Od goveda se pravi loj, od ljudi novac

RELIGIJSKI KORENI LIBERALNOG KAPITALIZMA: KULT BOGA MAMONA

Kako tumači Maks Veber, prirodna želja za sticanjem bogatstva, „tradicionalni kapitalizam“, postojala je u svim vremenima i u svim civilizacijama, od Vavilona i drevnog Egipta, preko Kine i Indije, sve do Rusije ili srednjovekovne Evrope, ali tek na Zapadu, i to u relativno skorije vreme, kapitalistička aktivnost se preobražava u „kontinuiranu akumulaciju bogatstva koje postaje samo sebi svrhom“ i u sticanje novca kao krajnji životni cilj

Kult Boga Mamona ispoljava sva obeležja „svete gladi za zlatom“, nespojive s pravoslavnim hrišćanstvom i njegovim učenjem, prema kome rad i imetak ostaju puka sredstva za zadovoljenje (materijalnih) potreba, a ne cilj sam po sebi.
Benjaminov spis Kapitalizam kao religija nastavlja se na uvide (pomenutog) Maksa Vebera. Kako ukazuje Veber u svojoj čuvenoj studiji Protestantska etika i duh kapitalizma, moderni liberalni kapitalizam nije nikakav „prirodan poredak“, a ni stanje koje nastaje spontano, već je reč o sistemu verovanja i ideja, o „duhu kapitalizma“, koji ima svoje religijske korene u etici koju je razvio kalvinizam.
Nasuprot tome, primećuje Veber, prirodna želja za sticanjem bogatstva, „tradicionalni kapitalizam“, postojala je u svim vremenima i u svim civilizacijama, od Vavilona i drevnog Egipta, preko Kine i Indije, sve do Rusije ili srednjovekovne Evrope. Ali tek na Zapadu, i to u relativno skorije vreme, kapitalistička aktivnost se preobražava u „kontinuiranu akumulaciju bogatstva koje postaje samo sebi svrhom“ i u sticanje novca kao krajnji životni cilj. U pitanju je prelaz sa tradicionalnog na moderni način privređivanja, pri čemu i sam rad dobija drugačiji karakter: mehaničke i automatizovane aktivnosti u funkciji neprestanog zgrtanja bogatstva, kome se bezuslovno podređuju sve ljudske aktivnosti i daju mu potpuno novi smisao. Cilj života i put ka ličnom spasenju postaje rad, posvećenost „pozivu“ i lično bogaćenje. Vernik pri tom živi asketski skromno, s jednim jedinim ciljem: kako bi „jednog dana legao u grob pod teškim teretom novca i imovine“. Veber ukazuje da je ova vrsta posvećenosti „pretkapitalističkom čoveku“ morala da deluje „neshvatljivo i zagonetno, prljavo i nisko“, te da ju je bilo moguće objasniti samo na jedan način: „kao proizvod perverznih nagona ’auri sacra fames’ – svete gladi za zlatom“.
Takav „duh kapitalizma“ nije ekonomska kategorija. „Tamo gde se taj duh pojavljuje“, podvlači Veber, „on ostvaruje svoj uticaj i pronalazi kapital koji mu je potreban“. Drugim rečima, ne stvara kapitalizam „duh kapitalizma“, već ovaj duh stvara kapitalizam: poredak i hijerarhiju novca, koji sebi podređuje ekonomiju i društvo, svaku drugu vrednost i društvenu aktivnost te, na koncu, poništava samu ličnost i njenu slobodu. Nasuprot tome, ličnost i sloboda ličnosti zauzimaju posebno mesto u pravoslavlju („princip ličnosti je glavni zakon bitija“, a pravoslavlje je „religija ipostasna, religija ličnosna, vera u svetlosnog Boga“), dok jedno od četiri glavnih obeležja crkve ostaje sabornost, kao zajednica verujućih.

Krivoverje učvršćuje kapitalizam

Moderni (liberalni) kapitalizam izvire iz zapadnog hrišćanstva, odnosno, za pravoslavni pogled, on je proizvod njegovih suštinskih devijacija. Ovde je, kako uočava Valter Benjamin, najprizemniji utilitarizam zadobio religiozni smisao i značenje, i podignut je na nivo religijskog kulta.
Upravo u protestantizmu se razvijaju tendencije koje su već bile prisutne ili su začete u rimokatolicizmu (i protokatolicizmu), kao „racionalnijem“, „modernijem“ i „progresivnijem“ od istočnog hrišćanstva: utilitarizam, racionalizam i ekonomizam. U tom smislu, crkveni raskol predstavlja jednu od najvažnijih, prvorazrednih činjenica evropske istorije; tek od tog trenutka moguće je govoriti o Zapadu (za početak rimokatoličkom), nasuprot evropskom i hrišćanskom, pravoslavnom Istoku. Ove tendencije će svoj vrhunac doživeti sa protestantizmom. U pomenutoj studiji Maks Veber opisuje momenat rađanja kapitalizma iz duha radikalnog protestantizma, čija je osnovna dogma da je materijalno bogatstvo jedini opipljivi i merljivi znak Božje milosti.
Pokret se širi Zapadnom Evropom i stiče snažna uporišta u Holandiji i Engleskoj – zemljama koje su prve prešle na industrijski tip proizvodnje i u kojima se začinju glavni misaoni tokovi moderne: liberalizam i prosvetiteljstvo. Prosvetiteljstvo, intelektualni pokret koji odbacuje srednjevekovnu sliku sveta, stavljajući razum i „autonomnu individuu“ na mesto hrišćanskog Boga (racionalizam), naći će posebno plodno tle u Francuskoj tokom XVIII veka. Ovaj istorijski period će kulminirati sa Francuskom revolucijom, jednom od tri „slavne revolucije“ koje su oblikovale moderno doba. Njegov filozofski izraz je liberalizam, čiji subjekat postaje individua i njene sebične potrebe (a ne više ličnost), a ideal tržište, u ime koga liberalizam vodi svoj rat protiv države i crkve.
Ove tendencije se istorijski najpotpunije ovaploćuju u „trgovačkom poretku“ Engleske. Tako Monteskje u Duhu zakona tvrdi da su „Englezi među svim narodima na svetu najdalje otišli u tri važne stvari: u pobožnosti, u trgovini i u slobodi“. „Već su Španci znali da ’krivoverje (kalvinizam Holanđana) unapređuje trgovački duh’“, primećuje Maks Veber, „dok Gothajn kalvinističku dijasporu s pravom naziva ’rasadnikom kapitalističke privrede’.“

Duh pobune: Luter i Kalvin

Protestantizam u obe svoje principijelne verzije, luteranskoj i kalvinističkoj, nastaje kao reakcija na katoličku dogmatiku. Ali s pravoslavnog stanovišta, i sama Rimokatolička crkva nije ništa drugo nego jeres, „latinska jeres“, dok jedino pravoslavna crkva i pravoslavno učenje predstavljaju potpunu i sveobuhvatnu hrišćansku tradiciju, hrišćansko učenje u svojoj izvornoj punoći.
Reformacija počinje s Luterovom pobunom protiv prakse i teologije indulgencije – „svete trgovine“. U korenu Luterove pobune ne leže samo socijalni, politički, lični ili istorijski motivi nego, iznad svega, duboko nezadovoljstvo doktrinarnom i mističkom prirodom katoličanstva, isti oni razlozi koji su već prethodno doveli do raskola i podele na dve hrišćanske crkve.
Duboka i razorna Luterova kritika katolicizma ima mnogo dodirnih tačaka, ili ponavlja iste one optužbe koje Vatikanu upućuje i pravoslavna crkva, odbacujući autoritet i nepogrešivost rimskog pape, strogi ritualizam i racionalnu sholastiku Vatikana, zahtevajući povratak hrišćanstvu u njegovom izvornom i najčistijem vidu. Luter ne prihvata Stari zavet kao kanonsku knjigu, već traži povratak metafizici ovaploćenja i zahteva uklanjanje svih posrednika, „utonulih u farisejstvo“, i svih prepreka „između ljudskog srca i punoće Božanske ljubavi“.
Kalvinizam, kao drugu važnu granu protestantizma, pokreće sasvim suprotan metafizički impuls. Kalvin nastoji da zapadno hrišćanstvo približi starozavetnoj tradiciji. Posledica toga je gubitak svih metafizičkih sadržaja koji čine suštinu hrišćanskog učenja.
Upravo „u kalvinizmu su bile apsolutizovane najnegativnije strane reformacije“, uočava ruski tradicionalista Aleksandar Dugin. U tom smislu, kalvinizam je nešto što se direktno suprotstavlja pravoslavnoj crkvi i njenom učenju, „jer predstavlja celovitiju i dosledniju antipravoslavnu nego antikatoličku doktrinu“.

Puritanska tiranija

Ipak, bez obzira na početne impulse, protestantizam se, u svim svojim vidovima, putem racionalizacije i utilitarizma, postepeno svodi na „sekularizovani moral“ i na socijalnu doktrinu, i takav protestantizam postaje vodeći „progresivni tok“ u hrišćanskom svetu – tok temeljno očišćen od svih punovrednih metafizičkih i ontoloških sadržaja hrišćanstva – koji se suprotstavlja učenju i zapadnog i istočnog hrišćanstva. Maks Veber ukazuje na još jedan važan momenat protestantizma, na „nešto što se danas često zaboravlja“: reformacija na Zapadu, bar u svom početku, nije omogućila veće verske slobode, ni uklonila crkvenu vladavinu nad svetovnim životom. „Reformacija nije značila toliko odstranjenje crkvene vladavine nad (svakodnevnim) životom, koliko zamenu dotadašnjeg oblika te vladavine drugim. I to zamenu tada veoma zgodne, a praktično malo osetne i često još samo formalne vladavine (Rimokatoličke crkve), beskrajno dosadnom i strogom reglementacijom čitavog načina života, koja zadire u sve sfere.“
Katolička crkva je (u doba pojave reformatorskog pokreta) „kažnjavala jeretike, ali je prema grešnicima postupala blago“. Nasuprot tome, „vladavina kalvinizma, kakva je bila na snazi u Ženevi i Škotskoj u XVI stoleću, u većem delu Holandije na prekretnici XVI i XVII stoleća, bila bi za nas najnepodnošljiviji oblik crkvene kontrole nad pojedincem koji bi se uopšte mogao zamisliti“. Reč je o pravoj „puritanskoj tiraniji“, koja će kulminirati u Novoj Engleskoj. Iako će se kroz kratku istoriju SAD puritanizam javljati u sve više laiciziranim oblicima, podležući snažnoj sekularizaciji, on ostaje najdublji i najtrajniji uticaj koji je oblikovao američki mentalitet.
Prema Veberu, „duh kapitalizma“ začet je upravo u takvoj „etici asketskog protestantizma“, a razvoj liberalnog kapitalizma bez protestantske etike uopšte ne bi ni bio moguć. Put spasenja za protestante, a pre svega za kalviniste – puritance, postaje metodično i dosledno insistiranje na radu kao služenju Bogu i na asketskom odricanju. Bogaćenje je „očigledan“ znak izabranosti, a siromaštvo stigma ili, još pre, obeležje grešnih i prokletih – onih koji su (unapred) osuđeni na večno stradanje. Na taj način, kalvinizam zapravo izokreće i pervertira Hristovo učenje: „I opet vam kažem: Lakše je kamili proći kroz iglene uši negoli bogatome ući u Carstvo Božje“ (Jevanđelju po Mateju, 19:24).

Apsolutna sebičnost–najviša dužnost pojedinca

Veber je, kao što je već rečeno, svoje ideje o razvoju kapitalizma konačno uobličio tokom posete Americi 1904. godine. Prvi doseljenici u Novu Englesku bili su puritanci. Njima je pošlo za rukom da na Novom kontinentu izgrade društvo koje je skoro u potpunosti raskinulo sa evropskim tradicijama. Na tom nasleđu će se obrazovati sasvim liberalno i horizontalno društvo, zasnovano na kultu napretka, takmičenja, novine i materijalnog blagostanja, koji leže u samoj osnovi „američkog sna“. „Američki san“ je samo svetovni i sekularizovani odsjaj puritanskog eshatološkog ideala: „Grada na brdu“, „carstva pravednosti i slobode“, slobode koja važi samo za „Bogom odabrane pravednike“, one koji se dobrovoljno podvrgavaju „strogom teroru vrline“.
O toj idolatriji novca nadahnuto, ali u smislu demonskog nadahnuća ili posednutosti, govori Bendžamin Frenklin, jedan od američkih „očeva osnivača“, u svojim Savetima za one koji se žele obogatiti i Savetima mladom trgovcu:
„Upamti da je vreme novac; ko bi svojim radom mogao da dnevno stekne deset šilinga, a pola dana provodi u šetnji ili lenstvuje u svojoj sobi, taj ne sme, makar za svoje zadovoljstvo izdao samo šest penija, da računa samo to; on je pored toga izdao, ili upravo bacio, još pet šilinga…“
„Seti se da je kredit novac… Seti se da je novac oplodljive i rodne prirode. Novac može da stvara novac, a izdanci mogu da stvaraju još i više, i tako dalje. Od pet šilinga u prometu nastaje šest, a dalje u prometu već ih je sedam i tri penija… što ga je više, tim više novac stvara u obrtanju, tako da korist biva sve veća i veća. Ko ubije krmaču, uništi čitavo njeno potomstvo sve do hiljaditog kolena. Ko smakne pet šilinga, ubije (!) sve što se time moglo proizvesti: čitave kolone funti sterlinga…“ I „ugled je novac“, smatra Frenklin, budući da čitav svet, počiva na novcu i vidljivoj hijerarhiji koju on stvara.
„Oplođivanje kapitala je“, prema Frenklinu, „bogougodno i u tome nema srama jer radeći (a ne trošeći) prinosimo žrtvu Bogu“. Iza Frenklinove „filozofije škrtosti“ nazire se nešto dublje od praktičnog uputstva za život: vera u religioznom smislu, idolatrija novca, zlatoljublje, mamonizam. „Sveta glad za zlatom“ – auri sacra fames – ovde je, u duhu etike puritanizma, izdignuta u credo, životni princip, religijsko „vjeruju“ i fanatični „simbol (nove) vere“. Utilitarizam je postao životna svrha i krajnji cilj uzdignut na nivo neupitne verske dogme.
Iz Frenklinovog „simbola vere“, zaključuje Veber, progovara sam „duh kapitalizma“, koji ne nalaže ni propoveda puku životnu tehniku, već na krajnje sažet način izlaže jedno religiozno ubeđenje i jedan etos, čije „kršenje (za puritanca) nije samo nepromišljenost ili ludost“, nego ogrešenje o njegovu najsvetiju dužnost. Najviša dužnost pojedinca, koju mu nalaže sam Gospod, zapravo je apsolutna sebičnost. Sve životne aktivnosti podređuju se tome. Kirnberger Frenklinovo „vjeruju“ prevodi na sledeći način: „Od goveda se pravi loj, a od ljudi novac.“
Ovakvo, izvorno versko ubeđenje i etika, nespojivo je ne samo sa pravoslavljem, nego i sa hrišćanstvom uopšte. U pitanju je, zapravo, sasvim nova vera, koja pervertira hrišćanstvo i dosledno odbacuje čitavu dogmatiku i hrišćansku metafiziku. Ovakav „duh kapitalizma“ će nadživeti svoju prvobitnu (kalvinističku) inspiraciju, da bi nastavio da živi u svom sekularizovanom obliku, kao „etika“, „način života“ i društvena doktrina, lišena bilo kakvog metafizičkog uporišta, razloga ili opravdanja.
U narednom broju
Liberalni recept za kolonizaciju