasi što se još spasti može, i zaustavi sunovrat levice, iako je u prvom planu, kao pokretač i nosilac ideje o pokretu pod borbenim pokličem „Ustajte“ njegova supruga Sara Vagenkneht, izaziva nove kontroverze. S dodatnim podozrenjima, i uznemirenjima (posebno) u rukovodstvu SPD: ono nikad nije „sklopilo primirje“ s nekadašnjim liderom i kandidatom za kancelara na prvim parlamentarnim izborima po ujedinjenju.
Lafonten je tada, da podsetimo, izgubio od (konzervativca) Helmuta Kola zbog taktičke (ispostaviće se, za njegovu kandidaturu fatalne) greške: dok je Kol obećavao istočnjacima (ono što je godilo njihovom uhu) „cvetna brda i doline“, a zapadnjacima da neće morati da zavlače ruke u sopstvene džepove radi ujedinjena, Lafonten je (proročki a politički neisplativo) jednima (na istoku) poručivao da nema blagostanja preko noći, drugima (zapadnjacima) da nema ujedinjenja „po nultoj tarifi“.
Tandem Vagenknehtova–Lafonten, sam po sebi, njihovim političkim biografijama i temperamentima, predstavlja u isto vreme motornu snagu i otežavajuću okolnost za novi pokret i poduhvat u spasavanju levice. Provokativni, direktni i polemički nemilosrdni, i jedno i drugo izazivaju, najčešće, oštre polarizacije: egzaltiranu podršku i jetka osporavanja.

NAJLEPŠE LICE KOMUNIZMA „Crvena (provokativna) marama“ u tome je, u poslednje vreme, (ideološki) „crvena“ (smišljeno: omiljena boja i njene garderobe) Sara, osobena, atraktivna i netipična ličnost na nemačkoj političkoj sceni. Rođena je 16. jula 1969. u Jeni na istoku, iz (nezvanične) veze (tada) iranskog studenta (u Berlinu) koji se nakon studija vratio u zemlju i nemačke studentkinje.
Veoma inteligentna i prodorna, uspešno je maturirala (1988) u školi „Albert Ajnštajn“, ali joj nije dozvoljen odlazak na studije: nije se uklapala u duh kolektiva, iako je bila aktivni član komunističke mladeži. Ušla je i u partiju, uverena u komunizam a kritična prema (državnom) sistemu. Često, ponekad ne i bez (ideološki) ciničnog prizvuka označavana (i etiketirana) zbog svoje, zaista, izrazite i osobene lepote (upadljivo crne kose, „zapaljivih“ očiju, zavodljive figure) kao „najlepše lice komunizma“.
Otišla je na studije (filozofije i literature) tek po ujedinjenju Nemačke i još u studentskim danima „uletela“ u partijsko rukovodstvo Partije demokratskog socijalizma, koja će se, potom, „pretočiti“ i preimenovati u Levicu. Kao njena „ikona“, biće poslanik u Evropskom parlamentu, potom u Bundestagu, gde trenutno vodi poslanički klub Levice. Posle (kraćeg) braka sa filmskim producentom (takođe levičarem) Ralfom Tomasom Nimajerom, ušla je u emotivnu, potom i bračnu vezu sa (nešto starijim, rođen 1943) Oskarom Lafontenom.
Pokret „Ustajte“ počeo je svoj „virtuelni“ život 4. avgusta, na internet-stranici (Aufstehen.de), a zvanično će biti predstavljen, i oglašen, 4. septembra. Na toj stranici nema programskih načela, nema manifesta, ali se programska orijentacija vidi u režiji i scenografiji: data je reč ljudima (i profesijama) koji su do sada bili, uglavnom i najčešće, izvan vidnog polja političkih stranaka – zanatlijama, radnicima, učiteljima, studentima, seljacima, domaćicama…

POLITIČKA PROMAJA Sudeći po pristalicama koje su požurile da se registruju na veb-adresi (a njih je više desetina hiljada), pokret „Ustajte“ izaziva već uočljivu „promaju“ na političkoj sceni. To mu još ne garantuje uspeh i dugo trajanje: u rukovodstvima tri levičarske političke stranke, uključujući i Sarinu Levicu, javila su se prva, javna i žustra, osporavanja i protivljenja pokretu. Ona se, najčešće, svode na strah da će to uneti dodatnu pometnju i usitnjavanje ionako podeljene levice.
Stižu, međutim, takođe pojedinačne i javne podrške uticajnih članova ovih stranaka, iako ne baš „teške kategorije“. Tako su se oglasili zajedničkim tekstom podrške (u „Špiglu“) poslanik SPD Hans Bilov, poslanica Levice Sevim Dagdelan i bivša potpredsednica Bundestaga, jedno od najzvučnijih imena u stranci Zelenih, Antje Folmer.
Njih troje su uvereni da je upravo kucnuo čas da se konačno prene rascepkana evropska levica, koja je izgubila „vezu sa stvarnošću“. Upozoravaju, takođe, na realističan i sumoran scenarij: na sledećim izborima za Evropski parlament zahuktala desnica, osnažena radikalno desničarskim idejama snažnom potporom (finansijskom i političkom) bivšeg Trampovog (izbornog) stratega, mogla da se pojavi kao jedina protivteža neoliberalnoj formaciji Makron–Merkelova.

[/restrict]